Books


“Ti i ja, Anđela”, roman (Laguna, 2016.)

“Često pomislim kako si se u mom životu pojavila upravo onda kada si mi bila najpotrebnija. Možda sam te zato i zavoleo toliko, Anđela?”

ti_i_ja_andjela-vladimir_arsenijevic_v

Rimejk knjige “Anđela” iz 1997. godine, ovaj roman je ujedno i drugi deo tetralogije “Cloaca Maxima – sapunska opera”.

Zima i proleće 1992. godine. Ljudi i dalje nestaju – beže iz zemlje, umiru u njoj ili ginu u ratovima u kojima Srbija “ne učestvuje”. Usred košmara i očajničkog zavaravanja da novih ratova neće biti, Anđela je majka koja se suprotstavila heroinu, a pripovedač koji nam ne otkriva svoje ime pokušava da se nosi s teretom očinstva i egzistencijalnog beznađa. Anđelina uskomešanost, prinudni život s roditeljima, prijateljstva koja nestaju i sveprisutnost smrti postaju nesnosni – čini se da će stradati i sama ljubav. Pokušaj da se ljubav očuva izgradiće potresnu priču o životu u grotlu zla ranih devedesetih.

“Roman pisan s izrazitim smislom za prividno banalnu svakodnevicu i oštrim okom za aosurdno i groteskno usred beznađa. Svedočanstvo o tragičnosti rata koje pruža nadu da pripovedanje može poslužiti kao uspešna strategija za preživljavanje.” – Jens Hjelund, Dagbladet Information, Danska

“Dirljiv roman koji od čitaoca zahteva promišljanje o tome kako da se nosi sa sopstvenim životom usred esktremnih okolnosti. Čak i kada je sve samo očaj i patnja, srca i dalje kucaju usred pustoši.” – Horhe Arturo Henandes, La Union de Morales, Meksiko


“U potpalublju” – roman, reizdanje (Laguna, 2016.)

“Nešto se klatilo nad nama, nekakav prst valjda, kao onda na groblju, ali opet – bezuspešno. Možda smo se nalazili u potpalublju, možda se odatle nikad nećemo izvući, nije nam to, te noći, bilo važno…”

u_potpalublju-vladimir_arsenijevic_v

Roman “U potpalublju” je prvo objavljeno delo Vladimira Arsenijevića i ujedno prvi deo tetralogije “Cloaca Maxima – sapunska opera”.

Novo izdanje kultnog romana prodatog u više desetina hiljada primeraka i prevedenog na dvadeset svetskih jezika!

Više od dvadeset godina posle osvajanja Ninove nagrade, “U potpalublju” je i dalje aktuelan roman – njegov poetski gas iz dubine jednog strašnog vremena još uvek dopire do novih generacija.

Ovo izdanje obogaćeno je autorovim uvodom kojim detaljno objašnjava istoriju nastanka dela, kao i hronologijom događaja iz vremena u kojem je smeštena radnja romana. Knjiga će starim čitaocima otkriti nove dimenzije jednog od najznačajnijih domaćih romana s kraja prošlog veka, dok će novim čitaocima, koji u vreme o kojem roman govori možda i nisu bili rođeni, pružiti verodstojnu intimnu istoriju doba koje je na dramatičan način odredilo živote njihovih roditelja.

“Veoma ličan, dirljiv roman. Arsenijević je emotivno angažovan, ironičan i elokventan svedok spektakla zemlje koja proždire sopstveno srce.” – New York Times Book Review

“Bez sumnje napisano srcem.” – Times Literary Supplement

“Serbspotting.” – Village Voice


“Ovo nije veselo mesto”, pripovetke (Laguna, 2014.)

“Ovo nije veselo mesto. Svako ko ovde radi pre ili kasnije mora da smisli nekakvu zabavu za sebe. Inače će ubrzo izgubiti razum. A izvesna razlika između pacijenata i onih koji se o njima brinu mora da postoji, zar ne?”

ovo_nije_veselo_mesto-vladimir_arsenijevic_v

Zbirka priča “Ovo nije veselo mesto” predstavlja univerzalni mozaik pripovesti o neobičnim ljudima iz raznih svetskih gradova: Nju Džerzija., Honolulua, Londona, Beograda, Tihuane i mnogih drugih.

“Ovo nije veselo mesto” je ujedno i jedinstveno putovanje kroz istoriju s obzirom na to da se priče u ovoj zbirci odvijaju u vremenskom rasponu od gotovo punih stotinu godina.

Šest živopisnih priča koje čine zbirku “Ovo nije veselo mesto” predstavljaju najmlađeg dobitnika Ninove nagrade i jednog od najprevođenijih pisaca svoje generacije u punoj kreativnoj zrelosti. Ove priče iz celog sveta i čitavog jednog burnog veka literarni su dokaz da je život uvek i svuda isti, jedino su akteri različiti.

“Poređavši šest pripovedaka hronološki tako da obuhvate dobar deo dvadesetog stoleća, te smestivši ih u različite države i gradove, Arsenijević je provukao tezu iskazanu u naslovu, ali ju je pokazao kroz, da tako kažem, male stvari, odnosno intimne, porodične priče (…) Arsenijević se, kao i u svojim prethodnim knjigama, služi metaforom koja mikro događaj pretvara u priču o našem postojanju, a ono, složimo se sa njim, uopšte nije veselo, ni u jednom mestu, ni u jednom vremenu (…) kvalitet tekstova u ovoj knjizi još jednom je pokazao da je Arsenijevićevo mesto u vrhu  srbijanske proze neupitno.” – Vladimir Arsenić, e-novine


“Let”, roman (Laguna, 2013.)

“‘Biće rata’, promrmljala je. Ta rečenica bila je gorka na jeziku, kiselo-gorka i veoma istinita. Biće rata. Nasmešila se s neprijatnošću i jezom. Iz daljine čula je ritmični zvuk, kao da na hiljade čizama maršira, a potom i tihu pa sve glasniju pesmu: ‘Deutschland, Deutschland über alles, über alles in der Welt!’

let-vladimir_arsenijevic_v

Dirljiva priča o Pavlu Andrejeviću, mladom vazduhoplovnom poručniku vojske Kraljevine Jugoslavije, koji krajem tridesetih godina, na relaciji Petrograd-Novi Sad-Sarajevo-Mostar-Beograd upoznaje ne samo osoben duh doba nego i mnoge velikane književnosti i filma kao i začetnike stripa i fotografije tog vremena.

Jedan naizgled sasvim običan avijatičarski let, neposredno pred Drugi svetski rat, zauvek će promeniti ne samo Pavlov život već i sudbinu njegove žene i budućnost čitave porodice Andrejević. Tragični avgustovski dan 1937. godine zatvoriće krug između života i smrti – simbol njegovog kafkijanskog odnosa sa ocem – i postati glavna novinska vest u Jugoslaviji koju očekuje veliki ratni okršaj.

Vladimir Arsenijević (…) napisao je retko iskrenu priču o braku mladih ljudi, prožetu idealima epohe sa mnoštvom zanimljivih likova i istorijskih ličnosti.

Ova uzbudljiva pripovest o ljubavi u doba aeroplana ujedno je i jedinstveni LET u prošlost, knjiga koja će vas povesti na nezaboravno putovanje.

“Vjerojatno je dobar dio Arsenijevićeva uspjeha u tome što je nenametljivo blizak sa svojim likovima, što ih fino ozvučuje i sigurno vodi razdobljem čijim će sudionikom lako postati i čitatelj zahvaljujući izraženoj autorovoj sugestivnosti.” – Kruno Lokotar


“MINUT: Put oko sveta za 60 sekundi”, ilustrovala Valentina Broštean (SKC Novi Sad, 2011.)

Ponoć je upravo prošla. Novi dan je zvanično počeo: sreda, dvadeseti januar 2010. godine. Ali, na mestu poput ovog za to baš nikog nije briga. Jer, ovde niko ništa ne meri, ne razdeljuje, ne secka; ovde ne postoji sreda, niko ne zna da je mesec januar, niko ne zna čak ni šta je mesec januar. Na ostrvu Haulend, sve to zapravo i nema koga da interesuje.”

MINUT

Knjiga “MINUT: Put oko sveta za 60 sekundi” sačinjena je od 25 fragmenata – priča koje se odvijaju u okviru jednog istog minuta jednog istog dana i jedne iste godine (20. januara 2010. od 12:00 do 12:01 GMT) na 25 različitih punktova na planeti Zemlji, poput Samoe, Havaja, Brazila, Portugala, Kosova, Kurdistana, Burme, Australije ili Rusije. Zavirujući u isečke slobodno odabranih života i trenutaka na svim tim različitim mestima na svetu, ona osluškuje i prenosi onaj jedinstveni šum čovečanstva i vodi čitaoce na veliko putovanje Meridijanima i Vremenom. Vrhunski opremljena i ilustrovana, knjiga “MINUT: Put oko sveta za 60 sekundi” predstavlja, stoga, svojevrsnu himnu koliko ljudskoj vrsti, toliko i njenom domu – planeti Zemlji. Ali, ono što ona zapravo slavi jesu – LJUDI – i to upravo oni najobičniji ljudi svih kontinenata i svih kultura, zatečeni u jednom jedinom minutu u vremenu, sa svim svojim individualnim vrlinama i manama, svim sličnostima i razlikama, kao nenadani akteri ovog nadasve jedinstvenog grupnog portreta naše planetarne svakodnevice.

Grafičku opremu knjige i ilustracije Valentine Broštean možete pogledati OVDE


“Jugolaboratorija”, eseji (Biblioteka XX Vek, 2009.)

“‘Kad bi Evropa bila kafana, Beograd bi se nalazio negde na putu do WC-a’, primetio je nedavno, i prilično precizno, jedan moj stari prijatelj kojeg u poslednje vreme, zbog objektivnih okolnosti, viđam izuzetno retko. Pa se okrenuo u mestu i otputovao nazad za London, grad u kom živi poslednjih dvadesetak godina i iz kog ne namerava da se vraća…”

delfi_jugolaboratorija_vladimir_arsenijevic

“Vladimir A. ume, naime, da bude odličan, lucidan, duhovit i pronicljiv fenomenolog urbane svakodnevice, ‘progresivnih’ i ‘regresivnih’ subkultura koje se pojavljuju u javnom prostoru s težnjom da ga kolonizuju, pa makar obično nastaju i nestaju kao daleki odjeci ‘dominantnih’ kulturnih obrazaca, preslikanih na nešto podzemniji teren. To se u ovoj knjizi naročito dobro vidi u njenom prvom poglavlju, posvećenom Beogradu i njegovom ‘prozelitskom lokalpatriotizmu’ koji vaistinu nije lako preživeti…

A tu je Arsenijević nesmiljen, čak surov, pa opet nekako rasterećen i vedar: i kada piše o Kaluđerici kao etalonu suburbanog “divljeg istoka” na beogradski/srpski način, i kada raščlanjuje stil, ulogu i poruke radikalnih prigradskih repera, ali i njihovih gradskih parnjaka koji kroz ‘buntovničku’ ikonografiju i Velike prazne Reči kamufliraju svoju savršenu saživljenost sa lokalnim političko-kulturološkim mejnstrimom, i kada preispituje pomalo bolesno samoljubivi lokalpatriotizam onih koji su poverovali u mit o Beogradu kao mestu sa Najluđom Zabavom Na Svetu, ali nekako istovremeno im stalno trebaju nove i nove potvrde toga od ljudi sa strane (kolebljivi narcizam jednog identiteta prilično zbunjenog i nesigurnog u sebe uistinu je čudo)” (…) “Arsenijeviću je poza Analitičara sasvim strana; umesto toga, on bira mnogo mu primereniju poziciju učesnika i svedoka: drugim rečima, ako je ovo (a jeste) pre svega knjiga o bezbrojnim formama jednog kontinuiranog propadanja (ali, na koncu, i sporog i klimavog oporavka) jednog (samo)devastiranog društva, onda Arsenijević ni u jednom trenutku ne zaboravlja da je njegovo najjače književno oružje svedočanstvo, čak ispovest: ispisujući jednu malu literarnu, dobrim delom streetwise inspirisanu etnologiju jugokraha, autor uvek prvo sebe locira u toj priči, insistirajući na tome da piše o nečemu prema čemu ne može biti hladan i ‘nepristrasan’, jer zapravo piše o ljudima, vrednostima, događajima i procesima koji se najdirektnije odražavaju na njegov život, i od kojih nema spasa čak ni onda kada autor pokuša da se upusti u (uzaludno) bekstvo od ‘društvene stvarnosti’ …” – Teofil Pančić, Vreme


“Predator”, kompozitni roman (Samizdat B92, 2008.)

“Nihil Musa se hrani blaženo. U zanosu, Poput odojčeta. Ili – Predatora. U času ishrane, ništa oko njega ne postoji. Samo Žrtva i On – glava u glavi. Godine su prošle otkad je prvi i poslednji put ovo radio, mnoge duge godine tokom kojih je retko pomišljao na telo malog Muse kojim se danima hranio lutajući po mračnim hodnicima duboke i razgranate pećine na severnom obodu planine Havraman.”

PREDATOR 6

On veruje u Anđela Pauna, po veroispovesti je jezid, po nacionalnosti Kurd iz grada Halabdže, državljanstvo mu je iračko, žrtva je Sadama Huseina i Sadamovog rođaka Hemijskog Alija, zove se Nihil Musa i živi u “svetu bez Boga”, kraće vreme se bori zajedno s pešmergama, nakon mnogo lutanja i nevolja privremeno se skrasi kao kuvar u azilantskom centru u Danskoj, odakle odlazi u SAD gde preko interneta pronađe TV-zvezdu na zalasku Oahu Džima koji ceo život jedva čeka nekoga ko će ga pojesti…

Na tu središnju i naslovnu priču zbirke “Predator” Vladimir Arsenijević je na različite načine nadovezao ostale priče i tako stvorio romanesknu celinu koja suočava čitaoca s opakom komadinom vrlo savremenog sveta u kom je sve globalno povezano: proterani Albanac s Kosova, panker Dren Kastrati, bosanski džanki Hasan Halilović Dambo, prečasni Padraig O’Neillirački isledni, beogradski mangupi i berlinski anarhisti.

Arsenijevića pri tom više opčinjava lokalno, nesvodljivo i različito, nego globalna uravnilovka. Govor njegovih likova sa svih strana sveta protkan je frazama na maternjem jeziku (što nimalo ne otežava čitanje) a priče donose i lep popis lokalnih jela, namirnica i običaja. I jednog kanibala, spomenutog nihilističnog Nihila Musu, kao i prosvećeni gastronomski hedonizam, diktature, prvomajske demonstracije, ljubav, politiku, opsesije, narkomaniju, književnost…

“Pišući Predatora, Vladimir Arsenijević je bez svake sumnje napisao svetsku knjigu… Ispripovedano na jednom zavidnom nivou, strukturalno majstorski spojeno, žanrovski pitko, ali sa i te kakvim literarnim vrednostima.” – Mića Vujičić, Politika

“Opasno dobra knjiga za opasna vremena.” – Ivan Bevc, City Magazine


“Išmail” – grafička novela, ilustrovao Aleksandar Zograf (Rende, 2004.)

“Umetnost je isto što i sranje – umetnost je fiziološka funkcija!”

slika190)

“Celu “pretpriču” oko ove knjige verovatno već znate iz medija: prvo je Aleksandar Zograf dobio ponudu francuskog izdavača da učestvuje u “projektu” Black Is Beautiful: crtač i pisac po crtačevom izboru sarađuju tako što ovaj prvi nešto nacrta, a onda, inspirisan crtežom, pisac napiše noir-priču. A Francuzi to, naravski, objave. Razmišljajući kome bi mogao ponuditi partnerstvo za priču, Rakezić/Zograf se opseti starog poznanika Arsenijevića, te mu doturi crtež kojim se otvara ova knjiga: čovek leži na pruzi, s nesumnjivim suicidalnim nakanama, a u ruci drži živu kokošku; voz samo što ga nije pregazio, i vidimo užasnuto lice mašinovođe koji zna da je prekasno da bilo šta učini. Arsenijević koji je, kako kaže “umoran od devedesetih”, seda i počinje s ispredanjem priče locirane u ono mitsko vreme njegovog, Zografovog, a bogme i mog ranog odrastanja, u 1979. godinu najpoznijeg titoizma i najranijeg panka na brdovitom Balkanu… Samo se priča, avaj, otima kontroli i polako se premeće u roman(čić), poprilično izlazeći izvan zadatih okvira, žanrovskih, tematskih i svih drugih. Tako na koncu nastaje kratki roman (ili “grafička novela”) Išmail, u kojem je za glas četrnaestogodišnjeg naratora, senzibilnog i nedozrelog beogradskog klinca i pankera-u-pokušaju zadužen Arsenijević, za crteže i ilustracije koji prate i neretko “oplemenjuju” priču jakako Zograf, a duetu se pridružuje i zagrebački maher Borivoj Radaković u rutinski vešto napisanoj “ulozi” nesrećnog zagorskog železničara Drageca, te kunsthistoričar Svebor Midžić, u ironijsko-(de)mistifikatorskoj roli meksičkog anarhiste, art-konceptualiste i te(r)oretičara Hermana Hervasa Dijesa.

Samoubica je pripovedačev ujak Ivan, iliti Išmail, kako insistira da ga zovu nakon što se trajno preobraća u radikalnog konceptualnog umetnika, prekinuvši sve veze sa “građanskom egzistencijom” i spalivši gotovo sve mostove za sobom. Ivana/Išmaila, dakle, više nema, okončan je jedan život za koji je više nego jasno od čega se ono bio odmakao – kao i zašto je to učinio – ali ne baš i ka čemu se to bio primakao, i da li je to vredelo sve te muke… No, na to pitanje, ako ćemo pravo, još ni ona “prava” istorija umetnosti nije dala bogznakakav odgovor: radikalna replika na radikalnu malograđanštinu, tako trendy u tim već davnim dekadama, neretko je patila od nepopravljive nadobudno-diletantske mućkovitosti… Svakakvog je treša tu bilo; otvoreno je pitanje da li sama radikalnost treša može isti da “transcendira” do nivoa relevantnog artističkog akta… Kako god, bezimeni maloletni pripovedač, uhvaćen u mrežu poblesavelih hormona i potrebu za makar i posve neartikulisanim provrištavanjem Pobune, u svom ujaku vidi Mitsku Ličnost, onoga ko je bio radikalno Drugo u odnosu na sve što ga okružuje; derletova, pak, majka sklonija je da u svom bratu morbidno skončalom pod Dragecovom lokomotivom (treba li naglašavati da je i sam programirani suicid bio deo njegovog životno-artističkog “projekta”?!) gleda neodgovornog i sebičnog ludaka koji je upropastio ne samo svoj nego i živote najbližih – ili čak sasvim “kolateralnih” stranaca – zanoseći se svim tim kvaziumetničkim prenemaganjima i budalaštinama…

Iako nepopravljivo “odsutan”, Išmail je centralna ličnost Priče, među ostalim i tako što je pozicioniran, usidren u njenu srž kao svojevrstan lakmus: otkrivajući svoj pogled na njega, svi nam junaci zapravo kazuju najviše o sebi. A to su, osim majke i sina te prostodušnog i čestitog pripadnika radničke klase iz hrvatskog zagorja – koji se pojavio na beogradskom Novom groblju da se izvini za ono što se dogodilo – još i neodoljive porodične bakute-usedelice Mila i Draga, koje su beskrajno volele Ivana/Išmaila i, za razliku od sestre mu, neupitno verovale u njegovu “genijalnost” na onaj način na koji istinski plemeniti ljudi prihvataju i ono što apsolutno ne razumeju, ako je to deo života i karaktera voljenog bića. I taj Išmailov afterlife preko kojeg se zrcale prepleti ljudskih sudbina i sukobi njihovih naravi i shvatanja, a sve ispričano u lowkey fazonu, kroz usta jednog gradskog klinje čije “mislim, ono”, “žešće”, ili “kapiraš” sadrže bar onoliko različitih značenja koliko Eskimi imaju različitih reči za sneg, to je dakle potka romana Išmail.

175

Ova je knjiga pre svega zanimljiv “osmoručni”, interaktivni eksperiment i imam dojam da su se njeni autori zabavljali stvarajući je, no njenoj komunikativnosti “ekscentričnost” povoda i izvedbenih sredstava ništa ne škodi, to jest na sve se to može ‘ladno i zaboraviti i naprosto je čitati kao i bilo koji drugi roman “recentne produkcije”. Arsenijević, igrajući na malom prostoru, nije mogao da preskoči vlastitu senku, ali je u Išmailu pokazao da mu kao piscu ovakav uslovno “minimalistički” (uostalom, pankerski: resko, kratko, brzo, bez dugih solaža…) pristup odgovara – uostalom, videlo se to još u “Potpalublju” – i uspeo je da plasira nekoliko uistinu dojmljivih rešenja i ljupkih portreta, koliko epohe i Grada, toliko i ljudi koji su se pokatkad i nerazmrsivo zaplitali u kučine jednog naizgled tako mirnog života.

A Zografa što se tiče, on je Priču prvo podstakao, a onda se povukao u drugi plan prepustivši se njenim zakonitostima sada već sasvim nezavisnim od njega, zadovoljivši se ulogom “tek ilustratora”; samo, Zograf ne bi bio to što jeste da nije u stanju da iz svakog povoda izvuče zlatnu žicu: otuda su njegovi crteži, iako “verno” prate razvoj radnje u Tekstu, bazično lirsko-onirički roman za sebe, koji knjizi dariva Drugu Dimenziju, unikatnu u ovdašnjoj savremenoj umetnosti. A šta li će sad oni Francuzi da rade?! Tja, bolje bi im bilo da prilagode pravila životu, nego obrnuto; osim ako i oni ne veruju u sve ono što ispoveda Išmailova sestra, misleći da će joj to pomoći da se ne raspadne. A neće, provereno!” – Teofil Pančić, Vreme


“Mexico – ratni dnevnik”, dnevnička proza (Rende, 2000.)

“Veče sam dočekao u tišini i samoći… Sirena je zavijala i zavijala, a ja više nisam skidao pogled sa sveske, smešeći se neverovatnoj ironiji činjenice da je trebalo da sam u Meksiku, a da se ipak i dalje nalazim ovde, u ovom slivniku, pod bombama… Napolju je nešto, to trenutka, eksplodiralo. Čuo se niskofrekventni zvuk mlaznjaka koji su nadletali Beograd na ogromnoj visini. “Oh, Meksiko…”, pomislio sam. “Treba sve zapisati”…

MEXICO-RATNI-DNEVNIK-Vladimir-Arsenijevic_slika_O_38500705

“Mexico Vladimira Arsenijevića je trodelna celina, komponovana od, na nivou spisateljskog postupka, posve različitih celina: uvodni deo “Ka Meksiku ili Sećanje na moje jesenje i zimske razgovore sa Baškimom Šehuom” zbiva se u vremenu kosovsko-srpsko-američkog zakuvavanja, tokom kojeg pisac/junak intenzivno komunicira s Baškimom Šehuom, albanskim piscem koji živi u poludobrovoljnom egzilu u Barseloni, odakle kao predstavnik Međunarodnog parlamenta pisaca pokušava da organizuje stipendijski boravak za Arsenijevića i kosovskog pesnika Dževdeta Bajraja u Meksiko Sitiju; Arsenijević vešto i upečatljivo dočarava neobičnu sudbinu jednog intelektualca iz Tirane – sina nekadašnjeg albanskog premijera Mehmeda Šehua, kojeg je Enver Hodža odstranio plašeći se, verovatno, da će mu ovaj preoteti vlast (što je najteža briga svakog samodršca) – kojeg je progonio i Enverov tiranski režim (i gotovo uništio celu porodicu Šehu) i potonji populistički – u tehničkom smislu unekoliko “miloševićevski” – režim Saljija Beriše, podastirući tako pred srpskog/južnoslovenskog čitaoca priču o jednom svetu o kojem ovaj ništa ne zna, jer je naučen jedino tome da je Albanija tek egzotična terra incognita u kojoj nema ničega osim bunkera zaraslih u korov, musave sirotinje i razbojničkih bandi. Oh da, i klokotavog Skenderbega… Ovom korešpodencijom Arsenijević saznaje detalje o sudbini Dževdeta Bajraja, pesnika iz Orahovca, o kojem se zna samo da je nestao tokom policijskih represalija u ovom gradu i okolini; kasnije će sam Bajraj, Arsenijeviću “u pero”, opisati kako bi to obično izgledalo: UČK isprovocira kavgu i povuče se u (ne)poznatom pravcu, a policija se krvavo osveti lokalnom stanovništvu, ne prezajući ni od najsurovijih zločina. Drugi, naslovni deo Arsenijevićeve knjige klasičan je ratni dnevnik, još jedan u seriji koja će se uskoro, izgleda, moći proglasiti i specifičnim srpskim žanrom; ipak, ono što Arsenijevićeve ratne beleške čini nesumnjivo vrednim čitanja jeste njihova osvežavajuća neposrednost i iskrenost, minimalistička svedenost iskaza na ono najvažnije, bez posebnog cizeliranja: pisac ne želi da od rata pravi prozu; bliže mu je da ostavi – makar u neku sasvim nejasnu svrhu – svedočanstvo o jednom, nužno patetičnom, individualnom proživljavanju jednog kolektivnog Sumraka. Umešno i šarmantno dočaravajući razne primere ljudske iščašenosti tokom tog bauljanja po Zoni sumraka smeštenoj 10.000 metara ispod Klarkovih bombardera, Arsenijević usput, bukvalno, planira bekstvo; opis njegovog ilegalnog ratnog putešestvija na drugu, zabranjenu obalu Drine, a zatim preko Sarajeva, Budimpešte, Ljubljane i Frankfurta do Meksiko Sitija, odista je pikarski, i upravo je toliko i uzbudljiv. Završna trećina knjige, Dževdet i ja, fascinantan je i potresan uvid u svet Drugog, dosad ubedljivo najbolje štivo – toliko važno u svojoj skromnoj posvećenosti jednoj oporoj ličnoj priči da je nevaspitano ne pročitati ga – na temu kosovskog užasa viđenog iz ugla Druge Strane, a opet, posve bez ma kakvih moralizatorskih i propovedničkih nakana: sve do čega je Arsenijeviću stalo jeste prikazivanje i iskupljivanje individualne, ljudske patnje, prikaz pometnje krhkog ljudskog stvorenja urakljenog u klopci Istorije.” – Teofil Pančić, Vreme


“Anđela”, roman (Stubovi kulture, 1997.)

“Na tom mestu naše dve priče se susreću i stapaju u jednu. Bilo mi je dvadeset i sedam godina i žudeo sam za potomkom; Anđeli je bilo dvadeset i četiri i žudela je za promenom.”

1427

Nastavljajući roman “U potpalublju”, “Anđela” govori o apsolutnoj usamljenosti i usamljenosti udvoje. O javnom i porodičnom životu u Beogradu u prvoj polovini devedesetih nigde se nije govorilo bolje i potresnije.


“U potpalublju”, roman (Rad, 1994.)

“Lazar je poginuo tri dana kasnije. Vest o njegovoj pogibiji stigla je do nas telefonskim putem, grcajućim glasom gospođe Vide. Čitav je dan Anđela povraćala. Ja nisam otišao na posao, da bih bio pored nje. Strahovao sam za naše nerođeno dete. U šta ga to uvodimo (pitao sam se, pridržavajući Anđelino čelo, lepljivo od hladnog znoja), šta to tako sjajno imamo da mu ponudimo, čemu da ga naučimo, i gde je ono malo obećane svetlosti u postojanju?”

potpalublje

Portret Generacije Bez Šanse, prvi pravi roman direktno iz utrobe devedesetih.

“Uzbudljiva proza u kojoj se iz unutrašnjosti mladog književnog junaka sagledavaju zbivanja u strašnom spoljašnjem svetu… Arsenijevićeva književna zrelost najjasnije se iskazuje u izboru forme za pripovedanje o događajima u jednoj stvarnosti u kojoj vladaju potpuno raspadanje svih moralnih vrednosti i haos ljudskih odnosa… Ovo je povest o različitim vidovima tragičnog življenja i umiranja cele jedne generacije mladih ljudi u današnjoj Srbiji i današnjoj Jugoslaviji.” – Svetlana Velmar-Janković

“Ova knjiga je pisana dobro, inteligentno, sa izoštrenim smislom za ironiju. Ona je glas jedne nove izgubljene generacije koja je odbila da bude oruđe u rukama političkih moćnika. Horizont koji se ovde ocrtava je račan. Sumorna, zagušljiva atmosfera je autentični izraz raspoloženja dobrog dela mladih intelektualaca danas. Oni istinski pate, jer osećaju nemoć da ma šta suštinski promene.” – Pavle Zorić

“Elegancija njegovog jezika je poput vatrometa na kiši. Bez sumnje ispisano srcem.” – Times Literary Supplement

“Haos i tuga koji zrače sa stranica knjige U potpalublju povezuju je sa Dnevnikom o Čarnojeviću i romanom Kad su cvetale tikve…” – Politika

Print this pageEmail this to someoneShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn