INTERVJUI SA…

…DRAGANOM VELIKIĆEM ZA ZAGREBAČKE NOVOSTI (2008.)

“Pula-Trst-Beč-Budimpešta-Beograd…Ja uvek kažem da moji junaci žive u gradovima u kojima sam i ja živeo. Ja sam ono, što je jedan kritičar rekao, ‘pesnik grada’. Znači, za mene je jako važno, pored priče, naravno, pored fabule, to disanje grada. Iz toga ja izvlačim svoju poeziju.” Dragan Velikić

Subota, 26. januar 2008. Podne. Beograd. S Draganom Velikićem dva dana po prijemu NIN-ove nagrade za roman „Ruski prozor“ (Stubovi kulture, 2007) u – krajnje neobično – kafeu hotela Mažestik. Bizarna, uvoštena atmosfera. Ekipa: isključivo sede glave. Dve kafe, dve vode, od kojih jedna gazirana, i MP3-player umesto profesionalnog diktafona na sred stola. Neprestan, glasan žamor.

VA: E, hajde mi pričaj na početku malo kako je bilo na dodeli (NIN-ove nagrade)?

DV: Bilo je zaista jako dobro. Mislim da je ove godine tempiranje bilo odlično. Nekad su do dodele NIN-ove nagrade pravili šest ili sedam krugova pa se to lagano pripremalo, sad je to drugačije pa je jako važno za one knjige koje su ušle u finale da do konačnog izbora prođe što više vremena, barem sedam dana, što je u ovom slučaju i bilo, kako bi onda te knjige koje su u finalu prosto imale svoj život kao mogući laureati, kako bi se bolje prodavale, da se napravi tenzija, a ove godine je baš to bio slučaj. I mislim da to nije samo moj utisak jer ja poslednjih godina nisam ovde (Velikić je od juna 2005. ambasador Srbije u Austriji i boravi u Beču – v.a.) pa ne znam ali mi kažu i ljudi iz medija koji sve to prate da je bilo onako, ne samo svečarski, nego da je imalo odjeka. I, mislim, to je dobro i za NIN, na kraju krajeva, jer ipak su oni ti koji sastavljaju žiri. Ali pravi fenomen je da se, uprkos svim tim zamerkama upućivanim raznim redakcijama NIN-a i svim problemima koje je imala, ta nagrada nekim čudom održala više od pola veka. I tu nema šta – ona je naš Buker. Ali ipak mislim da žiri mora da bude sklon promeni. Da ima uho da prepozna nešto što je autentično.

VA: Da li je bio prisutan i neko od političara?

DV: Bio je, po prvi put u čitavoj pedesetrogodišnjoj istoriji NIN-ove nagrade, Ministar kulture. Ja sam zinuo kad su mi u NIN-u rekli da je to prvi put. On je, dakle, bio i slikali smo se. Bila je zamenica državnog sekretara, Ivana Stefanović. A od političara bili su kanadski i japanski ambasador, bio je gradonačelnik, bila je Ružica Đinđić, Gorica Mojović…

VA: Ali nisu došli predsednički kandidati da se slikaju s laureatom?

DV: Ne, nisu. Nekoliko kolega je bilo. Bio je Josić-Višnjić, bio je Basara… Ali mene je veoma obradovalo prisustvo glumaca. Bila je Svetlana Bojković, Mijač je bio i bio je Cveja (Branko Cvejić – v.a.)… a Cvele (Svetozar Cvetković – v.a.), Cvele nije mogao ali mi se javio telefonom… tako da me je to veoma obradovalo. Bilo je toliko akreditovanih novinara da su morali da menjaju mesto održavanja svečane dodele jer u Predsedništvu gde je to prvobitno bilo zakazano nemaju mogućnost da sve te reflektore stave, pa se zato cela stvar prebacila u Skupštinu grada…

VA: Jednom si mi pričao kako si Srđanu Valjareviću, kad je bio u Beču u vreme kad je „Komo“ bio nominovan za NIN-ovu nagradu, rekao, otprilike: „Bolje ti je da ni ne dobiješ tog NIN-a jer, jer ako ti ga daju, videćeš kako će te kasnije dočekati na krivini…“ Ja sam to osetio na sopstvenoj koži. Misliš da i tebe čeka to isto?

DV: Ne, ne. To sam ja rekao i na dodeli – da sam je dobio dvadeset godina ranije, onda možda… Ali sada, ne. Ujednačeni smo. Ali, suština NIN-ove nagrade, kad je dobiješ nešto kasnije, i jeste u tome što ona ne samo da donosi publiku tom novom romanu već, ukoliko imaš ikakav opus iza sebe, apdejtuje i te prethodne knjige. A to i jeste, konkretno, smisao svake nagrade. Da osvetljava. Da otkriva. Da otkriva mladog autora, nepoznatog autora, ukoliko se radi o nekom delu koje zaista menja, koje pomera granice senzibiliteta u literaturi. A ako se ona daje već etabliranim autorima, onda nikako za minuli rad – to je ono najgore. Jer, šta je tu problem? Recimo, NIN-ova nagrada je velika odgovornost. Odgovornost je u tome što šira čitalačka publika, čak i kad se radi o intelektualcima, blanko veruje nagradi. I zato je svaka nagrada dodeljena nečem bezvrednom zapravo loša usluga savremenoj kulturi jer kreira utisak da nema dobre domaće književnosti. Pa ja znam masu ljudi koji kažu: „Ja ne čitam domaću književnost.“ Dakle, osnovna stvar bi bila imati misiju. A ne braniti jedan književni model. Pa i čitalac je moderan čovek. Moderan čovek je onaj kome je konstanta promena. Koji ima radoznalost. A radoznalost je osnovna komponenta modernosti. I u tom smislu za mene je mlađi Radomir Konstantinović, razumeš, nego masa nekih pisaca koji su po godištu možda samo nešto stariji od mog sina a koji prosto stvaraju po nekoj fensi šemi. Tako da je siguran savet, premda autentičan pisac nikad neće primiti savet, ali ako postoji nešto kao savet onda je to da ništa nije gore nego kada autor pokušava da se prilagodi. Kada osluškuje. Jer on tada gubi tenziju. Ako je literatura koju pišeš stvarno off ali uz maksimalnu visoku svest, ona će biti autentična. I ona će uvek imati neko svoje vreme. Jer, mislim, ne sme da se gubi tenzija. Nema osluškivanja. Pa, ja uvek kažem – nije evropski roman zato što je junak rođen u Pragu i zove se Emil. Nije to to. Ili kad kažu – univerzalan. Nema toga. Gde i kad – to je uvek lokalna boja. Ali, načinom na koji transponuješ tu svoju lokalnu boju ti stižeš do neke univerzalne sfere. Jer pitanje je da li neko može da se identifikuje ili ne? I to je čitava priča. S Kafkom se može identifikovati i na Filipinima. I zato – šta je evropski roman? To se stalno banalizuje. A nema tu šta, pišeš iz sopstvenog opažaja. I to je najpošteniji odnos pre svega prema sebi jer inače ne možeš postići tenziju a bez tenzije nema ništa. Kao aparat za espresso kafu – bez pritiska ništa ne ide. Osetio sam to na svojoj koži toliko puta. Kad nešto hoćeš da uradiš sa samo dva motora. Pa i avion, da bi uzleteo, mora da ima – sve. Pogon. Ne može to, prosto, to lažiranje… Znam nekada, dođeš u neke situacije, znaš ono, nećeš da odbiješ pa onda nešto kao lažiraš a – ne ide. Ne ide bez svih motora.

A inače, odmah da ti kažem: kad si ti devedesetpete dobio NIN-ovu nagradu, ja sam rekao: „Za njega će to da bude veliko opterećenje,“ znaš ono, „al on je izgleda normalan tip a bitno je samo da ostane normalan jer ljudi momentalno tu ugrade svašta“. Pazi, ja nikad to neću zaboraviti, to je bilo na BKTV, posle NIN-ove nagrade, već si imao „Anđelu“, i ja sam tad reko: „Ovaj čovek… ma, u pičku materinu…!“ Mislim, prevodi na osamnaest jezika, knjiga izašla posvuda, dva engleska prevoda, to nije imao ni Andrić, razumeš, i sad pazi neki bi ovo-ono ali ovaj ti si u jednom trenutku rekao… ti si to relativizovao… rekao si: „Ne znači to sada da je moja knjiga u svim izlozima,“ ti si u stvari maltene, neću da kažem govorio protiv sebe, nego si najrealnije to procenio… a ovde recimo Mileti Prodanoviću izađe knjiga na španskom kod nekog malog izdavača i oni od toga pokušavaju da naprave ne znam šta.

VA: Da. Meni je ovde oduvek bila simptomatična ona razlika na nivou, recimo, Pavić-Tišma. Mislim, super je kad ti objave knjigu u Azerbejdžanu ali na neki način kada se to Paviću dogodi svi za to znaju. A Tišma, kada ga veličaju u Nemačkoj kao…

DV: Kada kažeš Tišma u Nemačkoj, jebote, pa to je klasik…

VA: Svi znaju. Svi znaju. Pa zato i kažem. Ali ti da pitaš ovdašnjeg, čak veoma dobro upoznatog čoveka, ko je naš najistaknutiji pisac u inostranstvu, on će ti reći – Pavić.

DV: Na nemačkom području Pavić ne postoji. On je tamo negde neki eho od ovih… Nema njegovih knjiga. Pa pazi, on je meni tražio kontakt s mojim agentom i ja sam mu ga dao ali – ništa. Ona ga na kraju nije uzela. Važnija je njima generacija koja je iza mene a ne… Prema tome, istina je ono što je mali Nenad Racković rekao kad sam ja napisao predgovor za njegovu knjigu…

VA: Rackoviću si napisao predgovor?

DV: Da, da. Jebote. Napisao sam neki tekst. I tu keva njegovu, koju znam, kaže: „Jebote uradio ti Velikić tekst“ a on njoj kaže: „Kevo! Ha!“ (Imitira Rackovića.) „Kevo, više ja trebam njemu nego on meni!“ (Smeh.) Ali u pravu je, jebote! U pravu je! I da ja to radim zbog toga. Pa to jeste to!

VA (smeje se): Ali super je što i ti to uviđaš! Iako je to pomalo bizarna teza. A reci mi, je l’ se „Ruski prozor“ prevodi već na nemački? I da li misliš da će u tvom slučaju NIN-ova nagrada uticati na broj prevoda?

DV: Da. Da. Vidi. „Ruski prozor“ je već preveden s idejom da izađe najesen kod izdavača DTV (Deutscher Tachenbuch Verlag), to je nešto kao nemački Penguin. A što se ovog drugog tiče, pa vidi, znaš šta, NIN-ova nagrada je imala snagu pre nekih dvadeset godina u ovoj zemlji, a taj je eho još uvek trajao i devedesetpete, kada si je to dobio. Ona je tada bila relevantna referenca za prevode. Mislim, osluškivali su je izdavači slavističke orijentacije. Međutim posle toga, kako je već sve pošlo nizbrdo i kad je počela kriza vrednosti, ona više nije bila referentna, nijedna naša nagrada više nije bila referentna, izgubila je u tom smislu da više nije bila zakon. Ali stvari se možda malo menjaju u poslednje vreme. Ova moja knjiga se objavljuje na nemačkom govornom području i bez NIN-ove nagrade kao i u još nekim zemljama, Mađarskoj, Slovačkoj… Ja ne znam, kažem, u kojoj je meri ona vraćena kao referenca ali pretpostavljam da će moja knjiga zahvaljujući ovoj nagradi pored toga možda biti prevedena i na neki manji jezik. Možda na neki od nordijskih jezika. I to je dobro. A mene inače iskreno raduje kad god neki naš autor napravi uspeh negde jer su to onda i za sve ostale naše pisce na izvestan način otvorena vrata. Jer ništa nije gore nego kad nešto od sumnjive vrednosti izađe. Uvek se polazi od toga da, kad recimo u Gruziji objave nekog srpskog pisca druge klase, oni tamo misle da je to nešto najbolje odavde i samim tim, ako je to nešto bezveze onda to više nikoga ne zanima. A ako na primer neki ozbiljan autor doživi uspeh onda u istoj toj Gruziji kažu, čekaj da vidimo šta tu još ima od srpske literature. Dakle, iz krajnje egoističnih razloga treba se radovati svakom uspehu dobre domaće litarature jer onda raste i interesovanje za nju.

VA: Da li misliš da bi interesovanje za pisce s ovog prostora bilo veće kad bi oni nastupali zajedno ujedinjeni jezičkom srodnošću a ne podeljeni nacionalnim razlikama, dakle onako kako su latinoamerički pisci odbacili svoje čileansko, meksičko ili, šta ti ja znam, peruansko poreklo zarad latinoameričkog nadnacionalnog identiteta.

DV: To je apsolutno tačno. To je otprilike kao s Austrougarskom. Mislim, Austrougarska je imala Trst a imala je i Galiciju. Tako i bivša Jugoslavija. Imao si Makedoniju ili Kosovo a imao si i Sloveniju. U ovom slučaju ne govorim o životnom standardu nego o boji. Naravno da jedan slovenački pisac ima potpuno drugu vizuru od pisca koji je, ne znam, u Makedoniji, recimo. Šta ja znam: Mitko Mandžukov i Aleš Debeljak. Ali to je uvek i prednost ujedno. I u tom smislu, da, bilo bi sjajno kada bi se pisci s post-jugoslovenskog prostora predstavljali zajedno. Direktor frankfurtskog sajma mi je jednom predložio, bila je tu i Alida Bremer (hrvatska prevodilica, kuratorica hrvatskog nastupa kao zemlje partnera na ovogodišnjem sajmu knjiga u Lajpcigu – v.a.), i tako meni taj direktor frankfurtskog sajma kaže: „Šta vi mislite, da li je moguće da na frankfurtskom sajmu, s obzirom na visoke troškove koje ima svaka zemlja-partner, Hrvatska i Srbija nastupe zajedno?“ A ja sam odmah rekao: „Ne, to je nemoguće!“ (Smeh.)

VA: Dobro ali, recimo, Hrvatska, Srbija, BiH i Crna Gora bi zaista mogle da dođu do takvog nekog sporazuma koji bi svakako bio na svačiju korist.

DV: Ali tu bi se odmah pojavio jedan problem. Naravno da je prednost tog koncepta u tome što se onda neminovno podiže nivo kvaliteta. Problem je taj što tu odjednom neće biti mesta za mnoge. Onda idu zaista samo najbolji. To se mnogima ne bi svidelo. Ali naravno da to jeste dobra ideja. Nego da se vratim na ono – latinoamerički pisci. Jer ima tu još jedna stvar. Recimo, Sabato! Sabato je napisao i objavio jedan klasik, knjigu razgovora sa Borhesom. To bi bilo otprilike kao… zamisli sada da, ne znam, da Pavić napiše knjigu o… o Tišmi! Pa to bi bilo nezamislivo. Ali ja sam ubeđen da bi Valjarević objavio knjigu razgovora s tobom. Ili ti sa njim. E to hoću da ti kažem: tako je došlo i do objedinjavanja latinoameričke književnosti. Odustajanjem od raznih vrsta sujeta.

VA: Izgleda da mora očigledno da postoji i određena volja za scenom. A mislim da je osnovni problem srpske književnosti u tome što ne postoji ta neophodna želja za objedinjavanjem. Jer ako pogledaš hrvatski primer, nema posebne sličnosti u poetikama Miljenka Jergovića i, na primer, Ante Tomića. Ali je postojala potreba da se na neki način to objedini i to rezultira time da pre svega publika poveruje da književnost postoji, oseti se puls i onda cela stvar dobije neku vrstu probitačnosti koju ranije nije imala…

DV: Da, i savremena hrvatska književnost se kod nas izuzetno puno čita a i prihvaćena je od strane kritike, o njoj redovno piše Teofil Pančić ali ne samo on, znači to nije neka caka nego je to jedna boja koja je nama bliska iako se mnogo toga promenilo i mi više ne možemo da funkcionišemo na nivou asocijacija. Zaista mislim da bismo svakako mnogo bolji proboj napolju imali kao literatura bivše Jugoslavije. Ili ako nekom smeta odrednica „bivša Jugoslavija“ onda, ne znam, „od Jadrana do Egeja“ ili već, kako god…

VA: „Literatura zapadnog Balkana“? Bilo koji neutralan termin koji bi mogao da zameni…

DV: Upravo to. „Južno od Dunava“. Suština je u tome da to onda zaista može da nastupa u nekim širim, svetskim razmerama.

VA: A jesi li ti objavljivan u Hrvatskoj?

DV: Ne.

VA: Baš ništa?

DV: Nikad ništa nije objavljeno. Bio sam dva puta gost na pulskom sajmu međutim, ne, nikada ništa nije objavljeno. Jergović je, kad je izašao „Danteov trg“, u hrvatskom Tjedniku napisao jedan tekst o toj knjizi, ali ne samo o njoj nego je napravio jedan portret na čemu sam mu ja zaista zahvalan, i sećam se da je napisao povodom „Danteovog trga“ da on ne krije oduševljenje tim romanom i da je rekao, otprilike, „u Hrvatskoj bi svako književno smeće iz Nemačke u kom se pomene neki hrvatski grad odmah prevodili, dovodili i tako dalje, a“ kaže „sad imate knjigu koja o jednom od najstarijih gradova diže ep. Pa“ kaže „baš da vidimo da li će nešto biti – „

VA: I?

DV: I naravno da ništa nije bilo. Objavljen je samo u „Osječkoj reviji“ pre jedno tri godine jedan odlomak, kroatizovan, protiv čega ja nisam imao ništa…

VA: Stvarno? Pa, ja imam nešto. Stvarno nemaš ništa protiv kroatizovanja? Ili posrbljivanja, kako god?

DV: Ne, pa oni su mene pitali za odlomak, ja sam im dao, oni su to kroatizovali…

VA: Pa, meni je to bizarno.

DV: Naravno, bizarno jeste. Ali naravno da sve to potencijalno obogaćuje. Jer, evo, recimo, mi možemo efektom hrvatske konstrukcije da postignemo nešto novo i to je za pisca fantastično. Ja uvek kažem: „zrcalo“i „ogledalo“. Dve reči istog značenja ali potpuno drugačijeg zvuka. Potpuno drugačije asocijacije. To je sjajno. Upravo to i treba negovati. A što se objavljivanja tiče… pa, eto, možda će tu ova NIN-ova nagrada imati nekakvu ulogu? Jer sad je već jedna sasvim druga situacija. Ljudi se ponovo povezuju, čitaju međusobno, tako da to i nije više tako nemoguće… Naravno da bi mene to radovalo najviše stoga što je moja književnost dobrim delom vezana za taj prostor. Gotovo u svim mojim romanima barem se spomene primorje, što grad Pula, što Istra, što nekakvo fiktivno primorje, kao na primer u „Ruskom prozoru“. Uostalom, ja sam odrastao u Hrvatskoj. Taj mentalitet je umnogome deo mene, mog literarnog bića.

VA: Dobro, za tebe je očigledno književno mediteranski i srednjoeropski prostor ključan, sve tvoje knjige su se odvijale unutar tog nekog trapeza…

DV: Da, to je taj trapez: Pula-Trst-Beč-Budimpešta-Beograd i malo šire ali – kako da kažem? Ja uvek kažem da moji junaci žive u gradovima u kojima sam i ja živeo i ja sam ono, što je jedan kritičar rekao, „pesnik grada“. Znači, za mene je jako važno, pored priče, naravno, pored fabule, to disanje grada. Iz toga ja izvlačim svoju poeziju.

VA: Pa da li bi shodno tome moglo da se dogodi da neku svoju buduću knjigu smestiš u, recimo, Timbuktu?

DV: Gde? U Timbuktu? Pa, ne, ne. Ne, kako da ti kažem, pa ni ti ne bi napisao „Meksiko“ da nisi živeo u Meksiku! Možemo mi naravno da napravimo neko fiktivno mesto pa da ga snabdemo značenjem. Recimo – Ognjena zemlja! Možeš da napišeš roman o tome kako zamišljaš Ognjenu zemlju. Ali, to samo pod uslovom da imaš supstancu. A to onda može da bude i tvoj san koji ne podleže topografskoj verodostojnosti. Hoću da kažem, to je taj neki ugao. Ali teško da bih pisao o prostoru koji ne poznajem. Recimo, za mene su Andi najveća egzotika. Voleo bih da odem tamo, eto. Moj san o Andima uvek može da bude deo radnje ali ne mogu da pokrenem fabulu, supstancu knjige, ako nemam iskustvo iz prve ruke.

VA: A imaš li ti omiljenu među svim svojim knjigama? Jel bi dodelio ti NIN-ovu nagradu baš „Ruskom prozoru“?

DV: Ja mislim da „Ruski prozor“ jeste moja najbolja knjiga do sad… Teofil Pančić je upotrebio jednu kovanicu, rekao je da je to „nagradibilna“ knjiga. A Jovan Ćirilov je u onoj svojoj rubrici „Reč nedelje“ u NIN-u napisao da će u „Ruskom prozoru“ svaki čitalac pronaći svoj roman. A ja zaista mislim da je to moja najbolja knjiga ali ne samo zato što je najnovija. Moji junaci su svih ovih godina starili sa mnom. A ovde je moj junak po prvi put mlađi od mene, može da mi bude sin. Kritičari to nisu primetili ali, što kaže Pavić, kritičari su poput prevarenih muževa – uvek poslednji saznaju. (Smeh.) Ta mu je dobra. Tu je na neki način tematizovan obračun sa samim sobom ali nema ništa bez te iskrenosti. Ja uvek dajem primer Nabokova i Gazdanova, uvek koristim priliku da pomenem Gazdanova koji je za mene čudo od pisca. Nabokov je, kako da kažem, možda veći dar od Gazdanova. Ali to nigde nije otkrio. Tu svoju inteligenciju koja je monstruozna on je jednostavno povukao i nikako nije jednostavno pratiti takvog pisca. On je virtuozan. Kao – sve je igra. Ma nije sve igra u literaturi! Ne može da bude sve igra! Morate se negde razotkriti, propasti. I to je to – platiti. E tu je Gazdanov jači. Još nešto: nezahvalno je predviđati, ko zna ko će od njih dvojice duže trajati, ali, ne znam – ja mu više verujem. Kao i Bulgakovu. „Majstor i Margarita“ – kakva je to knjiga! Nju čitam na svakih pet godina a ona se, uostalom, i pominje u „Ruskom prozoru“. A sećam se, kad sam je prvi put čitao u gimnaziji, preskakao sam one delove s Poncijem Pilatom jer mi je to bilo dosadno, a onda je stigla i filmska adaptacija Saše Petrovića, po meni njegov najbolji film, i to je meni sve bilo fantastično ali sa one komične, posprdne strane. Međutim, kasnije pročitam ponovo i vidim da je za mene najveća poezija u toj knjizi upravo Poncije Pilat. Jer ti vidiš da je to Biblija. Da je to Homer. Kakva igra! I onda kažu: postmoderna. Postmodernizam. To me tako nervira jer kritika uvek, umesto da tumači, pisca obavezno stavi u već neki tor, a posebno kad žele da favorizuju svoj model pa im se sad ovaj tu nešto pojavi i smeta. „Ti mladi!“ Pa te strpa u tor postmoderne kojoj je prethodno obezbedio negativni predznak… Srednjeevropski. Austrougarski. Kao, pa dobro, jeste to dobro ali je srednjeevropski. A ovi su kao – rasni. Rasni pisac prvo ne sme da čita mnogo i ne sme da zna strane jezike. Ili kad kažu, u ovom trenutku je srpska književnost jedna od najjačih. A to obavezno kažu upravo oni koji ni na jednom drugom jeziku ne mogu da pročitaju ništa. Pa s kojim pravom to? A ja recimo mogu da kažem da je mađarska književnost – čudo. Mađari su – ču-do! Čitao sam ih i na engleskom i na nemačkom u poslednje vreme. I mogu da kažem da su oni zaista jedna literatura fenomenalna. Mislim, u tom smislu da postoje raznorazni modeli… Valjda su zbog tog jezika koji niko ne razume oni bili prisiljeni da znaju strane jezike. I zato su takvi. Njihovi pisci mahom čitaju na francuskom, u doba socijalizma slabo se prevodilo pa je njima strani jezik bio tehničko sredstvo. I samim tim, to ih je obogatilo. Znači, neko ko je odrastao na Bodleru imaće jedan model a neko ko je odrastao na Majakovskom imaće drugi. I to je ta raskoš. A upravo iz raskoši uvek sve nastaje. Iz različitosti i prožimanja. Bastard – to je nešto najplemenitije. I najbolja kafa je od mešavine. I najlepše žene su mulatkinje. Sve što je čisto i jedno ne traje dugo. Genetika se zamori. I onda imaš sve one strašne posledice, kao prilikom dugotrajnih ostrvskih izolacija. Zato mi nikad nije jasno kad neko hvali svoje „čisto“ poreklo.

VA: Hajde samo još ovo. Već dugo živiš na relaciji Beč-Beograd. Pa kakav je Beograd kad ga posećuješ iz Beča? Jel te smore dolasci ili… ?

DV: Pa, ne. To me osveži. Samo je problem u tome što ja imam jednu živu agendu, maltene japi agendu u Beču i kad dođem u poslednje vreme obavezno kažem: koga sretnem – sretnem. Jer čovek inače uvek iste ili slične stvari priča i ponavlja se i to je jedna… – ne odmorim se. Ali, ovaj, Beograd mi je bliži nego pre. Pre svega, sad se kolima stiže tako brzo i ti granični prelazi se tehnički brže obave i mislim da Srbija više nije svet iza sedam brda. A ne treba zaboraviti, uvek se treba podsetiti vremena od pre samo deset godina, kad nismo odlazili na pumpu da natočimo beznin već kod onoga tipa što sipa iz plastične flaše. To je veliki napredak. Ne može odmah da bude onoliko bolje koliko bismo mi možda želeli ali hajde da nastojimo da nam barem ne bude gore nego ranije. I u tom smislu se zaista mnogo toga promenilo. Premda i dalje zabrinjava jedna stvar. Sećaš se kako smo se nekad, u poređenju s Istočnom Evropom, smatrali Amerikom. Pa pogledaj gde smo sad. Mislim da u našem mentalitetu postoji jedna blanko nadobudnost i mislim da je ona dovela do toga da nismo mi nikakva Amerika već je, ne znam, Budimpešta Amerika. A mi smo i dalje, uprkos svemu, sujetni. Strašno sujetni. Onda se to još medijski i svakojako neprestano knjiži kao nekakav kvalitet… To je kontraproduktivno i nije dobro kad se u javnosti favorizuju takve ideje. A inače, nisi ti nimalo inferioran ukoliko si normalan. Samo što takva poruka ovde teško prolazi.

INTERVJU VLADIMIRA ARSENIJEVIĆA SA VLADOM DIVLJANOM ZA ZAGREBAČKE NOVOSTI (2009.)

“…koliko god da sam ja mnogo putovao i boravio x puta i po više meseci u Engleskoj, Americi, ipak je sasvim drugačiji osećaj kad se preseliš. I odjednom ukapiraš ko si i šta si.Vlada Divljan

 

Kad smo se čuli kako bismo se dogovorili oko ovog razgovora rekao si mi da si u Beogradu i da snimaš nešto. Šta to radiš trenutno, ako nije tajna?

Trenutno? Trenutno radim neke svoje stare stvari, teško za poverovati – za poljsko tržište. Pre nepunih desetak godina – 2001. tačnije – tamo je izašla kompilacija koja se zvala Jugoton. Reč je o pesmama bivšeg jugoslovenskog novog talasa koje su oni tamo izdali a hit-singlovi sa te kompilacije su bile pesme Idola, Maljčiki i Retko te viđam s devojkama. Tako da su te pesme postale poprilični hitovi u Poljskoj, bendovi ih izvode regularno, video sam na Youtubu neku emisiju u fazonu Operacije trijumf na kojoj su svirali i te stvari, znači potpuno je to ušlo tamo i ljudi te pesme znaju jako dobro. I sad je mene taj isti čovek, Gregor Brozovič, koji je to i pokrenuo pozvao da uradim četiri pesme, a pošto je on našao nekog aranžera koji je to po mom mišljenju obradio dosta kilavo onda sam ja to ipak preuzeo da pesme ne propadnu. Tako da to trenutno radim, ali takođe radim muziku za jedan dosta zanimljiv domaći film koji režira čovek koji se zove Željko Mirković, nekakva belgijsko-naša koprodukcija. U svakom slučaju, Miljenko Jergović i Marko Vidojković tu piče u nekom starom jugu, a ja za to radim muziku. Pored toga, konačno se spremam da snimim novu ploču koju već neko vreme držim u glavi ali imam neke male probleme, znaš, bend mi je u Beogradu, ja sam u Beču, a ja volim da radim s bendom prilikom rada na pesmama, probe su tu dosta bitne, jer kad vazda radiš sam lako nađeš razlog da radiš nešto drugo, razumeš, a mene stalno vuče, kako sam stariji, da radim instrumentalne stvari. U stvari, ja stalno nešto radim, malo nešto snimam neku novu muziku, uglavnom za dokumentarce ali i za igrane filmove. Sad sam, početkom godine, radio muziku za film Čekaj me, ja sigurno neću doći Miće Momčilovića. Sad takođe radim muziku za jednu od pet priča koje  čine regionalni omnibus koji se radi u Srbiji, Hrvatskoj, Makedoniji, Sloveniji i Bosni i Hercegovini koji se zove, mislim, Neobične priče. Priča za koju ja radim muziku zove se Slučajnost. To je 20 minuta, kratko, ali pominjem ga jer je to dosta zgodna inicijativa. To su sve žene-režiseri iz tih pet bivših naših republika, sada država…

Očito, radiš uglavnom ovde. A ipak – živiš u Beču.

Pa, na neki način. Radio sam jedno vreme više tamo, ali, znaš, tamo je, uglavnom je to manje-više popunjeno i svi imaju svoje ljude s kojima rade. Mada ja sad u Beču radim, pripremam jedan hor koji će pevati moje pesme u maju na manifestaciji Wiener Festwochen. Reč je o događaju koji se pre par godina pod nazivom The Night of Love Songs održao na Gürtel-u, događalo se 16-17 koncerata u isto vreme, a sve te ljubavne pesme više su bile u vezi s, kako bismo je nazvali, tamnom stranom ljubavi: prostitucijom oko Gürtel-a i tako dalje. Ove godine ja pripremam taj hor koji će pevati moje pesme i bend i to sve treba osmog maja da se izvede, a posle treba da sviramo i u Minhenu, dvanaestog maja, u okviru nekakvog balkanskog festivala…

Možda je pitanje izlišno, ali – šta te je navelo da uopšte odeš odavde? Pretpostavljam da sve to, budući da si otišao, najpre u Australiju, još početkom devedesetih, ima nekakve veze s političkom situacijom u to vreme.

Naravno. Iako je bilo još mnogo razloga. S jedne strane, ja sam još od mnogo ranije hteo da odem. Znaš, kao muzičar uvek sam često putovao, pa sam još kao klinac maštao: jao, kako bi bilo dobro kad bih i ja mogao da ulazim u sve ove radnje i da tako slobodno kupujem opremu, jer kod nas nikad nisi mogao ništa da kupiš. Morao si da naručuješ, da se učlanjuješ u neka udruženja, da se maltretiraš. A onda naručiš naslepo, recimo preko tadašnje firme Toma & Co. iz Londona, pa ti dođe pojačalo kome odmah ispadnu lampe. I sad, šta da radi klinac koji je jedva skupio pare… I onda mi dođe Gibson, prvi za koji sam godinama skupljao pare, kad ono – polomljen kofer, ulegnuti magneti, znaš ono, čekaš ga šest meseci i tako dalje… ovaj… Ali uvek sam želeo negde da odem, a to se intenziviralo negde 88-9. Meni je zaista sve bilo jasno od samog početka, otkad sam Slobu video, na intuitivnom nivou, kad sam video onaj njegov mantil od balon-svile, a bilo je to u ono vreme kad su svi govorili: ’ Sloba, konačno, dostojanstvo, ovo-ono’ A provalio sam još nešto u isto to vreme, pošto sam često putovao – recimo, odem u Pariz i ne znam da uđem u banku, znaš, pošto se stvari menjaju i nekako odjedanput je to krenulo, pa kartice nekakve po govornicama, pa ovo, pa ono, pa su vize već počeli da uvode i ja sam već ozbiljno razmišljao o tome da bi zgodno bilo zapaliti negde u inostranstvo. A onda kad je sve ovo krenulo uvideo sam, iako smo Gile i ja u to vreme imali onaj Rock’n’roll za decu i negde smo čak super poslovali finansijski, to se razvilo potpuno neočekivano u neki vrlo lukrativni biznis, znaš, zezanje, međutim uvideo sam da više nema, polako se sve zatvaralo, mislim, već je bilo Borovo selo, i ja sam tu shvatio da je zapravo odneo vrag šalu i da treba otići što dalje odavde. A ono što me je pri tom najviše pogađalo bio je osećaj da imam 33 godine i da treba da radim, taman preležiš nekakve dečje bolesti prouzrokovane nekom nazovi popularnošću kad…

Da, s tim što u tvom slučaju to nije bila nikakva „nazovi“ popularnost.

Pa dobro, šta god. A opet, s druge strane, iskreno, nisam ja sad ni Bajaga bio pa da me jure da me šišaju, i uglavnom sam od svoje popularnosti imao više koristi nego što sam baš trpeo, ali shvatio sam da sve to ne valjda od onog momenta kad postaneš isuviše svestan sebe. Naravno, sve zavisi od toga kakav si čovek i šta hoćeš da radiš. A s druge strane, zatvarala su se vrata, i to baš u vreme kad je mene interesovalo da radim raznorazne stvari, muziku za filmove, dokumentarce, a to je isto zanat koji treba da učiš, sve se zatvaralo, u principu, znaš, nije bilo budžeta ni za šta, televizija je bila sve gora i gora, tako da sam shvatio da moram da odem, iako, to sigurno i sam znaš, nije lako ni kad dođeš negde pa ne znaš nikog i niko ne zna tebe.

I eto tebe u Australiji. Kako si se snašao? Otkud ti uopšte tamo?

Moja bivša žena s kojom sam se par godina pre toga zabavljao je rođena u Beogradu, ali je s devet godina otišla u Australiju. Mi smo se ovde upoznali ’88. pa smo živeli godinu dana zajedno, pa je ona otišla, pa smo raskinuli, pa se ponovo pomirili, pa sam ja išao da je posetim i to se baš potrefilo, trebalo je da idem početkom ’91. ali nisam mogao jer sam bio dosta zauzet, radio sam nešto, i onda se tako zaista slučajno potrefilo da idem početkom avgusta te iste godine. A to je bilo vreme kada je vrag već odneo šalu i kad više zaista nisi mogao da se zavaravaš u vezi s neposrednom budućnošću. Ali opet smo se svi mi nadali u stilu, ma čak i ako dođe do toga, to će biti par nedelja, pa će se već nekako smiriti.

Za mene tvoj odlazak u Australiju može da se prevede u poprilično tužnu priču o pop zvezdi, što si ti svakako bio tokom čitavih osamdesetih, čije se čitavo okruženje naglo obrušava tako da ta zvezda ostaje i bez svog tržišta i bez svoje zemlje i bez svog elementarnog smisla, pa odlazi negde daleko, u tvom slučaju to je Australija, gde je sad niko i ništa i gde sve mora da gradi iznova. Ako se pronalaziš u toj priči, da li ti je sve to tako zajedno zaista teško padalo?

Znaš šta, i jeste i nije. Teško mi je padalo s te strane što se odmah postavilo pitanje šta raditi, čime se baviti, trebalo je neke pare zaraditi. Ja sam, srećom, pre nego što sam otišao, imao nešto novca, imao sam nov auto koji sam posle prodao tako da nisam odmah morao da idem i perem sudove, nego sam mogao jedno godinu dana da polako gledam šta ću, a posle sam zaista radio, recimo u prodavnici Liquorland sam prodavao booze tako da sam prošao ja i taj emigrantski trip i sve to. Ali u samom početku – ne. I da budem iskren, da nije bilo Ruth, moje bivše žene, ja ne znam da li bih smogao snage da ostanem, znaš, jer koliko god da sam ja mnogo putovao i boravio x puta i po više meseci u Engleskoj, Americi, ipak je sasvim drugačiji osećaj kad se preseliš. I odjednom ukapiraš ko si i šta si. Jer, većina emigranata, čini mi se, podsvesno misli, da će se sa svim ovim što ponesu od kuće, sa svim, dakle, što jesu, preseliti tamo, na neko bolje mesto, i da će im onda biti super. Samo što zaboraviš da tamo nikog živog ne znaš niti imaš ikakav posao. Ja nisam poznavao nikog izuzev svoje bivše žene niti sam imao ikakve veze u tom mom svetu. A onda počneš da uočavaš sve te razlike, počev od izražavanja, to kako su ljudi tamo koncizni, kako su precizni, recimo Australijanci me nešto pitaju, a ja krenem od Kulina bana, oni samo trepću, kao, vidi ovog, znaš… Umesto da kažeš kratko i jasno, ovo znam, ovo ne znam, radio sam to, to drugo nisam, i tačka. Ali, ono što mi je prijalo bila je ta anonimnost. I s tim nisam imao baš nikakav problem, jedino što je trebalo raditi, preživeti, ući u poslove, u neke male televizijske produkcije, snimati muziku za neke filmčiće, pa za malo veće, juriti svaku priliku, tako da sam jedno tri godine uspevao od toga da živim.

Jesi bio nostalgičan?

Jedno vreme me je drmala nostalgija, na samom početku, dok je Jat još leteo što je trajalo negde do januara ’92. kad su uvedene sankcije. Ljudi su do tad stalno dolazili i donosili stvari i znam da je neko otprilike u novembru ’91, u ono doba kad je bilo sve ono najgore po Vukovaru i okolini, doneo primerak Politike, i da sam ja kad su ti ljudi otišli otvorio te novine po sredini, a to je baš bilo ono mesto gde su bili svi oni članci o ratu, najgori mogući. Oni ne samo što su pisali o užasima, već koliko je užasa iz svega toga izlazilo, i kako je sve to izgledalo, i način na koji je isijavalo mržnju zbog načina na koji je bilo napisano… Bio je to užas, s idejom da se još mnogo više užasa napravi. Tu sam se nekako oladio i konačno presekao da hoću da ostanem. Tako da je to listanje Politike u novembru ’91. za mene bilo presudno.

U Beograd si ponovo stigao više od četiri godine kasnije, u zimu 1995. Kad si doživeo veći kulturni šok – kad si otišao u Australiju ili kad si se vratio nakon te četiri apokaliptične godine?

Iskreno, veći šok sam doživeo kad sam se vratio u Beograd zato što sam ipak puno putovao po inostranstvu, a osim toga, Australija je bogata zemlja i bez obzira što je geografski krajnje egzotična, ipak je to, za razliku od Srbije – zapad. A osim toga, kad sam otišao, tog avgusta ’91, ovde je i dalje trajala ona tzv. ’Antina godina’, radnje su bile pune, bilo je svega i svačega, tako da to doba pamtim po tome što se, relativno, još uvek dobro živelo. 1995. prvo sam sleteo na Surčin, a prethodno sam išao oko sveta, u San Francisco, u Boston, pa u Pariz, pa Frankfurt, nemam pojma, znači, sve ono najveći aerodromi i onda dolazim na Surčin koji je par dana pre toga bio ponovo otvoren posle više godina. I sad ti dolaziš, slećeš tamo, jedini avion, znaš, nema žive duše, neka trava, onako, porasla, baš je, onako, bilo kao one neke scene iz Planete majmuna kad stižu u razrušeni Njujork gde glava Kipa slobode viri iz zemlje obrasla travom, e tako je nekako sve to na aerodromu izgedalo. Onda dođem tamo a ono nigde žive duše, samo panduri s psima, tako da je meni sve to zajedno izgledalo kao da sam stigao u Sibir, a ne u Beograd. A srećom je bio lep dan kad sam došao, inače bi bilo baš gadno. Jer znaš ti koliko je sve to posivelo u međuvremenu! I sve se urušilo. Kad sam stigao kući vidim u svom prvom komšiluku, prorezali prozor, pa otvorili kiosk, radnje, čuda, a u izlogu ničega, tri baterije, lažna ruska votka, znaš. Ono, nekako totalno sam se bio šokirao, pa u prvo vreme maltene nisam ni izlazio iz kuće, a onda sam počeo polako da se javljam ljudima, tako da mi je na kraju čitav taj boravak koji je trajao nekih četiri meseca u stvari ostao u fenomenalnom sećanju. Jer sam najpre krenuo sa starom ekipom polako da se viđam pa sam onda na kraju počeo da sviram i napravio sam tad bend s kojim i dan danas radim, a osim toga te godine je pao i taj veliki sneg koga sam se u Australiji zaista uželeo, tako da mi je odjedanput sve to bilo kao neka zimska idila u nekoj čudnoj zemlji.

Poslednjih gotovo deset godina živiš u Beču. I uživaš u privilegiji da često budeš ovde, jer više nisi toliko daleko kao kad si živeo u Australiji, a opet imaš priliku da se, kad god poželiš, izmakneš iz čitavog ovdašnjeg konteksta, i odeš u Beč koji je opet i sam nekakvo predvorje Balkana. Zanima me kako ti iz Beča, koji je ujedno i jako blizu i jako daleko, gledaš na sve ovo ovde? Recimo, nedavno nas je sve šokirala vest da je Lonely Planet proglasio Beograd prvim gradom na svetu po kvalitetu zabave. Imam utisak da je naš uvid nepovratno pomućen od prevelike blizine i da ništa više ne vidimo kako treba, ni one dobre, ni one loše strane života ovde.

Sigurno, sigurno. Istina je, kad si ovde, kad živiš ovde, to je onda teško. Pošto sam ja dosta često ovde, a ipak ne živim, mogu da imam i taj drugi uvid pa razumem zašto je to tako. Zato što te, recimo, kad dođeš u Beograd, naročito leti, prvo zateknu sva ta nebrojena mesta za izlazak koja rade jako dugo, od Silikonske doline, splavova, do… Pazi, to su sve mesta na koja ja manje-više uopšte ne idem. Ali, ljudima, kad dođu iz Engleske, iz Hrvatske, odavde-odande, sve to je super, pogotovo klincima, mislim, piće je relativno jeftino, sve radi, možeš da biraš, ljudi su ljubazni, barem ovi normalni, trude se oko njih i – činjenica je, znaš – ti kad odeš, recimo, bio sam pre jedno godinu dana u Ljubljani, subota popodne i, jebote, ko da si došao u mrtav grad potpuno, hodao sam, mislim, čitav kilometar a da nigde nikog nisam sreo na ulici. Dok Beograd ima nešto od tog orijentalnog šarma, laganog. Kao što si ti rekao, i apsolutno si u pravu, da Beč ima tog balkanskog štimunga, i da Balkan, kao što kaže izreka, počinje u trećem becirku, ili na Našmarktu, kako za koga. I ja se sećam da sam taj njegov kvalitet prvi put primetio tamo negde ’81. kad sam par nedelja proveo u Zagrebu, jedino tri nedelje sam s Idolima proveo tamo, imali smo koncerte, snimanja, i onda sam se ponovo vratio u Beogradu, na železničku stanicu, vozom smo putovali, i prvi put pomislio: ’Jebote, pa ovo je vratnica Azije’! Ono, ulaz u predsoblje Azije, znaš. Odjednom sam bio pojačano svestan tog njegovog načina komunikacije, vika, burek, ovo-ono. Danas je ta njegova strana samo još više izražena, ali – to je šarm, razumeš, to je šarm. U tom smislu Zagreb, koji ja obožavam, a ja stvarno volim Zagreb, to je jedan lep grad u kome je nama krenula karijera i u kom sam ja imao samo dobra iskustva, ali Zagreb je mnogo uredniji, mirniji od Beograda, i on nema tu ludačku crtu koja je strancima mnogo prijatnija i izazovnija nego ljudima koji ovde žive.

Da li uspevaš da pratiš bilo šta od domaće muzičke scene? Kakvo je tvoje mišljenje o njoj? Ima li je uopšte?

Znaš šta, ima je, ima je, ima je više nego što bi se dalo očekivati, ja bih rekao, i to je super, samo što je večiti problem to što u ovakvim vremenima nema mnogo optimistične muzike koja je, opet, neophodna da bi se privukli ljudi. Ja dobrim delom tumačim to time što je u pesmama novog talasa, koji se i danas sluša, i koji nikad nije ni prestao da se sluša tim pesmama – a pri tom ne mislim samo na Idole, več na čitav novi talas, na rane osamdesete – što u tim pesmama kao da je uhvaćena životna radost, što se u njima čuje neko ludilo, neka atmosfera koja je tada vladala, kao da si je u nekakvu kapsulu zatvorio, pa kad to pustiš to ti je kao da udahneš svež vazduh, planinski. A muzika ima tu osobinu da te vrati negde. To je bilo vreme kad je nama jednostavno izgledalo kao da konačno idemo negde, da napredujemo. A danas je teško, ima odličnih bendova, ima ljudi koji super rade, i pratim ja to malo preko Digimedije, na žalost, sutra je koncert, a ja idem za Beč sutra ujutru, ali…

Čekaj, koji koncert?

Zove se Fenodom, Festival Nove Domaće Muzike. To se dešava u Dansingu, odnosno u Pogonu Doma Omladine. Sviraju Repetitor, Žene kese, ali tu je i Keckec iz Novog Sada, onda neki hevi metal bend koji je, kao, dobar, ima ih dosta, bendova i rado bih otišao da ih vidim, svakako, samo da sam tu.

Kako je zabavno što kažeš Dansing!

Ja ga pamtim kao takvog.

Ja imam utisak da je danas ta scena mnogo šira, mnogo je više ljudi koji u tome učestvuju i mnogo je profesionalnija, ima boljih svirača, samo što je sve potpuno nebitno.

Da, pa, to je problem, i teško je izaći iz toga. Ali, ja da radim sada, ja bih sve to isto tako radio. Jer ti nemaš izbora osim da pišeš o vremenu u kom živiš ili da daješ neke refleksije tako da danas ne možeš to da izbegneš, muzika je puna neke sumorne atmosfere i ima u njoj dosta težine. A opet, s ove druge strane ovi narodnjaci, udri brigu na veselje, tras! drm! Jer ljudi su takvi, pogotovo danas, njih ne zanima da slušaju mene ili tebe, već ih zanima da se provesele i da, kad već ovi nude lažni raj, a većini je dovoljno bedaka u životu da im ne treba to još i u stvarima koje konzumiraju. Takvo je vreme, ljudi neće da misle, neće da se udubljuju. Ja sam svojevremeno bio u stanju da se pobijem s nekim ako mi tvrdi da je, ne znam, Korni grupa loša, na koju sam se ja ložio kao klinac, pa ono, znaš, šta loša! A danas sav ovaj turbo folk.

Nije najveće čudo to što te forme ovde i dalje žive već to što Lepa Brena u Zagrebu ko od šale rasproda zagrebačku Arenu i što klinci po Splitu na mobilnim telefonima imaju melodije Ace Lukasa ili Jelene Karleuše, što u Bosni gde su na Cecu mogli da imaju samo negativne asocijacije, danas –

Ništa mi ne govori! Mi dosta često sviramo u Sarajevu i uvek kad dođemo tog dana svira Dara Bubamara. I to je ono što je danas meni najtužnije. Ja sam mnogo puta posle rata svirao u Hrvatskoj, najmanje jedno desetak puta, i svugde smo bili dobro primljeni, ali kad smo prvi put gostovali tamo već nam je bilo tako dobro da je neko iz benda rekao: ’Kamo sreće da se kod kuće ovako dobro osećamo, kao u jednoj neprijateljskoj zemlji’! Eto, to je samo od sebe izašlo. Tamo su pre par godina izdali četiri cd-a Idola, pa je sad bio Ultimate Collection međutim, nema nas u medijima manje-više uopšte, i nema te muzike još uvek nigde, primećujem tamo dosta auto-cenzure koju ja razumem jer mi je potpuno jasno šta se dešavalo, i kako se dešavalo, i da nije još uvek dovoljno vremena prošlo, i sve to. Ali, na žalost, ljudi hoće da se vesele, a ovo ide ispod vrata, i sad, smrad uvek prolazi ispod vrata, mada je ne volim tako da govorim, i onaj navulgarniji aspekt dolazi tamo najviše do izražaja, ono čega se Hrvatska najviše užasavala, svih tih cajki i toga, kako oni kažu, a evo ih sad posvuda. Tako da je to jedno dobro pitanje za našu kulturnu i subkulturnu elitu i kvazi-elitu, da porazmisle malo, da ljudi budu odgovorniji, zaista, da vide šta su njihovi mogući rezultati, šta hoće da proizvedu. Ja verujem da je mnogima odgovaralo, i da im još uvek odgovara da sve to bude ovako. Ma, nema veze, dignimo ruke gore, o-ho-ho-ho.

Sreća sreća radost.

Tako je, šta sad. Na žalost, da ne pominjemo sadašnju vlast u Srbiji, u kojoj ima mnogo ljudi koji su potekli iz priče veoma slične mojoj, a da nisam video da se zauzimaju ni za rock’n’roll ni za neki urbani način razmišljanja. A mi smo u vreme stare Jugoslavije sa dvadeset i nešto miliona ljudi u suštini jedva uspevali da sakupimo tu neku kritičnu masu koja je bila potrebna za kakvo takvo tržište rock’n’rolla. A pogotovo sada kad smo se rasparčali i kad su te zemljice male, i kad je svuda korupcija, kad je nova elita došla i donela svoj novi ukus, šta možeš da očekuješ? Dakle, treba raditi na stvaranju tih veza i mislim da je to, bez neke patetika i bez kukumavčenja, bez jugonostalgije, na tom kulturnom, a naročito na subkulturnom nivou, da je to jedna vrlo važna misija, zarad zdravlja svih ljudi na čitavom ovom prostoru koji neće samo da vegetiraju i da gledaju Velikog brata. Da je to, bez ikakvog pridavanja važnosti sebi, važno i da bi svako ko je nekakav javni radnik trebalo barem ponekad da izgovori ono što misli, a ne ono što smatra da je korisno izjaviti. Ali, jebiga, mislim. Svaki put kad mene pozovu u Sarajevo da sviram, ja osetim ponos.

Hajde da se sad vratimo malo u vreme Idola. Kad danas čovek pogleda unazad, čitava vaša karijera stala je u nekih četiri godine. A ipak je to bio ogroman put, jer Idoli su bili kao neka kometa, takav luk ste napravili, od onog ranog konceptualnog novog talasa koji je bio podjebavački ali i eksperimentalan, najpre ono zajebavanje s Dečacima, pa flexi-singl u Vidicima, pa ono poigravanje s komunizmom, mada sam oduvek mislio da ste vi ipak „greškom“ uleteli u to jer su Maljčiki postali takav hit da nekako više nije bilo puta nazad. A sećam se kako je tada i Vivien Goldman radila onaj prikaz jugoslovenske novotalasne scene u Melody Makeru u kom je Idole – premda krajnje pogrešno – upoređivala s The Jam. Idoli su od početka bili manipulativan bend, gotovo projekat. Imali ste jako izraženu medijsku svest, način na koji ste na početku, u fazi Dečaka, koristili zidove, i način na koji ste kasnije koristili imidž, sve su to bili prilično jasni elementi, te komunikacije koju ste vodili, a koja je u osnovi bila manipulativna komunikacija.

To jeste bio projekat, i to veoma osmišljen, ali i spontan u isto vreme. Jer smo svi mi to radili zajedno, ali bio je tu i Dragan Papić. I tu su ideje vrcale, a sam Papić je puno uradio, ne samo za Idole i za Dečake nego za celu scenu, danas ljudi zaboravljaju da nije bilo njega ne bi bilo Paket-aranžmana uopšte! Posle su se razni ljudi tu nakačili ali on je bio taj koji je sve to slikao, pre svega nas, i pitanje je šta bi bilo s Idolima da nije bilo njega, i koliko bi konkretno Srđan (Šaper) i Nebojša (Krstić) bili u stanju da vežbaju po podrumima i kad bi im to dosadilo da sve to nije išlo, ovako, preko noći, praktično.

 Napravili se ogroman lup – iako vaša muzika jeste bila na izvestan način komunikativna od samog početka – i iz novotalasnog konteksta koji je ipak bio srazmerno mali katapultirali ste se u taj mega-komercijalni kontekst. Mislim čak u jednom periodu da se i nije moglo mnogo dalje od toga, vi ste bili praktično Bijelo dugme osamdesetih. I da je ironija u tome što ljudi nisu razumeli vašu ironiju. Mislim ono – čokolada.

Čokolada je, na žalost, pogrešno shvaćena. Moja ideja, u vreme Čokolade, bila je da mi hodamo po oštrici noža, i da tu bude mnogo više kempa nego što je na kraju bilo. Čokolada je bila, s jedne strane, nešto što ja samom sebi najviše stavljam na dušu, jer sam se u bendu ja time bavio, organizacijom studija, produkcijom, osim pesama i svega toga, sve sam ja to uvek dogovarao, sređivao i davao završnu reč jer nije imao ko praktično drugi, jer ipak se treba baviti time, a ova dvojica…

Šaper i Krstić?

Da. Oni ipak nisu bili u muzici dovoljno dugo… A mi smo taj album snimali u Engleskoj i mislim da je mene malo taj studio i sve to me je fasciniralo i… premekano je to izašlo. Drugo, pesma Čokolada je trebalo originalno da bude jedna pošalica na kraju sa klavirom ili akustičnom gitarom, pa smo onda mi ipak napravili aranžman i tako je sve pošlo naopako. Originalno, ploča je trebalo da se zove U gradu bez sna i trebalo je da bude dupli mini-LP, pa je onda iz Jugotona došao predlog da se ona ipak zove Čokolada jer to je onda mnogo komercijalnije, a mi smo posle Odbrane (LP Odbrana i poslednji dani) imali jedan veliki pad što se tiče koncerata, spotova, ničega nije bilo, tako da su mnogi mislili čak da ne postojimo više, i mi smo hteli da napravimo komercijalnu ploču, hteli smo da se vratimo na velika vrata, i tako je taj kemp negde usput potpuno nestao i mi smo uplovili u neku vrstu estrade.

Je l’ to na kraju doprinelo tome da se Idoli raspadnu? Taj osećaj da radite nešto za šta ni sami niste sigurni da želite?

Mnogo je tu stvari bilo u pitanju. Prvo, kad smo ušli u sve to, Srđan (Šaper) i ja smo bili najbolji drugovi iz gimnazije. Znali smo se deset godina pre nego što smo počeli da sviramo zajedno i bili smo nerazdvojni, putovali smo svugde i zajedno gradili svoj duhovni svet, donekle, puno je posle nekih štosova izašlo iz toga, znaš… S druge strane, ja sam sa Zdenkom i sa Božom koji je bio prvi bubnjar od kad znam za sebe svirao…

Iza svega toga je, pored mnogih drugih stvari, ostala i ta interesantna priča o načinu na koji se vi dugo vremena kasnije potpuno razdvajate i ta simbolika toga na koju stranu odlaze Šaper i Krstić a na kojoj se danas nalaziš ti. Ne znam da li si čuo za termin ’šaperizacija Srbije’?

Nisam, ali mogu da shvatim na šta se odnosi. Šaper je, budući da ga ja veoma dobro znam, elokventan čovek koji puno toga zna, možda po mom neka vrsta džepnog erudite, ali ipak neko ko zna puno toga o istoriji, o politici, on je još u gimnaziji mogao da raspravlja o Cvetkoviću, o privredi Kraljevine Jugoslavije, puno je čitao i puno stvari znao. Problem s njim je pitanje motiva. Ali, tu bismo već morali da ulazimo u psihologiju i u mnoge komplikovane stvari pošto ne znam kako bi to čovek mogao drugačije da objasni.

A zar ti se ne čini interesantnim taj neologizam? ’Šaperizacija’. Jer ljudi očigledno intuitivno osećaju da nije na delu ’tadićevizacija’ ili kakogod već da tu iza svega toga postoji jedan marketinški entuzijasta.

Šaper je oduvek umeo da se namesti. Kao što je umeo s Idolima, tako je umeo i u marketingu s Tuckom i Borisom koji su u to ušli davno pre, znaš, njega su, takvog kakav jeste – mnogi smatrali tvorcem, ovaploćenjem benda kao nekakav intelektualac sa cvikerima… A on se primao na to i, elokventan kakav već jeste, tumačio često tuđe ideje, ali tako dobro da su svi verovali da on zaista stoji iza njih.

Misliš da su verovali?

Pa, on je za onu generalnu publiku od svih članova Idola bio daleko najzapamtljiviji. Ja nikako ne želim da kažem, ne, Šaper je tu bio maneken, ne, to nije istina, puno je tu njegovog značaja, napisao je puno dobrih tekstova, ali sumnjam da bi on i Krle bili duže od mesec dana u muzici da nije bilo te muzičke podloge, jer morao je neko to sve i da napravi, da odsvira, jebiga. Ali, što se tiče tog termina, ’šaperizacija’ on je s jedne strane opsenar, s druge strane harizmatičan, s treće ne znam šta, ali uspeva da ljude što poveže, što opčini. To radi i u visokoj politici.

Ti si se, s druge strane, angažovao u okviru LDP-a.

Da, samo što to ne može da se poredi jer ja nisam nikakav član LDP-a, najpre zato što bi to bilo besmisleno budući da živim u Beču. Ali sam jasno stao na tu stranu zato što sam zaista mislio da ta reč treba da se čuje što je više moguće. Većina ljudi to izbegava jer pare nisu u Čedinim rukama. I onda je vrlo nepopularno podržavati Čedu jer ja i dan danas imam, veruj mi, dosta reakcija tipa: ’Nemoj da zoveš Vladu, znaš on je…’ i slično…

Stvarno? Zalepilo ti se?

Pa, kako da ne. Znaš kakvi su ljudi danas, naročito u Srbiji, mi volimo da se prsimo, da smo hrabri, a u stvari umemo da budemo…

Pičke?

Pičke. Tako da su ljudi vrlo oprezni, a ja sam rezonovao, ako ću sad opet da oklevam, kao, nije pametno, a što se te neke karijere nazovi tiče sigurno nije, e onda – jebeš život. Zato što sam kod LDP-a prvi put čuo da neko javno izgovara neke ideje za koje bih mogao… I zaista, ja nimalo ne idealizujem ni Čedu ni LDP niti ikoga, ali i dan danas mogu da stanem iza većine stvari. I drugo, vređa me kao čoveka, zaista me vređa, iako kažem, živim tamo, ali dosta sam i ovde, dosta radim ovde, ovde mi je porodica, ovde su mi prijatelji, to je moj grad i plaćam na kraju krajeva i dosta novca ovde od svega što uradim kroz raznorazne poreze tako da imam prava, osećam da imam prava i da kažem nešto bez, opet, pridavanja posebnog značaja sebi, nego više iz tog osećaja da ako već imaš mogućnost da kažeš nešto i da te neko čuje – zašto da ne? S druge strane, neću da pristanem da treba, ako te već prave budalom, da im se još i keziš, da se praviš da to ne vidiš. A takođe se i trudim da ne kenjam, da ne ulazim previše u stvari koje ipak nisu moj posao jer, znaš ono, svako je stručnjak za sve.

Kad smo već kod neologizama poput ’šaperizacije’ ima još jedan neologizam na koji mi je nedavno Dejan Anastasijević skrenuo pažnju, a skovao ga je Tim Džuda – ’jugosfera’. Reč je o unutrašnjem magnetizmu tog prostora koji nema veze s političkim granicama. Mene zanima tvoje mišljenje, postoji li ’jugosfera’?

Apsolutno, apsolutno. Mi jedni drugima trebamo. Bliski smo, delimo zajedničku istoriju. Sličan senzibilitet. O jeziku da ne govorim. Umetnici sarađuju zato što znaju da je neophodno povezivanje zarad stvaranja te kritične mase koju smo imali u bivšoj Jugoslaviji tako da to jeste stvar našeg i svačijeg interesa. Ja srećom u Hrvatskoj imam prijatelja koliko i u Srbiji. Ja se čujem redovno s ljudima sa svih strana. Kad se nađem s ekipom u Zagrebu, ili u Sarajevu, u Skoplju, Ljubljani, Mariboru, ovde i onde, mi ne da pljujemo jedni druge, već svako s uživanjem pljuje sebe i svoje. Priča mi nedavno moj drugar Ante vic: ’Koja je razlika između fudbalera i nogometaša? Fudbaleri putuju u Afriku na Svetsko prvenstvo, a nogometaši ga gledaju kod kuće.’ Za mene je to jugosfera!

 

 

Intervju Vladimira Arsenijevića sa Borisom Dežulovićem za zagrebačke „Novosti” (2008)

Vladimir Arsenijević: Borise, za početak jedno pitanje koje ti je u poslednje vreme verovatno postavljeno sto pedeset puta: otkud ti u Beogradu?

Boris Dežulović: Otkud ja u Beogradu? Kako da ti kažem, to ti je, ono, španska sapunica! Pa, vidi, kad smo lani u januaru Predrag i ja gostovali u Narodnoj biblioteci, onda je u novinama izašao jedan osvrt u kom je, otprilike, pisalo: Predrag Lucić i Viktor Ivančić iz Ferala su već bili u Beogradu nekoliko puta, a kao, Boris Dežulović je po prvi put u Beogradu. I onda je to mene bilo negdje malo štrecnilo, znaš, ono, jebote, ja prvi put u Beogradu! A ja sam devedesete, devedeset prve i početkom devedeset druge bio skoro pa dopisnik „Slobodne Dalmacije” iz Beograda.

Da, ali tada još uvek nismo znali za tebe.

Istina, tada me niste znali. I ovaj, znaš, i te devedeset druge sam bio posljednji put u Beogradu i kad sam se tačno petnaest godina kasnije vratija, ja sam to zaista ositija ka povratak. Iako ja nikada nisam živija u Beogradu. Ali nisam, jebem mu mater, prvi put ovdi, u svakom slučaju. A jebiga sad, otkud u Beogradu? Kažem ti, španska serija, znaš. Po svim obrascima španske serije. Znači, imaš mladog novinara koji počinje svoju novinarsku karijeru kao praktički ratni dopisnik iz Beograda i koji na nekom terenu, u nekoj vukojebini, Prištini na primjer, upozna novinarku i tu se sad stvara, ono, klasična romansa po obrascima španske serije. Romansa, znaš, tereni, ratišta, a oni zajedno, ali onda započne rat u Bosni i sad, znaš, pogube se kontakti između to dvoje, i sad, ono, idućih, recimo, nekih sto osamdeset osam epizoda oni ne znaju jedno za drugo, ne znaju šta se događa, nema ni traga ni glasa, i onda, u sto osamdeset i devetoj epizodi taj novinar, koji je u međuvremenu prošao kroz dva braka, postao nešto kao pisac, napravio neku novinu i sve to, jednog marta dobije poziv da dođe u taj Beograd da tamo promovira, kao, beogradsko izdanje svoje knjige i onda on, ovaj, dođe tamo i, naravno, ka u svakoj, zapravo, španjolskoj seriji tamo se pojavi i ta žena i onda oni otkriju, u predzadnjoj epizodi, da su, normalno, ko stvoreni jedno za drugo i onda on raspizdi sav svoj prethodni život i u zadnjoj epizodi su oni skupa, on kupi stan u Beogradu i žive zajedno do kraja života. I onda ide špica, znaš ono (peva nešto na izmišljenom španskom).

A to onda otprilike znači da bi ti, da je ta žena kojim slučajem bila iz Enkoridža na Aljasci, završio u Enkoridžu i da sâm Beograd u tome ne igra nikakvu ulogu?

Pa, jebiga, ja jesam takav tip da bih zaista vjerovatno u tom slučaju završio na Aljasci, a sretna okolnost je da je ona bila iz Beograda.

Čekaj, šta fali Enkoridžu?

Pa, ne fali ništa, ali šta, recimo, da je bila iz Svilajnca? Ne bih ja i dalje imao emotivnih problema u tom smislu, ali bilo bi se znatno teže navići.

Jesi u Beogradu ikad osetio bilo kakvu neprijatnost zbog toga što si iz Splita?

Ne, zaista nisam. Nisam ni tada, devedeset prve-druge, kad je bilo najgore. Ja sam, kako bih ti reko, u vrime bitke za Vukovar, u vrime dok je Dubrovnik gorija, ja sam bija u Beogradu i nisam zaista nikad osjetio nikakvu neprijatnost. Dapače. A i to je išlo iz onog drugog refleksa. Jer kad bi se saznalo da sam ja Splićanin, Dalmatinac, e onda bi išlo čašćavanje, sad ćeš ti vidit da mi nismo koljači, četnici. Mene je Giška drža ko malo…

Ko? Ko? KO?!

Đorđe Božović Giška. Reka mi je, ako ti slučajno negdi nešta zatreba, samo mi javi…

A da, sećam se da si mi pričao da si tad išao na kafu u kancelarije SPO-a u Nušićevoj.

Na kafu u SPO, pa onda unaokolo s raznim kretenima, sa svim onim Amfilohijima, s tim kurcima, to su neviđena čašćavanja bila, neukusna, znaš, da se pokaže Hrvatima kakvi smo mi Srbi. To pokazivanje te nadmoćnosti! Sad ćeš vidit, znaš. Ja jesam četnik. Ja jesam koljač. Ja ću ti pokazat sve slike preklanih Hrvata. Ako treba neko, ja ću da te koljem! Ali do tad, ti si pod mojom zaštitom. I toga je bilo koliko hoćeš po Beogradu tada, i po Srbiji. Ali neprijatno se nisam osjetio zaista nikad. Ne znam, od dućana gdje kupujem stvari i gdje mi ne može pobjeći naglasak niti sam ga ja krija, nisam govorija, ne znam, „dajte mi kilo belog“ i šta ja znam, ali nisam zaista nikad nijednu pizdariju imao u životu. Dapače.

Da li ti se Beograd danas značajno promenio u odnosu na to vreme?

Znaš šta, ne bih ga ja uspoređivao s ratnim Beogradom, jer se on na jedan perverzan način u tom smislu nije promijenio. Naravno, neke su fasade sređene, ulickane, Knez Mihailova, šta ja znam, nema više prodavača četničkih memorabilija, sad sve to izgleda puno dotjeranije, drukčije. Ali ja bih ga rado uspoređiva sa Beogradom iz osamdesetih kad sam ga ja zapravo upoznava ka srednjoškolac. Svaki vikend iz Splita, petkom, posle škole, išli smo vlakom u Beograd na žurke, svirke, Šarlo Akrobata, Idoli, pa svi ovi bendovi iz Zagreba koji su tu svirali, Azra – to su bile te lude godine, sjajne godine kad je Beograd bija, kako bih ti reka, znaš ono – London, potpuno evropski grad. I kad uspoređuješ ovaj Beograd sad s tim Beogradom, onda je to zapravo strašna usporedba.

Ali, ujedno je bio i mračniji. Neosvetljen, sve one bedne socijalističke radnje, sive, sive zgrade, samo jedan kafić u čitavom gradu…

E sad pazi, dakle, govori ti ipak netko tko je tu dolazio na vikende i tko je ima, ne znam, sedamnaest ili dvadeset godina. Naravno, tad je Split već ima kafiće i nama je bio šok da u Beogradu ne postoje kafići. Ali, s druge strane, vi ste recimo imali čaroliju Komisiona šta je nama bilo potpuno nepoznato. Komison je nama bija čarolija, mi smo dolazili u Komision ka u Trst. Čudesa se tu moglo naći, znaš, to šarenilo, znaš, pojam Komisiona je u nas bija nepoznat. Ali, kad ti pogledaš šta se sve događalo tad u Beogradu, to je bilo svjetski, tu su se događale velike stvari, i Beograd je stvarno tada bio urbani centar u pravom smislu. Sjećaš se tih izložbi, koncerata, kazališnih predstava, potpuno jedne žive scene, znaš. Ja možda bolje osjećam tu razliku nego vi što ovdi živite cilo vrime i, znaš, nekako se to pretapa iz jednog u drugo, ali ja, recimo, kad uspoređujem taj Beograd osamdesetih i Beograd danas ili devedesetih – ogromna je razlika. Ja to vidim po ljudima na ulici, da ne govorim o televizijskom programu, novinama i svemu ostalom. Ono šta bi se kolokvijalno reklo, a da ne zvuči šovenski ili rasistički – proseljačio se. Ali ne samo Beograd. I Split se proseljačio.

Kapiram. A jel ovaj današnji Beograd, takav kakav je, prihvatljiv za jednog Splićanina?

Negdi postoji, znaš ono, u toj našoj ex-jugoslavenskoj mitologiji između ostalog i mit o tome kako su Splićani i Beograđani, odnosno Dalmatinci i Srbi, najsličniji. Po temperamentu, po svemu, po specifičnom humoru. U principu, ja prezirem te mitove, znaš, i tu mitologiju – ja sam inače mitorazbijač i ja užasno volim razbijat mitove – ali činjenica je da sam ja prodao stan u Splitu i doša živit u Beogradu ka da sam prominija kvart! Po čemu su Beograd i Split slični? I zašto, u krajnjoj liniji, i volim i ne volim i Split i Beograd? Osim šta je Beograd deset puta veći, a to je, kako bih ti reka, nije on samo fizički deset puta veći već je ovdje i deset puta multiplicirano to ludilo, i dimenzije i sve. Bučan, glasan, prljav, anarhičan, improviziran, divlji… sve su to odlike oba grada. Ne poštuje ništa. Voli, ali ne poštuje. I u tom nekom smislu je meni Beograd jako sličan Splitu. Ja to vidim na ulici, vidim na Kalenića pijaci, ka i na splitskom Pazaru, ja to vidim u kafani ka i u splitskoj konobi, te odnose među ljudima, vidim kako viču, kako galame, kako se odnose jedni prema drugima. U nesretnim vremenima ka šta su naša to se, naravno, manifestira više u lošem smislu nego u dobrom… Zašto je Split doša na loš glas devedesetih kao „crni Split“, znaš, centar hrvatske desnice? On to, naravno, nije. Ti imaš u Splitu jednako ustaša kao i drugdje. Sve što imaš drugdje imaš i u Splitu, samo šta je sve tamo glasnije i bučnije.

Možda je stvar u tome što je Split toliko polarizovan grad, pa je i neko drugačije mišljenje tamo jednako glasno. Mislim, Split je ipak dao i „Feral”.

Pazi, ja nisam sklon, znaš, „Feral” tumačit kao, ne znam, hrvatski brend, ili dalmatinski, ili čak splitski brend. „Feral” je ipak malo previše incident da bi se mogao… Mada bi se mogla, znaš, negdje, pravdat teza da nešto tako divlje i ludo ka što je „Feral” apsolutno nije moglo u Zagrebu da nastane, već samo u Splitu. E, u tom smislu se može govorit da je on donekle čedo tog nekog splitskog divljeg mentaliteta, ali previše je bija naše lično, privatno ludilo da bi ga moga pripisat nekom drugom… A možda ja sad pizdim. Možda je to malo i, u krajnjoj liniji, neka, znaš ono, sujeta, znaš, autorska. To je samo moje, zašto bih, znaš (smeh)… A vidiš, sad bi, po toj logici, po toj paraleli, očekivao nešto takvo i u Beogradu…

Ali ga nema.

Nema. Tako da bi to bio dokaz ne tezi da Beograd nije mogao imati „Feral” nego po meni prije dokaz tezi da „Feral” nije bija splitski koliko – naš. Ne treba od zaključka da je „Feral” izlazio u Splitu praviti mit o antifašističkom Splitu. To je zaista bila samo jedna mala ćelija koja je, kako bih ti reka… mi smo bili tri srodne duše i tri najbolja prijatelja privatno, dobro, mi smo radeći „Feral” sigurno i utjecali jedni na druge, znaš, faktički identično smo mislili, bili smo svakodnevno upućeni jedni na druge u tom bunkeru na Bačvicama, nemaš gdi, lijevo-desno, tu si opkoljen sa svih strana tim crnokošuljašima i onda jebiga – upućen si. Tako da smo jedan drugoga kroz to vrijeme oblikovali i na kraju, znaš, nakon šest godina hvala bogu da si ka tri, znaš, brata blizanca.

Da li je tada bilo i fizički opasno u Splitu za vas?

Kako nije. Svaki majmun u gradu je zna za nas, jer Split je mali grad, svi se znamo, i ti nisi moga proć ulicama, a da ti netko nešta ne dobaci. Ali ja se više nisam ni obazirao na sva ta dobacivanja i provokacije. Znaš ono, stigneš u kafić, a oni ti bacaju lovu, kao, prodana duša, i slične provokacije debilne. A apsurd je bio da su najljuće ustaše u gradu vidjeli u nama saveznike. Jer kao, oni su protiv Tuđmana, komunističkog generala, a i mi smo protiv Tuđmana i sad, kao, mi smo zajedno. Nama su znale dolaziti ture pića sa stola di su najljući crnokošuljaši sjedili. Potpuno šizofrenih situacija je bilo. Mi smo imali azil u jednoj konobi koja se zvala Stefanel i koja je bila bukvalno, ne znam, ko Rikov bar u Kazablanki. Totalno jedan nevjerovatan prostor, mala jedna konobica koja je bila stjecište, znači, feralovaca, šačice nezavisnih novinara, pomoraca, kurvi, manekenki, kvartovskih pijanaca, stranih novinara, reportera, znaš ono, sumanuta mješavina. I to je bija naš prostor u koji smo mi izlazili, bukvalno samo tu. Sve izvan toga je bija prostor koji je bija realno opasan, čak i po život. Pa i u toj kafani čak. U toj kafani su na mene pucali iz pištolja. I dan danas stoji tamo rupa. Komandant HOS-a Alija Šiljak čita je u toj konobi naglas svoju poemu o Anti Paveliću i ja sam se glasno nasmijao, jer nisam moga izdržati i onda je on popizdija, uvatio me za kosu, onda je skočija moj brat na njega i onda je on izvadija pištolj i počeo pucat na nas. Mi smo se, naravno, razbježali.

Ali „Feral” je stvarno predstavljao jedan ogroman svetionik za ljude širom regiona. I bilo je nečeg posebnog u tome što dolazi baš iz Splita, barem za ljude u Beogradu.

Mi nismo imali taj osjećaj da ljudima to toliko znači. Jedino što smo mi htjeli jeste radit novinu. Viktor je apsolvent elektrotehnike, Predrag kazališne režije, a ja povijesti umjetnosti i sad – hajd. Ali voljeli smo novinarstvo. Kad je HDZ prodao „Slobodnu Dalmaciju”, mi smo se našli na ulici i odlučili smo radit novinu. I nismo mi u glavi imali misiju neku, kao, sad ćemo mi, ljudska prava, sloboda, i to, nego oćemo radit novinu po sopstvenom guštu, onako kako smo mi to zamišljali, naravno, drugačiju od svega ostalog, pola satiričnu pola takozvanu ozbiljnu. Nismo imali osjećaj da radimo nešto veliko, niti nam je to bila ideja niti je to bio naš cilj. Bukvalno smo samo dolazili u redakciju i radili novinu kako mislimo da se treba radit novina. U to vrijeme, naravno. Znači, radiš je pod nenormalnim okolnostima, ratnim, radiš novinu koja pokušava, znaš, pisat o stvarima o kojima nitko drugi neće ni da govori, a kamoli da piše. Tadašnja predsjednica savjeta vijeća Evrope, Catherine Lalumière, pričala nam je – dakle, iz prve ruke je priča – kako je ona došla kod Tuđmana da pričaju o stanju slobode medija u Hrvatskoj i kako je on iz radnog stola – znaš onaj predsednički radni stol od orahovine, masivan, u Tuđmanovom ovalnom uredu – izvadija komplet „Ferala” (smeh) i reka: „Gospođo Lalumière, pogledajte vi šta oni meni rade“. A prvi u toj masi Ferala je onaj na kojem smo ga montirali na Ramba. Znaš ono, s redenicima, ono, grrrr, nabildan cili, na što njemu gospođa Lalumière kaže: „Ali, gospodine, pa vi ste tu tako zgodno ispali“. I tu je on potpuno izgubija živce i popizdija. Kasnije smo i mi čuli da je njemu „Feral” zaista bio opsesija. „Dinamo” i „Feral”, to su njemu bile dvije, ono, bijele vrane…

Kad sam ja u „Vremenu” prvi put video onu Tuđmanovu uniformu u beloj admiralskoj uniformi sa zlatnim epoletama, ja sam bio siguran da je to jedna od vaših montaža.

Da, nama se događalo nešto slično što se događalo i Nadrealistima. Neke stvari koje si radio naprosto se pretvore u stvarnost i ti više nemaš, ti ne možeš izmislit toliko apsurdnu ili paradoksalnu situaciju koja se već nije dogodila ili će se dogodit. Šta je najbolji dokaz koliko je zapravo cila bivša Jugoslavija bila feralizirana. Taj izraz, feralizacija, bio je legitiman tada u Hrvatskoj, znaš, ko god bi iša pravit od nečega zajebanciju ili naprosto prikazat nešto drugačije, to je onda bila, kao, feralizacija stvarnosti. A jedan od zaštitnih znakova „Ferala” bili su izmišljeni stenogrami sa sjednica i drugih pizdarija. Radili smo sjednice ovih naših nacionalnih vijeća, kuraca-palaca, i napravili smo jedanput stenogram, čini mi se, razgovora Hrvatskog vijeća obrane, ovih, šefova Hrvatskog vijeća obrane u Bosni i naš prijatelj, tadašnji prijatelj, sad mi više i nije takav prijatelj, Ante Šuljak, koji je bija dopisnik „Slobodne Dalmacije” iz Gruda iz Herceg-Bosne, prepriča nam je da je svjedočio razgovoru dvojice iz Hrvatskog vijeća obrane koji su ga pitali koji su to iz „Ferala” koji rade te zajebancije. A on im reko, pa da, to njih trojica, Ivančić, Lucić i Dežulović. Kaže, mater im jebem, kaže, kako oni znaju o čemu mi pričamo (smeh)! Jel imaju neke veze u obavještajnim krugovima? Pazi, mi smo pravili zajebanciju i mi smo zapravo pogodili kako to izgleda. A da ti ne kažem, ja to imam doma, u arhivu, jedan austrijski novinar je najozbiljnije svatija jedan „Feralov” stenogram-zajebanciju i objavio u austrijskim novinama da su se, ne znam, kao, dogovorili Boban i Karadžić nešto, pa kao izvor navodi „Feral” i citira, znaš (smeh). Tako da je i taj austrijski novinar popušija. Bilo je tih situacija potpuno sumanutih gde ti više ne možeš, znaš… Kad je Tuđman obuka tu uniformu – di će ti Feral! I kad u jednom danu sam sebi da devet ordena onda – šta ćeš dalje (smeh).

Onda nije ni čudno što je „Feral” na kraju, u izvesnom smislu, puko. Mislim, situacija se do te mere normalizovala da je to bilo neminovno.

Dogodilo se ono što je bilo i za očekivati, da. „Feral” je dite te nenormalne situacije, ratne, jedne šizofrene i mračne Hrvatske u kojoj je služio praktički kao zamjena za bilo koji medij di se ne može čut drugačije mišljenje. Onog trenutka kad su se stvari rastvorile, a bile je neumitno da će se stvari rastvorit, naročito kad je umro Tuđman, i da ćemo doć u situaciju kad će i „Večernji list” pisat o Lori i da će na Hrvatskoj televiziji bit, ne znam, kolko god teško i sporo, ali prikazan na kraju dokumentarac o Lori, što je nezamislivo bilo prije deset godina, znaš, tad „Feral” naizgled gubi osnovni smisao postojanja, znaš. Sad, mi smo pričali o tome još tada, devedesetih, da će naravno doć vrime kad će trebat radit neku tranziciju, poučeni čak i iskustvom, na primer, Mladine, koja je bila, recimo, slovenski „Feral” tih osamdesetih, koja je probijala teme, ne znam, od Golog otoka, političke emigracije, Udbe i tako dalje, i koja je na kraju dočekala tu tranziciju i ipak postala normalna. Jer, znaš, i oni su imali rat, i Janšu, Kacina i te kurvine sinove ratne koji su ih onda drali, i sad, nakon svega toga, Slovenija je ipak postala neka dosadna mala alpska državica, znaš, u kojoj Mladina više ne može funkcionirat samo provokacijom, samo time da objavi, ne znam, osmrtnicu za Slobodana Miloševića, što je nekad bija skandal. E, ali oni su se naprosto, ka i svi pametni Slovenci, transformirali iz tog nekog provokativnog omladinskog Ferala, recimo, slovenskog, u jedan klasičan news-magazine koji će bit malo drugačiji, ne znam, neće bit baš „Newsweek” nego kao kad bi ga nekim čudom sparija, recimo, s „Feralom”… Znači, ozbiljan magazin ali koji temama prilazi na neki malo drugačiji način i koji je otvoren i za strip i za neke nove medije. A onda je i „Feral” poša u tom pravcu. Ali mi smo imali dosta okolnosti protiv nas. Za razliku od svih drugih medija u Jugoslaviji koji su imali pametne ljude, mi nismo (smeh). Pa ti si ima Mladinu koja je imala od Roberta Boterija, koja je imala ljude koji… Imala je Slovence, na početku (smeh). Tako da, jebiga. Nemaš ti Slovenca koji ne zna kako da od pet iljada eura napravi petnaest. Ima si u Beogradu B92 di si ima Verana Matića i ekipu koji su i te kako znali nać lovu od tih fondacija…

Pa čekaj, ali i vi ste svojevremeno bili nekakvo čedo fondacija…

Mi smo, sad ću ti reć… Ima si u Sarajevu „Dane”, u Sarajevu koje je bilo jako interesantno, naravno, svim mogućim svjetskim fondacijama. I znaš, kad radiš „Dane”, kad radiš nezavisnu novinu usrid Sarajeva, normalno da će te podržat. I ima si „Feral” koji je bija čedo, pazi mi smo dobijali, sad ću ti reć, nema tu nikakvih tajni, postoje papiri, pazi, mi bi dobili, recimo, godišnje pedeset ili sto iljada dolara od Soroševe fondacije. Kad radiš novinu, to je tebi bukvalno trošak jednog miseca. Ako uspiješ jedan misec pokrit s tim, plaće, štampanje novina, ovamo-tamo, sve. A nemaš nikakve prihode. Mi smo jedina novina na svijetu koja je opstajala bez jedne jedine reklame. Iako mediji danas ne žive od tiraža. Žive isključivo od reklama. A „Feral” je bija ka Barselona – nikad reklama na dresu. Ne zato šta mi nismo tili nego šta niko nije tija dat. Nama su u početku ljudi davali lovu samo da im ne stavimo reklamu. Imali smo par prijatelja po Splitu, recimo, ne bogataša ali onako, poduzetnici, znaš, ovi plave sardele prodaje, ovi vamo-tamo, bili su uspješni mali poduzetnici i jako su nas volili i sve i, znaš, oni bi nam donosili pakete u redakciju, znaš, vina, ulja, ribe, proizvoda raznih, i još bi nam dali lovu, znaš, iljadu-dvi maraka ali samo nemoj reklamu stavljat (smeh). Tako da ti što su nam bili skloni nisu iz straha a ovim drugima nije ni padalo na pamet, državnim firmama nikad! Dobro, neće u Tuđmanovo doba da ti da reklamu INA ili Hrvatske željeznice, ali postoji Heineken, postoji Coca Cola, ima Levi’s, McDonalds, postoje te neke firme koje su ionako okrenute urbanoj, mlađoj publici, znači negdje „Feralovim” čitateljima, drugo – stranci su, ajmo ić zakucat na njhova vrata. Kad ono – kurac. Prvo, svi ljudi koji tamo rade su domaći, svi su direktori tih firmi domaći ljudi koji su se slizali s HDZ-om i Tuđmanom. I kojima ne pada na pamet „Feralu” dat reklamu. Heinekenu nije palo na pamet, Microsoftu isto. Jebo te „Feral”, da meni sutra dođe, znaš, neki dragovoljac i da mi znaš ono – zajebi… Tako da smo mi bez reklama izlazili. I „Feral” je cilo vrime bio, a tako je i do dana današnjeg, golo preživljavanje i čisti gubitak. Preživljavaš na tome što ti štampadur oprašta dugove, što ćeš na početku dobijat neku pomoć, međutim, kažem ti kolike su to bile sume, i to je bio partizanski posao. A mi smo samo znali radit novinu. Niko od nas nije ima veze s menadžmentom, s marketingom, ti sad nemaš pojma a niko neće s tobom radit, ti ne možeš dat oglas, kao, tražimo sposobnog mladog menadžera – ko će doć radit za „Feral” devedeset četvrte. Neće ni da mu daš dvaes iljada eura, a kamoli da volontira. Pri tom, nismo imali, ka ovi drugi mediji, ljude koji su se time naprosto mogli bavit. Nas je bilo – malo. Nas tri i još par ljudi, grafičar… i bilo je bizarnih situacija kad bi nama ljudi rekli, slušaj, ima sad ta stvar u… Kelnu… u Kelnu je konferencija, znaš, nešto poput donatorske konferencije di će se dilit lova, pa bi bilo pametno da neko od vas dođe u Keln, znaš, napraviš neki biznis-plan, uzmeš pedeset-sto-dvista iljada maraka, funti, kuraca-palaca, čega li već. I tu su naravno bili Verani Matići, Boteri iz Mladine, bija je Pećanin iz Dana. Nikoga nije bilo iz „Ferala” – zašto? Zato jer bukvalno nismo mogli ić. Neko je mora radit novinu. Ne može jedan otić – nas je tri – ko će napravit novinu? Ali bukvalno! Bukvalno nismo imali vremena mi obilazit te konferencije. I naprosto nismo znali to radit. To je naša, naravno, bila krivica u „Feralu”.

Šta vas je onda guralno napred? Entuzijazam?

Apsolutno. Znaš, tih šest godina u „Feralu”, to je, to je… Nikad prije i nikad poslije fala bogu ja nisam iša na posal ono baš, kako bi ti reka, ko oni iz „Maljčika“, znaš, iz one pisme „plamene zore“, oni veseli radnici… e, bukvalno sam tako odlazija na posao. Znaš, najprije sve okolo je sranje i imaš tu tih par sobica na Bačvicama di je ekipa, a sjajni smo bili frendovi i bila je sjajna atmosfera na poslu i uvik veselo, uvik bi netko dolazija pa bi donija nešta od pića, ili bi došli Bosanci pa bi donili čevape, janjetinu s Jablanice, pa bi došli stranci i donili viski, znaš ono, uvik je bilo strašno puno pozitivne energije i, naravno, radilo se bukvalno cili dan i navečer u konobu do ujutro i ujutro iz konobe opet na posal. Sve je to bija strašan entuzijazam ljudi koji su radili tamo, znaš, i kojima isto nije bilo lako. Sad, nas tri smo se svjesno uvalili u govna – to je bija naš životni projekat. Ali, znaš, nekom grafičaru iz „Slobodne Dalmacije”… Trebalo je, znaš, imati muda pa dati otkaz tamo i otić radit s nama „Feral”. On je bija hrabriji od nas. A ima je i ženu i dicu. A pri tom – nije revolucionar. On je stvarno grafičar, jebate, znaš, nema taj ideju o tome da… Tako da je atmosfera bila sjajna, super je bila atmosfera, i vjerojatno samo u takvoj atmosferi se i može izrodit nešto tako blesavo i negdje duboko pozitivno, znaš, kao što je „Feral”.

I što si ti onda izašao?

To je zaista potpuno osobna priča. Raspalo se to na kraju ko i rok bend koji šest godina funkcionira sjajno i onda se naprosto raspadne i – jebiga.

Da se vratimo na Beograd. Kako si reagovao na čitavu ovu strašnu atmosferu koja se ovde stvorila po otcepljenju Kosova? Da li te je iznenadila, ili u stvari – nije?

Nije me iznenadila. Više me ništa ne može iznenaditi. Jedino, znaš, dvadeset godina je prošlo od Osme sjednice, sad i više, skoro dvaespet. Znaš, cili jedan život, u pičku materinu! Kad smo Predrag i ja uletili u sva ta sranja sa „Feralom” i sa Miloševićem i Tuđmanom imali smo dvaestri godine. A sad imam četrestri. Cili život ja pišem i jebem se s Tuđmanom i Miloševićem, zastavama, nacijama, bitkama, istorijama, ratovima…

Ne posustaju, jebiga.

Da, ono. Kako im ne dopizdi, jebote? Pazi, četrespete je završija Drugi svjetski rat. Dvadeset godina kasnije je šezdespeta. A to su već Vespe, Bitlsi, Radio Luksemburg, potpuno neki drugi život, Opatijski festivali, mini suknje, Sofija Loren, Brijuni, kurci-palci – potpuno neki drugi život. A mi? Dvadeset godina nakon rata se još uvijek, u pičku materinu, bavimo Kosovima, Lorama, Osijecima, Glavašima, ratnim zločinima, leševima…

Možda je ovo samo lokalna percepcija, ali ja zaista imam dubok utisak da je sve to ovde, u Srbiji, daleko izraženije nego u Hrvatskoj.

Je, je. Bilo bi sumanuto tvrdit da je isto. Zaista nije isto, a to je, valjda, nekako i logično. Ovdje je nekako sve počelo i sve se tu nekako sad i raspliće. Samo što te fakat iznenadi koliko dugo ljudi mogu pristat da budu tako lobotomizirani. Znaš, da dvadeset godina nakon toga ti još uvijek imaš toliko ljudi koji će glasat za Nikolića ne zato šta su oni četnici, nego zato šta nakon svega još uvijek mogu virovat da je Tomo Nikolić jedini koji ih može iz svega toga izvući. To je prestrašno, kako bih ti reka… Da su oni uletili u zamku pa glasali za nekog tko je mlad, moderan i koji im obećava brda i doline… pa da dva i po milijuna ljudi glasa za njega, a on ispadne neki hohštapler, pa bi to čovik i razumija. A ovako, nakon svega što se dogodilo, nakon svega… pazi, niko realno nije najeba, da ne grešim dušu, da ne govorim samo o mrtvima, ali među živima, među nama koji smo preživili rat, niko nije najeba ko Srbi.

Ipak je Bosna najviše najebala, zapravo. Jer kad pogledaš, meni je to poražavajuće, da Srbi imaju sve te vize i shvataš da je to deo nekakve političke kazne, ako baš hoćeš. A da Bosna ima isti vizni režim, ako ne i gori, a prepoznata je kao elementarna žrtva tih ratova iz devedesetih, to je čist cinizam.

Naravno, naravno. U pojavnom smislu, da. Ali, gledaš im potencijale, gledaš, na primer, šta je mogla bit Srbija, šta je sad, a šta će još bit. Kako bih ti reka, to je stravično, znaš, kad s te strane gledaš to je prestrašno, kažem ti. Ja bih razumio da je Srbiju zajebao Čeda Jovanović. Pojavi se sad, znaš, nakon svih tih užasa, neko zgodan, mlad, pametan, i onda im obećava, znaš, auto-puteve od šesnaest traka i Sonijeve tornjeve na Novom Beogradu, pa možda oni skuže nakon dvi godine da ih je Čeda Jovanović zajebao. Ali da nakon dvadeset godina ti glasaš za nekog kao Toma Nikolić – onda sam se ja zapita kolko to još može trajati. Jer, ako je trajalo dvadeset godina, onda može još osamdeset. Pogledaj ko su glasači Tome Nikolića. To su ti, znači, ti stari i ovi najmlađi, ovi koji sad imaju dvadeset godina. To su bukvalno njihove godine. Oni su rođeni tamo negde osamdeset sedme, osme, devete. I šta ćeš sad? Neće se to više opametit – gotovo je! Neko od njih je već napravija dicu, u pičku materinu. Pazi, ta dica njegova će isto rast u tom fazonu.

A znaš šta je ipak fascinantno – da to ide zajedno s kablovskom televizijom, broadband internetom itd. I sve to oni koriste. Imaš sve te koncerte, dolaze i sviraju toliki bendovi, od zvezda do ljute alternative, svi živi didžejevi, festivali, događanja – nije ovde više ona pustoš kakva je nekad bila,  a opet…

U međuvremenu je sve to lobotomizirano. I sad tu treba naprosto neko vrime da… Ja sam sad baš gleda neke dokumentarce iz produkcije B92, a između ostalog i „Sav taj folk“. Sad gledaš to, onako, koncentrirano, znaš, u pola sata, pa jebote – to je prestrašno, kad ti vidiš kako je to zapravo išlo. Nekako smo mi to zaboravili. Pazi, imaš generaciju koja je planski lobotomizirana tim turbo-folkom, ali ne samo kao muzikom, naravno, već kao načinom života. Imaš ratne heroje, silikonske ljepotice, koka-kola, suzuki, buzuki, kafana, nož… i pazi, oni su deset-petnaest godina rasli u sredini u kojoj nisu imali pojma šta se događa. Oni nisu nikad videli Hrvata, jebote, a kamoli Amerikanca. Njima internet ne služi kao prozor u svijet. Njima internet služi samo da kroz taj prozor izbaci sve svoje škovace. Nije njima internet nešto s čime će se oni povezat sa svijetom. Pa pogledaj forume, jebote, na internetu. Pratim ja stalno te forume, ustaško-četničke. To je fascinantno čime se bave svi ti ljudi.

Nisu to samo ustaše, četnici, skinhedsi. Ovde u Srbiji su mnogi u poslednje vreme zagazili u ozbiljno ludilo. Ovde je mainstream flipnuo. Vladeta Janković je otvoreno rekao: „Nije vreme za Srbiju da bude racionalna!“ Može li se izreći išta luđe od toga a, pazi, realno, to je definicija trenutnog stanja. Mi smo skrenuli mimo racionalnosti. Potpuno smo otišli u neku zonu gde nikad nije trebalo da budemo…

Da, tako to naprosto funkcionira. To je tako u Hrvatskoj bilo dugo vremena dok nije naprosto, po logici stvari, ta stvar krenula pucat. Dogodiće se to i ovdje samo, naprosto, kasnije. Očito to sve kasnije puca. A ujedno, to je i stvar upućenosti. Kako bih ti reka, ti si i u vrime Franje Tuđmana nominalno bija upućen na Evropu. Na kraju krajeva, nama je Evropa bila saveznik i iz te logike mi nismo bili zatvoreni prema Zapadu. I onda, kada je Franjo Tuđman umro pa se ta mala, sretna diktatura raspala, znaš… nije nama provalilo to izvani, nije nas dočekalo nespremnim… Jer mi smo sve to vrime ipak bili u kontaktu, znaš. Mi smo putovali na Zapad. Nismo mi bili u tom smislu izolirani, dok je Srbija u to vrime bila izolirana. Potpuno izolirana. I to je ta, naravno, razlika. I ja vidim tu razliku. Mene kad pitaju, dobro kako tebi Srbija izgleda, ja uvjek kažem, moj prvi utisak je da izgleda ko antikvarijat…

U jebote.

Majke mi. Takav je moj prvi dojam.

Mada, sad kad razmislim, možda je to čak isuviše blago. Ja bih rekao – starinarnica. Ili, najbolje – buvljak.

Ali pazi – sa svim dobrim i lošim strana jednog antikvarijata. Ja dugo nisam bio u fizičkom kontaktu sa Srbijom, dobijao bih tu i tamo neke novine, pratio malo situaciju preko interneta, ovamo-tamo, ili neko dođe pa priča, ali ovo je sad drugo, znaš ono, kupuješ novine na trafici, ideš na kavu pa ih listaš i, znaš, ta duboka ukorijenjenost u prošlosti je fascinantna ovdje. Ja sam bija potpuno šokiran, recimo, kad sam kupija jedan tabloid. Znači – tabloid. Što se pod tim podrazumijeva? Tabloid se bavi golim ženama, skandalima, zvijezdama koje šmrču kokain, nogometašima koji jebu manekenke, i to je to. I ja, kad sam vidija tabloid u kojem najnormalnije izlazi feljton o, ne znam, Knezu Milošu Obrenoviću na dvije strane, mene je to potpuno šokiralo, znaš. U tabloidu! A onda, s druge strane, jednako tako u novinama tipa „Vreme“ imaš, ne znam, feljton o, ne znam, Dušanovom carstvu. Šta će to u „Vremenu“, alo! Potpuno nevjerojatno, znaš. Samo čekam kad će izać neki tabloid s naslovnom stranicom, ne znam, „Kneginja Ljubica ubila ljubavnika svoga muža!“ Skandal, znaš ono. Ili , šta ja znam, „Sveta Petka pri i posli operacije grudi!“ Ali tako je to, potpuno je sve u tom nekom prašnjavom, mističnom pravoslavlju, u pseudo-istoriji, sve je u toj, što ti kažeš, Miroslavljevoj ćirilici, sve užasno izgleda staro i prekriveno tom nekom koprenom. Ja nigdje nisam vidija toliko prošlosti ka šta možeš vidjeti u Srbiji. I to ne u onom muzejskom ili turističkom smislu, nego u svakodnevnom. Ti nećeš na trafici kupovat prošlost. Ti kad želiš prošlost onda ideš u muzej ili obilaziš palače po gradu ali, znaš ono, to je zaista bija neki moj prvi dojam, ta strašna, strašna ukorijenjenost u prošlosti. Pa i dan danas, znaš ono, pola programa televizijskog je Prvi svjetski rat…

Dobro, puste ponekad nešto i iz Drugog.

To je stvarno nevjerovatno. Pazi, 2008. je. A ja sam mislija da je Hrvatska po tome već dovoljno strašno u prošlosti. Ali ovo ipak, ovo je, znaš, baš izrazito.

A jel te uznemirava sve to ili se ipak osećaš distancirano?

Mene to fascinira, najkraće rečeno. A taj feljton u tabloidu ja sam pročitao, naravno. Nisam ja reko, ha, ovo je smiješno. Znaš, ja sam čita to. Jedini (smeh). Pa ne, zamisli da u „Guardianu” iziđe feljton o Crvenim mundirima!

Šta mene isto tako fascinira u jeziku ovde. Znaš kad na demonstracijama nose transparente na kojima piše, recimo, „Vojo – Srbine“. Ili nekad, „Slobo Srbine“. Pa kako ti da kažeš „Tony, you the Englishman!“ (smeh)? Šta to znači?! Ne možeš čak ni da kažeš „Franjo, Hrvatu!“ To ni na hrvatskom naprosto ne znači ništa. Ali kad kažeš: „Vojo Srbine“ to… (smeh)… to ima neko zastrašujuće značenje koje je skroz-naskroz neprevodivo.

Da, nama je taj vokativ malo zajeban. Ali to je fascinatno i to je zajedničko Hrvatima i Srbima. Pazi, svi nogometni klubovi u Hrvatskoj se službeno zovu „Hrvatski nogometni klub“ pa tek onda, recimo, Hajduk… Da slučajno valjda neko ne pomisli da je Hajduk paragvajski!

Ta potreba za identitetom je kod Hrvata, mislim, bila nešto razvijenija zato što je, u izvesnom smislu, on bio novostečen. Naravno obnovljen ali delom i dopunjen, dopisan, izmišljen, kao one gardijske uniforme pokupljene iz opere, pa sve te nove reči, sve što je trebalo da hrvatski identitet definiše kao što udaljeniji i različitiji od jugoslovenskog ili srpskog.

To je prokletstvo Hrvata – da se određuju prema Srbima. Pazi, cili hrvatski identitet ti je određivanje prema Srbima. To je vječna frustracija Hrvata. I znaš, strašno je kad se ti identificiraš i kad tražiš identitet u odnosu na nekog drugog. A time samo dokazuješ da nemaš svoj. Hrvati ništa u zadnjih dvadeset godina ne rade nego gledaju preko Drine, znaš ono, i gledaju da sve naprave drugačije nego što je… pa zadnje šta im je palo napamet bilo je to da minjaju raspored padeža. Jer valjda, glupo je da mi i Srbi imamo isti raspored. Ja ne znam koji bi drugi moga bit motiv. Sad više nije nominativ, genitiv, dativ nego sad je akuzativ treći, ovi dva doli – potpuno sumanuto! Čemu to i zašta to niko nije zna reći. Samo da nije isto ka šta je bilo prije devedesetih.

*

ANTRFILE #1

U nekom turističkom smislu Beograd je ružan grad. On nije austrougarski grad pa da ima, ne znam, klasicističke palače, poređane, lipo osvijetljene, ožbukane i opiturane, ili da ima parkove, ne znam, rađene u viktorijanskom stilu ili šta ti ja znam. Nije ni mediteranski grad pa da ima neki kameni šarm. Nije ni bliski istok pa da ima čaroliju bazara, minareta, mistike… Beograd je na toj nekoj razdjelnici i koliko god da je u tom smislu vizualno, fizički ružan, utoliko meni to ima šarma. To je taj šarm anarhije, divljine, nereda, koji ja posebno volim. Tako da meni Beograd potpuno odgovara. Ja, recimo, Beč ne volim. Ti u Beču u metrou stvarno možeš jest s poda. I to bukvalno. Mene to malo, malo plaši. Ja kada vidim da su oni u Beču sve one klasicističke portale i one neke monumentalne stupove po palačama obložili tankim mrežama da ne bi golubovi srali po tim njihovim štukaturama, mene to malo strese, znaš, malo je to ipak too much. Nije to baš… Mora se golub, jadan, negdje i posrati, pizda mu materina, pa pusti ga, znaš… Pri tom, ima li išta lipše neg vidit neki kip, znaš, brončani, nekog slavnog vojskovođe, kome se golub posra na čelo (smeh).

*

ANTRFILE #2

„Feral” je bija jedna mala ćelija koja na žalost nije bila baš najbolje ukorijenjena u gradu Splitu. Naravno da je u tom gradu bilo i ljudi koji su mislili kao i mi i koji bi kupili „Feral” i „Slobodnu Dalmaciju” pa bi umotali „Feral” u „Slobodnu”, znaš, da se ne vidi – tako se kupovao „Feral” tamo devedeset treće-četvrte. I to ne samo u Splitu već i u Zagrebu i drugim gradovima. Ali, ono što se meni čini najinteresantnijim jeste to da „Feral” ne samo da nije bio tipična, već nije bio ni objektivna novina. Kad bi za pedeset godina, recimo, od svega u Hrvatskoj nekim čudom ostao samo komplet „Ferala”, oni koji bi pokušali da rekonstruiraju povijest zaključili bi da je tu milion i po razularenih ustaša hvatalo i ubijalo koga god bi vidjelo od Srba, a da su Srbi pritom možda ubili dvoje-troje ljudi. Mi smo se prije svega, devedeset odsto, bavili hrvatskim zločinima. Zato šta je to bija jedini medij u kom se o tome uopće moglo govorit. Naprosto smo bili jedino mjesto gdje se mogla čut i druga strana. Tako da smo se mi formirali ne kao novina nego kao neki politički azil za sve šta je drugačije.


Intervju Vladimira Arsenijevića sa TKV za zagrebačke „Novosti” (2009)

Poslednjih godina, beogradska ulična umetnost je živa i raznovrsna, duhovita, kreativna i produktivna kao nikada pre. Barem kad je o stencil artu reč, autori su po pravilu nepoznati ili diskretni i tajnoviti, postoje samo pod neobičnim pseudonimima poput WDR, EITAS CREW, 503, FEE, ELEKTROSILA2, 352, a najpoznatiji od svih je svakako TKV.

Ko je TKV? Niste čuli? Stvarno?

Kao što je Njujork svojevremeno imao Baskijata ili Kita Haringa, kao što Bristol i London imaju Benksija, tako i Beograd ima svog neprikosnovenog šampiona ulične umetnosti. Ne znamo ko je, ne znamo ni kako izgleda, ali generalno smatramo da je reč o neobičnoj mladoj devojci. Zaštićena svojom dubokom, svojevoljnom anonimnošću, TKV je misteriozna Kraljica Vila i nezvanična zaštitnica beogradskog street arta.

Njena mala (premda stoga ne manje vredna), besprekorna umetnička dela, još dragocenija zbog svoje efemernosti, pojavljuju se svakodnevno na našim zidovima i s njih bestragom nestaju (iako ih neprestano beležimo mobilnim telefonima i digitalnim foto-aparatima, a mnogi ih još i postuju na internetu). TKV, ali i svi drugi umetnici koji su odabrali gradske zidove i ulice kao svoj medijum, čine neverovatnu uslugu ovom gradu kome su takve usluge preko potrebne. Inteligentni, estetski besprekorni, neobični i zabavni, spremni da političku subverzivnost izostave i zamene je pop-lepršavošću, njihovi radovi formiraju do sad nepoznat set mema, krče prostor za jednu sasvim novu komunikaciju, neophodan sastojak budućnosti bolje od one kakvoj se, u svom poslovičnom fatalizmu, uopšte usuđujemo da nadamo.

Ovo je liberty pop, pop slobode, u svom najboljem, najuverljivijem izdanju.

Razgovarali smo sa TKV jednog sunčanog, prohladnog oktobarskog dana 2009. godine u Beogradu.

*

Vladimir Arsenijević: Od pre nekoliko godina tvoji radovi su doslovno osvojili beogradske zidove. Kako si i kada počela da se baviš stencil artom?

TKV: 2004. godina je bila godina kada sam ja otkrila street art, i tehniku i ljude i ulice, i potpuno sam se pronašla u tome. Super je to što moj prvi šablon nije bio u Beogradu nego u Rimu, pošto sam tamo provodila dosta vremena kod tate. Ulice Rima su tad bile (a i još uvek su) bogate raznim street artom – stikerima, stensilima – i tako sam ja, na predlog svog oca, jula 2004. isekla svoj prvi šablon – Ameliju Pulen.

Ona se kasnije pojavila i u Beogradu, sećam je se iz jedne ulice negde kod BIGZ-a, zar ne? Ili je to bilo negde drugde?

Kod Bigz-a je bio Klimtov „Poljubac”. Mislim da još uvek stoji tamo, a Amelije ima više po Dorćolu i Zelenom vencu.

Koji su bili tvoji neposredni uticaji? Da li si tada bila upoznata s radovima Bleka le Rata ili Ernesta Pinjona-Ernesta ili Benksija ili njujorških uličnih umetnika poput Džona Feknera?

Ne, nisam znala ništa o tome i o tim umetnicima. Sve je bilo potpuno instinktivno… Nekako sam motive za svoje radove birala isključivo iz sebe, tj. iz stvari koje su uticale na mene. Moje polje rada nije aktivizam ili kritika na način na koji su ljudi navikli da švataju šablone… Moje teme su više intimne i treba da prave promenu na neki drugi način.

Pa ipak, bez obzira što izbegavaš direktne političke poruke, sigurno razumeš da je svaka javna komunikacija na izvestan način politička, a osim toga zadržavaš i osnovne elemente guerrilla arta. Recimo – anonimnost. Ljudi te znaju samo po tvom pseudonimu TKV, mnogi i ne znaju o kome je reč, pretpostavljaju po motivima da je reč o devojci, ali mnogi ni u to nisu sigurni. Koliko je i zašto ta anonimnost bitna za street art?

Pa dobro, slažem se da je u svakom slučaju to nekakav stejtment… Cela stvar ima više strana. Što se anonimnosti tiče, ona je bitna zato što je to ilegalno i ne želiš da te ljudi prepoznaju da ne bi upao u nevolju. A sa druge strane, mislim da ja nisam bitna u celoj priči kao umetnik i da uopšte nije bitno da li imam crnu ili plavu kosu… Bitan je moj rad. Ja želim da se ljudi koncentrišu na ono što ja radim, a ne na moj izgled jer im onda to postane bitnije, a radovi ostaju u pozadini. Umetnost ispred umetnika. Kreativnost ispred ega. Uostalom, tu i nema ničeg glamuroznog. Postoji samo rad, rad, rad.

Na tvojoj stranici na MySpace-u pod occupation stoji: sajberpankerbordrajderBollywood dancer. Možeš li da nam to malo pojasniš?

Pa, sajberpanker zato što sam fan sajberpanka, a mislim i da je sve to jako povezano i sa celom street art pričom. Radove koje imaš na ulici fotografišeš i onda oni nastavljaju svoj život bez tebe tu na ulici, a kroz fotografije koje kačiš na internet, oni nastavljaju da žive večno zato što ih sutra možda na ulici više neće biti. Onlajn galerije su neverovatan kanal komunikacije za graffiti street art umetnike. Komunikacija je tu presudna. Bordrajder zbog toga što vozim snowboard, pa je to neka planinska interna fora. A Bollywood dancer zato što obožavam bolivudske filmove i očarana sam indijskim plesom. Ako sve ovo sa street artom propadne, odoh ja u Indiju da izučavam ples i da se pojavim u nekom bolivudskom filmu, ali sa tužnim krajem. Ehhehee! A što me od svega baš to pitaš? Mislila sam da to na MySpace-u niko ni ne primećuje?

Pa, meni je zapalo za oko… Dobro zvuči.

Totalno.

Inače, NEMA bolivudskih filmova s tužnim krajem!

To ti misliš. Evo, npr. daunlauduj film Devdas i videćeš šta je tužan kraj. Bićeš slomljen od tuge. Ja sam plakala. Pazi samo na tastaturu. Mislim, suze i to.

Hoćeš da nam otkriješ šta znači taj akronim TKV? Pretpostavljam da se poslednja dva slova odnose na Kraljicu Vila (kako te često zovu)… Ali, šta je onda to početno T u TKV?

T je the – određeni član u engleskom jeziku. Nekako mi se dopalo… Baš ta određena kraljica vila. Mada mi je pre neki dan jedan dečko rekao Totalna Kraljica Vila… Mogu i to da usvojim. Inače, Kraljica Vila je bio moj srednjoškolski nadimak, pa je to tako i ostalo. Sad me more ljudi zove samo Vila. A to je baš nekako lepo.

Negde sam video natpis „SVI SMO MI TKV”. Da li te takve stvari raduju ili plaše? Da li se osećaš odgovornom?

E, da, videla sam to i ja. Pa, raduje me zato što to i jeste tako. Ja sam jedan kraj mog rada, a ljudi kojima se to dopada i koji sve to fotkaju, pišu o tome, kače na net, smatraju da su i oni TKV, oni su drugi kraj. Zato što je to takav vid umetnosti koji nema ništa drugo osim te energije koju joj ljudi daju. Na taj način ona živi i menja. U svemu tome ima odgovornosti i zato moraš da budeš pametan i da biraš šta ćeš raditi. A opet moraš da pustiš da to samo od sebe teče instinktivno. Prilično samurajski.

Primećujem po gradu i dosta drugih stencila s različitim tagovima poput WDR, EITAS CREW, 503, FEE, ELEKTROSILA2, 352 itd. Da li si u kontaktu s drugim beogradskim uličnim umetnicima? Da li je tu reč o sceni, da li se ljudi poznaju, druže, rade zajedno, ili samo različitim pojedincima koji, svako na svoj način, koriste zidove da kažu i pokažu ono što imaju?

FEE znam zato što sam to ja, a ostatak ekipe slabo poznajem, mada znam njihove radove. Cenim i poštujem svaki napor da se nešto uradi. Znam dosta ljudi koji crtaju, mada ne poznajem nikog ko se bavi šablonima. ELEKTROSILA2 i 352 su jedno te isto i oni su najaktivniji od svih koje ja viđam po ulici. Ne znam ih lično. Kod nas vlada neko odustvo volje, a to je pogubno za street art zato što moraš da budeš istrajan u tome što radiš da bi zaživeo na ulici. Kod nas se nekako svako drži za sebe, malo ima te kreativne komunikacije i kreativnog brejnstorminga. Baš šteta.

Nedavno si imala izložbu u KC Gradu. Zanima me tvoje mišljenje o odnosu uličnih i galerijskih zidova. Da li jedno poništava drugo? Recimo, Benksi je bio i još uvek jeste jako kritikovan u Britaniji zbog te očigledne komercijalizacije, iako se pri tome suština njegovog rada nije umnogome promenila… U tvom slučaju, nikako ne može da bude reč o komercijalizaciji, ovde je nemoguće zaraditi gotovo ni na čemu (izuzev na politici i različitim „unosnim” trgovinama/švercu cigaretama, drogama, belim robljem, oružjem, itd.) Ali, moje pitanje je da li svako premeštanje ulične umetnosti na glorifikovan prostor galerijskih zidova poništava nešto od osnovne namere te umetnosti – da bude slobodna, subverzivna i neuhvatljiva? Da li si osetila da si time na izvestan način zakucana?

Pazi, što se tiče Benksija, ja ga potpuno razumem – on prodaje svoje radove za milione i time sebi omogućava dalji život i rad i putovanja u različite delove planete radi bavljenja street artom. Javnost može da se buni koliko hoće, ali at the end of the day, da li biste više voleli da Benksi pere sudove negde za život ili da stvara umetnost? A što se mene tiče, mislim da rad na ulici ne gubi ništa (osim ulice naravno, što je paradoks, ali stick with me on this one) ako ga smestite u galeriju na deset dana sve dok vi nastavite da se bavite ulicom. Galerije dođu i prođu i to je jedan način da se rad predstavi, ali ulica i rad na njoj je ključna stvar. Ako to ne zapostaviš onda je sve ok. Čim počneš da disuješ ulicu zbog galerije, onda je to već problem. Ako ti prodaja radova u galeriji omogući da kupiš boje i da odeš da crtaš na ulici, onda je to sasvim legitimno.

Pa, jesi prodala nešto do sad?

Pregovaram o prodaji. Mada bi mi možda bolje bilo da svoje radove odnesem na Kalenić i tamo ih prodajem. Imala bih više dostojanstva. Šalim se, naravno. Inače, sinoć sam bila na jako dobrom koncertu u KC Gradu, pa sam skroz hepi zbog toga.

Stvarno? Šta si slušala?

DJ Chef & High Priority Soundsystem. To je neki dubstep. Odličan je prostor taj KC Grad – to je nekad bio Centrotekstilov magacin. Super je to pretvaranje industrijske zone u kulturno-umetničku, mada je to kod nas usamljen primer.

Da, nema toga mnogo iako ima toliko skenjanih prostora u Beogradu koji bi mogli da se na sličan način redefinišu.

Pa da. Cela Savamala je dušu dala za tako nešto.

Cela Savamala, ali zapravo i ceo Beograd, rekao bih. Nažalost, nema dovoljno senzibiliteta koji bi tako nešto pokrenuo…

Slažem se, samo da li je to senzibilitet ili politika koja koči stvar – ne mogu da kažem.

Ma, ja bih rekao da politika proizlazi iz senzibiliteta i to ti je sve upetljano u nekakav nerazmrsiv čvor.

Znam, znam. Nažalost.

Nisam siguran u ovo što ću reći, ali imam utisak da radiš u serijama… Najpre su bili svi oni portreti raznoraznih idola, onda razni književni i ne samo književni uticaji (poput mog najomiljenijeg – gospođe Dalovej Virdžinije Vulf u Bezistanu), pa ALL IS ONE serija, onda ICE CREAM TEAM, pa Bollywood i raznorazna pimpovanja trafostanica i drugih utilitarnih objekata po gradu… Zanima me šta te trenutno preokupira i na čemu sad radiš? I još, koliko često intervenišeš na gradskim zidovima? Da li je to za tebe svakodnevna/svakonoćna aktivnost?

75 posto mog mozga zauzima street art i bavljenje javnim prostorima, zveranje po ulici i traženje dobrih mesta. U ostalih 25 posto spadaju vitalne funkcije, škola, prijatelji, porodica, muzika, knjige i daydreaming o paralelnim dimenzijama – šalim se. Pa tako kroz moj rad možete da pratite moje odrastanje, jer nekako sa 16 i sa 21 godinu to nije isto. Radim u serijama, kako me šta ponese i kako o kojoj temi učim. Kad se bavite street artom percepcija vam se menja, više ne vidite izloge i ljude na ulici nego kante i trafostanice, malter i ciglu i gde biste šta mogli da uradite.

Jesi nekad imala problema sa zakonom zbog toga?

Jesam, par puta me je startovala murija, ali ja već imam po difoltu smišljene debele laži koje, u kombinaciji s mojim neozbiljnim izgledom, jako dobro prolaze. Kad kažem neozbiljnim, mislim na to da u ovoj zemlji vlada većinsko miljenje da ženskoj osobi nije mesto na ulici, da ona tu nešto crta, nego u kući. Te se tako i to moje crtanje ne shvata ozbiljno od strane pripadnika policije. Što je njihova greška koja meni ide u prilog. E sad, glupo je što ti ja ovo govorim za novine, ali ti vidi pa preformuliši (smeh). Inače, dobro je i to što kod nas nema striktnih zakona za street art i žvrljanje po ulici. Opet sve zavisi i od mesta na kom radiš. Ako radiš na kulturnoj baštini (što je glupost jer njoj ne treba tvoja umetnost da bi bila posebna, zato ja biram zapišane čoškove) onda možeš da upadneš u veliku nevolju, a ako radiš po nekim drugim objektima onda može samo komunalno da ti naplati kaznu u iznosu od 2400 dinara. Bitno je da pametno biraš mesto, poenta je u tome da ulepšaš, a ne da pokvariš, da daš smisao, a ne da naružiš. Mada to se menja i kod nas će da se pooštre zakoni. U Hrvatskoj je već frka.

Čime se baviš pored ovoga? Pomenula si školu. Zanima me šta studiraš. Da li misliš da ćeš se jednom u životu baviti nečim drugim? Možeš li da zamisliš sebe kao uličnu umetnicu od sad pa do kraja?

Završila sam srednju grafičku školu za fotografiju, a studiram komunikologiju. Inače, da, ja jesam ulični umetnik i mislim da neću menjati to. Kad ne bih mogla da crtam, mogla bih samo da umrem. Znam da zvuči fanatično, ali – tako je.


Intervju Vladimira Arsenijevića sa Srđanom Valjarevićem za zagrebačke „Novosti” (2008)

Vladimir Arsenijević: Ti si do sada objavio pet naslova – List na korici hleba, Džo Frejzer, Ljudi za stolom, Zimski dnevnik, Dnevnik druge zime i Komo. I sve je to manje ili više dostupno, barem čitaocima u Srbiji, izuzev tvoje prve knjige – List na korici hleba. Šta je to zapravo?

Srđan Valjarević: Pa to je jedan kraći roman koji bih zaista mogao u nekom trenutku da objavim kao reizdanje. Dotle, to stoji. To bi trebalo, kako si ti to ono dobro jednom rekao za U potpalublju, remasterovati. Inače, to je objavljeno u ediciji Pegaz Književne reči 1990. Ja sam njima poslao taj rukopis. Ne znam tačno ko je sve bio u uredništvu tamo… Vladimir Pištalo, Nemanja Mitrović… I oni su međusobno delili te rukopise koje su dobijali i moj rukopis je tako zapao Pištalu, a meni je to bilo svejedno, pošto ja tamo ionako nisam poznavao nikog. On je to pročitao, dopalo mu se, i tako je ta knjiga bila objavljena.

A kad si zapravo počeo da pišeš?

Tad. (Smeh)

Koja je uloga novosadskog konceptualnog umetnika Miroslava Mandića u svemu tome?

Miroslav je objavio moju drugu knjigu, zbirku pesama Džo Frejzer. On je devedeset prve počeo s onim svojim projektom desetogodišnjeg hodanja, Ruža lutanja, koji je pored samog hodanja podrazumevao i čitav niz različitih projekata sa strane. Tako je devedeset druge odlučio da pokrene ediciju Ruža lutanja. Ja sam tad već imao tu zbirku poezije Džo Frejzer, pa smo to i objavili kao prvu knjigu u toj ediciji. Posle je tu izašla knjiga Welt Nenada Jovanovića, a onda i jedna knjiga Slobodana Tišme. Mislim da je to bilo to i da je onda cela ta stvar zamrla iz finansijskih razloga.

Kad se pojavila, zbirka pesama Džo Frejzer je zaista odjeknula u Beogradu. Bilo je interesantno da su odjednom svi ti ljudi, koji su izlazili na Akademiju, na koncerte, razvaljivali se iz noći u noć alkoholom, drogama, živeli jednim krajnje beogradski neurednim, donekle divljim životom – čitali tvoju poeziju. Ti ljudi su te prepoznali kao nekakvog gradskog pisca, pesnika… Imao si onu vrstu harizme koja je u to vreme automatski išla uz, recimo, „devedeset dvojku” ili uz neke beogradske bendove. Tada je u Srbiji sve bilo raspolućeno, a ti si bio, da tako kažem, „naš” – prvi kul pisac i pesnik koji se kod nas pojavio tih godina.

Pa, da, iako ja sve do moje treće knjige Ljudi za stolom nisam imao baš nikakve veze s „devedeset dvojkom”. Ispostavilo se da su oni tamo, iz zajebancije, osnovali fan klub Džo Frejzer. I onda me je, kad su došli na ideju da pokrenu izdavačku kuću, kontaktirao Srđan Anđelić. Ja sam se baš tada vratio iz Amsterdama i imao rukopis te knjige, Ljudi za stolom, a predložio sam im i da objave Zimski dnevnik. Oni su sve to prihvatili i platili. I eto, tako je to počelo. A posle Zimskog dnevnika, Beopolis je objavio drugo, prošireno izdanje Džoa Frejzera, pa sam onda pisao tekstove i nekakve male razgovore s raznim ljudima za „Danas”, kao i onu kolumnu „Gojko i Dobrila”, i tad sam praktično u potpunosti prestao s pisanjem.

A to je, u stvari, već bila ta mračna devedeset osma, devedeset deveta…

Tako je. I ja sam se u to vreme već najozbiljnije bacio na cirku…

Sećam se da si tada imao nekakav biznis.

Da, valjao sam fotokopir mašine. Ma, mislim, znaš, to je užasno u pičku materinu, jer sam jako dobro zarađivao u najgorem periodu svog života. Kakav apsurd. Ali, ja sam zarađivao isključivo da bih imao za cirku. I ne samo za cirku, radio sam ja u to vreme svašta, razne druge stvari, što god mi padne pod ruku, samo da bi mi bilo što bolje. (Smeh). A mnogo je skupo sve to. Jer, šta sve nisam radio, koku, ovo-ono… čista multitoksikomanija. Neko vreme sam se opirao, kao kontrolisao sve to, ali sam onda popustio i krenuo da cirkam manijakalno, ono, nemam pojma, znaš, kad već postaneš alkoholičar. Otrov je to, uhvati te, nadjača te i to ti se sve odjednom učini ok – zarađivaću kintu koliko mi treba da održavam tu svoju naviku. Cirkao sam iz dana u dan, od jutra do mraka, bez pauze. Još sam imao super dil s nekim tipom koji mi je valjao Jack Daniel’s. Ja njemu kancelarijski materijal, on meni sanduk. (Smeh.) Odvaljivao sam se. Pa, da, da, jebiga… I na kraju…

A čekaj, otkad si ti zapravo cirkao u životu?

Pa, mislim, relativno rano sam počeo… Ali, znaš šta je zajebano, što sam ja sve vreme tu nešto, kao, šljakao, igrao fudbal, radio u radionici, ojačao, i onda sam imao kapacitet, pa sam mogao da pijem po flašu viskija na dan, plus pivo. Vrlo retko sam imao neka padanja ili gubljenja. Nisam imao ni jutarnje mamurluke. Tako da, jebiga, znaš, ja sam zapravo pio i pio sve dok mi nisu otkazale noge.

To se i primećivalo na tebi jer znam, kad smo se sretali u tom periodu, ti si bio crven, crven… Videlo se da ti nije dobro. I onda mi je neko rekao da si završio u bolnici i da imaš nekakvih problema s nogama, da ne možeš da hodaš. Ali nakon svega si me izuzetno fascinirao, onda, kad si već ponovo izašao i valjda već objavio Dnevnik druge zime, i kad smo se jednom tada sreli, hodao si sa štapom, i pamtim da si mi tad rekao kako si za skidanje iskoristio istu onu energiju koja ti je bila potrebna i za razvaljivanje od alkohola…

Da, samo obrneš tu stvar naopačke. Deluje lako ali, realno, teško je skinuti se s alkohola, teško je skinuti se s bilo čega ako ne postoji ta neka treća stvar na koju se ložiš, znaš. Dobro, ja nisam bio u bolnici s alkoholičarima, pa sad ne mogu da… Ja sam bio ovde, u Urgentnom centru, dvadeset i nešto dana. Na drugom spratu, tamo gde je neurologija. Dugo traje to ispitivanje, zapravo, dok ne ustanove od čega ti se to desilo. Ta moja bolest – a zove se neuropatija – najčešće se pojavi od šećera. Dijabetičari je dobijaju. Naravno, ne svi. Ali, najčešće su to dijabetičari. A onda i alkoholičari, premda mnogo ređe. I zapravo su oni mene tamo dvadeset dana maltretirali, kopali mi po kičmi, da bi na kraju konstatovali da je to – to. Neuropatija. A grozno sam tad izgledao. Bio sam crven, imao sam devedeset šest kila, sto, ne znam koliko. Ali za prvih sedam dana tamo ja sam oslabio više od dvadeset kila. Jer, čim prestaneš da piješ, znaš… ja sam u stvari otekao od alkohola – to je čudesno!

Krize, i to?

Ne, u bolnici ih nisam imao, zato što te tamo odmah stave na infuziju. Tako da je meni tu negde u nivou glave stalno visila flašica s belom, providnom tečnošću koja je, zapravo, bila za kuliranje. Ne zajebavaju se oni tamo, u bolnici, znaš, neće da te puste tek tako, ne znaju oni u kojoj si ti meri, ovaj… Šta, treba da im skočiš kroz prozor, što se i dešavalo u vreme kad sam ja bio tamo. I onda, znaš, tamo skontaš koliko je to jako. Pa i napisao sam ja to, znaš, tu jednu stvar koju sam prosto morao da napišem, jer je to meni bilo fascinantno, tu priču o jednom čoveku koga sam upozno u rehabilitacionom centru. Ej, Vlajso, tip se sjebao u nekoj saobraćajnoj nesreći… Ne, pao je! Pao je, skočio je, nešto, sve koske su mu se porazbijale. A alkos potpuni! I onda je proveo u gipsu ne znam koliko meseci, sad ne mogu da se setim, sedam-osam, mislim, nije ni bitno, tako nešto, piše u knjizi. I, zamisli, ležiš u gipsu toliko dugo, samo ti glava viri i tu ti, ono, daju hranu ili već ne znam… Tako da je tip krizirao u gipsu, a nije mogao ništa, ni da mrdne. Samo su mu jednom ili dvaput nedeljno sekli taj gips, ono, da bi ga oprali, pa ga opet zaliju, i tako. I sad, šta misliš, šta je bilo prvo što je taj čovek uradio posle tih jebenih, ne znam, stvarno ne mogu da se setim koliko, sedam-osam meseci koje je proveo tako? Jebote, on je prvo otišao do samiške u kraju i kupio pivo! I morao sam da ga pitam, pa, je l’ istina to što se priča, da si odmah, nakon tih jebenih sedam-osam meseci u gipsu otišao na pivo. A on, kao, pa da. Ono kao, ma, jebo život… Mislim, znaš, to su sad sve one priče. Ali realno, boli njega uvo. Dolazila mu u posete žena – nikakav motiv. I prosto skontaš da moraš da imaš i volju ako hoćeš da… A volja može da ti prsne na prvom sledećem sranju u životu.

A šta si ti prvo uradio kad si mogao malo više da se krećeš?

Šta sam uradio? Pa, ja sam, čim su ruke malo prestale da mi se tresu, odmah otišao u prvi kafe da popijem kafu i zapalim pljugu, ono, prvi put posle ne znam koliko vremena – trezan jebote! Bio sam presrećan zbog toga, razumeš. Stvar je u tome što svi ti nesretnici nemaju ništa što njih loži, a ja – ja sam počeo opet da čitam i ukapirao, jebote, mene ovo loži. Mislim, ne samo čitanje, već i pisanje. To ipak više volim nego da cirkam. Ali znaš šta je s alkoholom, pazi, pokušaj da daš detetu vinjak, mislim, vinjak smrdi, prijatelju, ne može niko da ti kaže da je ukusan. Ili viski, ne mora vinjak, bilo koji alkohol – nije ukusan. To je namenjeno isključivo opijanju. I tako sam ja shvatio da je došlo vreme da presečem to i da ponovo nešto radim, kao, i da vreme ide i da je već prošlo deset godina od Zimskog dnevnika. I kao, ajde sad, ono – Dnevnik druge zime. Sa štakama. Ali nisam želeo da to bude „klasičan“ roman. Ni klasičan dnevnik.

Komo je tad već bio napisan?

Da, delimično. Možda nekih dvadeset šlajfni, recimo, još iz vremena kad sam bio tamo, na tom jezeru Komo, kao stipendista „Rokfeler Fondacije”, pa sam nešto piskarao i to je onda stajalo, a kad sam završio Dnevnik druge zime, nekako sam prirodno prešao na to jer sam, zapravo, bio naložen da radim, jebote. A i to je čudno, znaš, kad prestaneš da cirkaš odjednom otkriješ da imaš vremena, jebote, koliko hoćeš, znaš, ono, nema kraja danu…

Da li te je onda iznenadio taj veliki uspeh obe knjige koji je usledio?

Nisam razmišljao o tome. Napisao sam najpre Dnevnik druge zime. Dogovorio se sa „Samizdatom B92”, da oni to objave. I nisam ja nešto sad tu mnogo kontao šta će biti s knjigom, mislim, prosto, kao, šta bude – bude, ono. Imao sam takođe sreću da sam imao još kinte od onog prethodnog posla, jebiga. Tako da ja nisam bio bogat, ali sam bio pokriven. I onda sam ušao u ovo gradilište, u ovaj stan u kome živim, to je jeftino, i onda sam tu uleteo u Komo, i to me je isto ložilo dok sam radio i uopšte nisam imao tu napetost, kao šta će biti posle, da li će da bude dobro, nego sam bio u fazonu, ma ok, sve super.

Dobio si razne nagrade.

Da. Za Dnevnik druge zime sam dobio nagradu „Biljana Jovanović“. Dobio sam i onu regionalnu nagradu u Beču, koju je dobio i Dežulović, pa sam i bio tamo te godine u decembru. A onda sam za Komo dobio nagradu „Gorki list“ koju su sad valjda smanjili, ali su tad davali ozbiljnu kintu. To sam dobio, i dobio sam onu nišku nagradu, „Stevan Sremac“. I da, Komo je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Osim toga, možda će ovo sad zvučati pretenciozno, ali obe knjige su se jako dobro prodale.

Koliko?

Pa ne znam ja to baš tačno. Negde između deset i petnaest hiljada svaka.

A kako stoji stvar s regionom? Da li je taj evidentan uspeh podstakao neke izdavače iz susednih zemalja? Da li si objavljivan bilo gde u okruženju? Imaš li bilo kakve reakcije, kontakte? Da li te je iko ikad zvao?

Ne, nisam. Ništa. Imao sam jednom intervju u „Feralu” i jednom za neke zagrebačke novine, ja na pamtim te stvari. I da, u Ljubljani je jedan momak igrao nekakvu monodramu. Nije mi se nikad ni javio, znam samo da je igrao, tamo, u Metelkovoj. Mislim, ne mora ni da se javi…

Ali, i mogo bi.

Nema veze. Kapiram da ni njemu nije lako, čim je morao mene da igra. (Smeh.) Ali su objavili neke odlomke iz Frejzera, to je nedavno bilo, i skoro su se javili iz Slovenije s nekim ponudama, pa će možda biti tu nešto.

I kako ti objašnjavaš tu očitu nezainteresovanost da se knjige objavljuju, pisci predstavljaju, da se, ukratko, na taj način komunicira?

Znaš šta, mnogo više entuzijazma i želje za komunikacijom postoji u rokenrolu i muzici uopšte nego u književnosti…

Više entuzijazma i želje za komunikacijom postoji u industriji čarapa nego u književnosti.

Pa da. Tako da znaš, ti kad sad pogledaš, ljudi već redovno odlaze i sviraju u Hrvatskoj, recimo, i bude im dobro, naravno, jebiga, pošto ljudi tamo kapiraju tu muziku odlično, kao što bi je razumeli bilo gde drugde. Čudno je da ujedno više entuzijazma da se objavi knjiga iz Srbije zatekneš u Poljskoj nego u Hrvatskoj. A i obrnuto. Ovde tek ne postoji to interesovanje. A ja sam siguran da ovde postoji masa ljudi koji nemaju baš nikakav problem da čitaju, recimo, savremene pisce iz Hrvatske ili Bosne. Njima samo neko treba to da dovede ovde.

Kakva je stvar s inostranstvom?

Komo bi trebalo da bude objavljen u Nemačkoj i Poljskoj. Džo Frejzer je objavljen u Francuskoj i Švedskoj. Švedska je tu posebna priča. Sve je to bilo jako čudno. Knjigu je prevela Aneli Fridel Agestam, a predgovor je napisao njen muž, poznati švedski pisac, Rolf Agestam. I to je tamo jako dobro prošlo. Naravno, u onoj meri u kojoj knjiga poezije uopšte može dobro da prođe.

Da, ja se sećam da mi je neko pričao kako je video nekog ko je čitao Frejzera na švedskom u podzemnoj železnici u Stokholmu.

Da, i ja sam jednom čuo nešto slično. Super.

Postoji li iko među domaćim piscima koga smatraš sebi bliskim? Ili čak možda i ne neophodno među piscima, nego među svima koji se bave bilo čime kreativnim?

Među piscima? Ne znam, gotovo nikog, ima ljudi za koje navijam, ali ne osećam ni sa kim neku preveliku bliskost. Možda pre mogu da osetim „Disciplinu Kičme” i njihovu neku energiju kao nešto meni bliže od svega ovog što se ovde trenutno piše.

A u regionu?

Lamija Begagić. (Smeh.) Pa, znaš šta, smešno je to zato što i ona mene često pominje, ali meni se, s druge strane, stvarno dopala njena knjiga, tako da, jebiga, šta sada. Čitao sam i Dežulovića i Jergovića. A odavde mi se dopala knjiga Radovana Nastića Bensedin. Meni je to dobro. Ono kao, dobra muzika s loše naštimovanom gitarom. A meni je to ok, znaš.

A šta čitaš u poslednje vreme?

Biografije. Čitam biografije. Spinozinu biografiju. Čitao sam i onu biografiju Džonija Keša koju je objavio „Šareni dućan” iz Koprivice. Dobio sam skoro biografiju Džoa Stramera – to je neki ortak njegov napisao. I tako.

Ispada da su biografije uzbudljivije od fikcije.

Ma da. A uz to još, i to posebno kad mi se piše, kad mi je potrebna priča, uzmem klasike. To mogu po sto puta da čitam. Don Kihot, Mobi Dik. Čitam dosta i jednog pisca kog sam stvarno skroz preskočio negde, a u stvari mi je on, onako, fascinantan – Flober. I ona njegova pisma. Onda Novembar. To je stvarno dobro.

A ovi noviji? Šta ja znam… Uelbek? Judžinidis?

Nisam ih čitao, ne.

Na čemu trenutno radiš?

Završavam novu knjigu. Zove se Hotel Apolonion.

Aha. Dobar naziv.

Pa, znaš šta – nije moj. (Smeh.)

Kako to?

Pa, u tom smislu da postoji Hotel Apolonion. U Atini. Ti znaš Atinu? Pa, onda znaš onaj deo od Omonije ka železničkoj stanici Peloponez, svi oni hotelčići od dva-tri sprata i onda, među njima, Hotel Apolonion. Knjiga se samo delimično događa u Atini, ali sam brzo shvatio da ne moram da lomim glavu oko naslova. I eto, to radim i imam dosta stvari koje, pošto dugo nisam objavljivao, stvari koje su po raznim sveskama, pa to ukucavam. Imam dosta pesama koje nisam još objavio.

Ne radiš više za novine?

Ne, ništa.

A zašto?

Pa, imam lovu. (Smeh.) Osim toga, znaš, kad pomisliš, s knjigama je ipak to nekako posebno. Mislim, u knjigu uđe ono što ti hoćeš i to je tvoja stvar jebiga i niko drugi ne odlučuje o tome osim tebe i meni je to idealno. I shvatio sam da ja zapravo drugačije ni ne mogu da funkcionišem. Ja sam se, čak i kad sam radio za novine, snašao vrlo brzo i prilagodio stvar sebi. Ali, ako mogu bez toga, tim bolje. Jer, mislim da, posle raznoraznih poslova koje si radio u životu, shvatiš da je ipak najbolje ovako.

Da. Pod uslovom da možeš.

Pa, kad možeš, da. U tom smislu ja zaista ne mogu da se žalim. Sećam se da me je pitao Vuk, moj jedanaestogodišnji sestrić, odakle meni pare – jer ja sam mu ujak pa, kao, imam kintu, plaćam mu ovo-ono – i sad me on pita: „A gde ti ideš na posao?“, a ja mu kažem: „Ustanem iz kreveta i levo“. (Smeh) „Gde levo? Izađeš napolje, pa prva ulica levo?“ „Ne, brate, nego ustanem iz kreveta – i levo! I to mi je to! Skuvam kafu i na posao!“ (Smeh) I tek kad sam video njegove oči nakon što je skontao, tek sam tad ukapirao koliko je to u stvari super da ne može bolje – kad ti je posao levo od kreveta!

A osim toga, kad izađeš, kako se osećaš u Beogradu, i u Srbiji, 2008?

Ma, više ni ne znam. Pitam se kako bi mi bilo da se bavim nekim drugim poslom. Jer, s ovim poslom prosto imaš mogućnost da… Ma, u stvari, loše je, šta serem. Loše je. Ja ne mogu da se žalim, dobro mi je. Zaradio sam pare, ne velike, ali imam za život. Ali, s druge strane, kad pomisliš, čekaj malo, ove godine sam ja radio i zaradio sav taj novac pisanjem, već dve-tri godine ništa osim toga ne radim, ali znaš, ti godinu dana nešto radiš, ti plaćaš taj kompjuter, ti ga održavaš, ti plaćaš struju, ti godinu dana ne postojiš za ovu državu, ali kad zaradiš novac odjednom postojiš. I tako, ja sad treba da platim porez! Godinu dana nemaš ni zdravstveno, ni socijalno, ništa nemaš, mislim, ne postojiš u ovoj državi, nezaposlen si. Pa, u kojoj još to državi nezaposlen čovek plaća porez?

Da. Kad treba da dobiješ kredit onda ti se honorari ne računaju. A kad treba da platiš porez, onda se računaju.

Plaćam ja porez i na prodate knjige i na nagrade i na sve. Malo je glupo, jebote, znaš. Shvatiš da je sve to prepisano iz inostranstva, ali samo oni delovi koji državi odgovaraju da bi mogla lakše da ti uzme. Ok, možda ti i ne bi tražio ništa od države, ali oni stvarno postoje samo kad treba da ti uzmu nešto. Znaš, sad ja treba nekom da objašnjavam da živim ko skvoter, na jebenom gradilištu, zato što je ta ista država dala nekom jebenom lopovu da izgradi zgradu. A taj lopov nije završio zgradu. I to nema veze. A ti ni u jednom smislu ne postojiš. Ali jebiga, kao, zaradio si novac i sad, ukoliko ja to ne platim, moram da idem u zatvor. Što je meni, negde, i ok, možda. Ne bi bilo loše i da odem u zatvor. Malo. (Smeh.)

Zbog utaje poreza. Kao Al Kapone.

Pa ne, mislim – ako je to prekršaj, onda ok, jebiga. Onda to znači da tamo i pripadam, na neki način. Da je moje prirodno mesto, u ovoj državi, u zatvoru.


Intervju Vladimira Arsenijevića sa Bekimom Sejranovićem za zagrebačke „Novosti” (2009)

Vladimir Arsenijević: Kako je bilo u Tuzli i da li te je iznenadila činjenica da je upravo tvoj roman Nigdje, niotkuda (Profil, Zagreb, 2008) dobio nagradu „Meša Selimović”? Ili si je možda očekivao?

Bekim Sejranović: Pa, nagradu nisam očekivao, mislio sam da će je dobiti netko iskusniji, ali da budem iskren, naravno da sam se potajno nadao i maštao o tome. I eto, na kraju je sve ispalo fantastično, bolje nego što sam maštao.

Roman je napisan u „ich” formi, a kad god je roman u toj formi uspešan i ubedljiv, čitalac ne može da se otme utisku da je građa u neposrednoj vezi s biografijom autora. Koliko je to tačno u tvom slučaju? Da li je i u kojoj meri iskustvo pripovedača blisko tvom ličnom iskustvu?

Najprije bih rekao da se osjećam polaskanim kad netko stvarno povjeruje da je to bilo baš tako kao što je napisano, jer ako pišeš želiš zvučati uvjerljivo. E sad, koliko je to točno, tko to može znati, čak ni ja više nisam siguran. Sjećanje često vara. Pa čak i taj glavni junak u romanu u jednom trenutku kaže: sjećanju ne vjerujem, a istinu ne bih ni mogao podnijeti. Osim toga, taj glavni junak, koji je ujedno i pripovjedač, je jedan veliki lažljivac, tako da je pitanje može li mu se uopće vjerovati. Ja to često uspoređujem sa, recimo, kiparstvom. Kipar treba sirovinu za stvaranje, glinu ili kamen ili što već. Ja koristim neko vlastito iskustvo kao sirovinu i poslije je oblikujem književno. Nije to ništa revolucionarno. No, pravo pitanje je zapravo: ako pišem o događajima koje sam čuo od nekog drugog je li to onda moja biografija ili biografija tog nekog drugog. Hoću reći, sve je autobiografija, pitanje je samo kako to, da tako kažem, upakiramo. Bilo koji roman se može čitati autobiografski, čak i Na drini ćuprija, recimo. U suštini, što je fikcija nego autobiografska maštarija?

Na nekom drugom mestu tvoj protagonista takođe kaže da se njegov identitet sastoji od hrpe poluistina, maštovito ispričanih laži te iskrivljenih i nedorečenih odnosa… Pa ipak, neke od osnovnih koordinata su tu: Bosna, Hrvatska, Skandinavija. Tako je nekako, ako se ne varam, izgledao i tvoj put?

Da, ta lutanja su počela jako rano, još od druge godine života i zapravo nisu bila moj izbor. Pisao sam o mjestima na kojima sam bio i ljudima koje sam sretao. Bilo bi glupo pisati o nečemu što ne poznaješ i što te se na neki način ne tiče, recimo o noćnom životu u Parizu. O tome nemam pojma, jer tamo nikad nisam bio niti ima bilo što da me za to veže. Ja sam rođen u Brčkom i tu sam proveo djetinjstvo, zatim sredinom osamdesetih odlazim u Rijeku, a onda u Norvešku negdje ’93. godine. Posljednjih desetak godina sam malo tamo, malo amo, svuda pomalo.

Knjiga je sastavljena iz epizoda, gotovo fragmenata, povezanih neprestanim smrtima… sve u njoj leluja i nestabilno je, jedino su te smrti izvesne. Melanholija dominira, osećaj bezdomstva, ideja da čovek nema ni kamo da ode ni kuda da se vrati. I onda opet te smrti, i sve te sahrane koje daju morbidan ritam pripovedanju…

Da, samo što ja nisam pokušao napisati neku tužnu priču, čak mislim da u romanu ima dosta humora, doduše crnog, ali još uvijek humora. Mislim da je najvažnije izbjeći patetiku, da je upravo patetika najveći neprijatelj umjetnosti. Treba se smijati svojoj sudbini, pa makar i kiselo. Autoironija je, po meni, najjača stilska figura u umjetnosti. Ako se smiješ sam sebi, nitko ti ništa ne može.

Tvoj junak se evidentno smeje sam sebi kad kaže: „Nisam se osjećao kao izbjeglica iz BiH, ali, jebiga, očito nisam bio ni iz Hrvatske. Ponadao sam se tada da ću valjda jednom biti iz Norveške. Eh”. Čini mi se da je, pored mnogo toga drugog, ovo ujedno i knjiga i svojevrsnom teroru identiteta. Kako se ti osećaš i postoji li identitet, izuzev imena i onog što nosiš u sebi kao intimni sadržaj, koji možeš da navedeš kao svoj? Pritom, ne mislim neophodno na nacionalno-etničko određenje…

Imao sam ja svoje krize identiteta, a imam ih sada, samo ih nekako lakše podnosim. Odnosno, ironično, upravo mi je taj nedostatak nekog jasnog identiteta postao identitet. Identitet bez pripadnosti, lutalice. No, i to sam s vremenom zavolio, tako da sam i ne znam za drugo. Tješim se zapravo time da tko kaže da čovjek mora biti ograničen na jedan identitet, ma što taj identitet značio. Odnosno nije da ja nemam identitet, nego ih imam nekoliko, da ne kažem mnoštvo. I to je zapravo bogatstvo i ako može biti i naporno i zbunjujuće. U biti, problem nije u meni, nego u drugim ljudima koji ne shvataju to mnoštvo identiteta. Kao ono, moraš se oprijedeliti. Moraš dati kratak i jasan odgovor. Tko si, što radiš, gdje ti je stalna adresa. I ako im ne odgovoriš kratko i jasno, odmah si sumnjivac. Zato između ostalog i taj glavni junak u romanu laže. Ne da bi nekoga prevario, nego da izbjegne komplikovane odgovore. A odgovori su uvijek komplikovani. Zbog te težnje da se pojednostave odgovori nastajali su ratovi i vršeni zločini. Znaš ono, ili si s nama, ili si protiv nas. A tebe zapravo zaboli i za jedne i za druge. I onda najebeš i od jednih i od drugih. I trećih.

To je ono kao kad Hemonovog junaka Proneka neko pita je li on Bošnjak, Hrvat, Srbin, šta? A on kaže: „Ja sam komplikovan”.

Da, nije mi jasno zašto je nekome odjednom bitno kako se ja osjećam. Žele da mi pomognu da se osjećam bolje? Ne bih rekao.

Gde trenutno živiš? U Norveškoj? Ili je i to komplikovano?

Komplikovano. U Norveškoj sam kad mi ponestane love, onda odem i nađem neki posao, radim neko vrijeme, kad skupim lovu onda idem dalje. Najšešće, naravno, u naše krajeve. Često u Rijeku, Brčko ili Tuzlu. Onda odem do Splita i Hvara. Jedno vrijeme sam često dolazio u Beograd, često i u Zrenjanin. Plovim Savom i Dunavom na svom malom brodiću. Tako zujim okolo, posjećujem prijatelje, pišem i prevodim kad mogu. Onda se opet vratim u Norvešku. Problem je jedino što ne znam kad idem u Norvešku, da li se tamo vraćam ili opet odlazim. Ili kad dolazim ovamo, da li se vraćam ovamo svojoj kući, ili zapravo napuštam Norvešku, zemlju u kojoj sam proveo više od pola života. No, ne bih htio da me se krivo shvati, da sad kao nešto kukam. Živim upravo onako kako sam odabrao. Želio sam lutati i pisati, to je to. Ne znam za drugo. Uvijek ima i dobrih i loših dana. Možda ću se jednoga dana i smiriti, nadam se zbilja da hoću.

Nigdje, niotkuda…

Svagdje, od svakuda – to bi trebao biti naslov novog romana.

Neobično je da si roman naslovio po stihu Let 3. Meni je jako interesantan bio onaj deo knjige kad tvoj junak svira punk u Rijeci i unaokolo. Rijeka je nekako oduvek bila punk meka u Yu kontekstu. Pretpostavljam da je to u direktnoj vezi sa tvojim iskustvom. Koliko je punk, i muzika uopšte, koliko je sve to bilo bitno za tvoje stasavanje?

Imao sam tu sreću da sam živio u Rijeci krajem osamdesetih, i to baš kad sam bio tinejdžer. Pa, mislim da sam ja još uvijek u duši punker iako ga više baš i ne slušam. Ali, taj neki osnovni motiv – da ne kažem ideja – punka je i dalje u meni. Dakle, bunt, anarhija, biti svoj, biti poseban, biti drugačiji. Taj motiv je prisutan u svoj umjetnosti, posebno u periodu modernizma. Tako dolazimo i do Janka Poliča Kamova, riječkog pisca, koji je, na nekin način, bio preteča cijele te riječke punk scene, a kojeg sam proučavao i napisao knjigu o njemu. Muzika mi je puno značila, da ne kažem skoro sve. Najprije sam počeo pisati pjesme za bend, pa tek onda poeziju. Dok pišem uvijek slušam muziku. Ali, da budem iskren, ne punk, malo sam, što se kaže, omatorio, pa mi buka počinje smetati. Osim ako nisam u raspoloženju.

O Kamovu si napisao i studiju koja je objavljena 2001. Nakon toga, 2002. objavljuješ zbirku priča Fasung, a onda nastaje šestogodišnja pauza do objavljivanja tvog romana. Da li je knjiga zaista nastajala šest godina? Ima svojevrsne hrabrosti u tome da se odustane od pritiska i jurnjave za brzim objavljivanjem sledećeg naslova u strahu od kratkog pamćenja javnosti. Da li te interesuje da pratiš taj puls? Hoćemo li i na sledeću knjigu čekati jednako dugo?

Knjiga je nastajala možda i dulje, ali mnogo je razloga za to. Ja sam je htio objaviti i ranije, ali nije išlo, pa sam onda čekajući dopisivao i brisao. Mislim da je i to jedan od razloga da je roman ispao prilično dobro. Mislim da za dobru knjigu, posebno za roman, treba vremena. Ali, svatko ima svoj ritam, naravno. Što se tiče novih knjiga, već sam predao novi rukopis na čitanje, pa ćemo vidjeti. No, i ta je knjiga nastajala tri godine. Mislim da mi je idealni ritam jedna knjiga na svake dvije-tri godine.

Pored pisanja, baviš se i prevođenjem. Priredio si antologiju norveške kratke priče Veliki pusti krajolik. Koliko rad na tekstovima drugih autora doprinosi, a koliko možda oduzima tvom pisanju. Postoji li tu neka direktna veza? Takođe, da li bi ikad voleo da živiš isključivo od pisanja, ili ti je potrebno da se ujedno baviš i nečim drugim?

Ja sam uvjeren da doprinosi, ne znam, možda griješim. Mislim da je prevođenje jako lijep, bitan i potpuno podcijenjen posao. Svatko može napisati knjigu, sad dobru ili lošu, o tome se da raspravljati. Ali, prevesti knjigu, to ne može svatko. Treba ti poznavanje jezika, kulture, a moraš imati nekakvog talenta za pisanje. Naravno, postoje dobri i loši prevodi. Meni je prevođenje bilo svojevrstan trening u preciznosti izraza, imao sam priliku potpuno se udubiti u konstrukciju rečenice, strukturu romana. Istovremeno, upoznao sam norvešku književnost i vjerojatno da je to na mene utjecalo i stilski i tematski i idejno. Pa, mislim da ću se uvijek baviti i nečim drugim. Jer, ako samo sjediš u sobi i pišeš i tako godinama, o čemu zapravo pišeš? Pisac mora imati kontakt sa stvarnim svijetom, sa stvarnim ljudima. Volim mijenjati poslove i iz tog razloga. Sretneš mnogo različitih ljudi s različitim pričama. A i lutanje je posao, i to jako zahtijevan.


Intervju Vladimira Arsenijevića sa Dubravkom Ugrešić za zagrebačke „Novosti” (2009)

Od Američkog fikcionara naovamo praktično sve tvoje knjige vezane su za „naše” kolektivno iskustvo raspada zemlje i ratova devedesetih dato kroz tvoje lično iskustvo odlaska iz Hrvatske i, uslovno rečeno, egzila u kom živiš tokom poslednjih, pa, gotovo, evo, dvadeset godina. Tvoja najnovija knjiga Baba Jaga je snijela jaje, s druge strane, bavi se sasvim drugačijim stvarima. Ona je donekle pisana po narudžbini, pa se možda pravi odgovor na predstojeće pitanje krije i u toj činjenici, ali meni se sve vreme takođe činilo da ona ipak, indirektno i barem prividno, govori o zamoru od politike, te da predstavlja barem privremeni povratak nekim tvojim ranijim temama. Zanima me šta te je motivisalo da napišeš ovu knjigu?

Narudžba za naše uši zvuči ružno, jer je automatski povezujemo s praksom narudžbi iz vremena sovjetskog socijalističkog realizma. Moj „naručilac”, dakle, engleski izdavač Canongate, nije postavljao baš nikakve uvjete. Svaka je knjiga pisana po nekoj unutrašnjoj samo-narudžbi. Ali vratimo se biblioteci „Mitovi”. Čini se da je nakon prvih triju knjiga koje su se pojavile unutar te edicije i velikog publiciteta – entuzijazam oko cijelog projekta malko splasnuo. Sada je, naime, važnija kvaliteta same knjige nego sam projekt. Holandski izdavač dugo je, na primjer, odlučivao hoće li nastaviti s edicijom i objaviti i moju knjigu, ali onda im se svidjela moja knjiga i odlučili su da je objave. Hoću reći da mreža svjetskih izdavača koji su načelno uključeni u taj projekt ne osigurava da će knjiga biti objavljena u svim zemljama i kod svih izdavača.

Znači da bi ta i takva knjiga bila napisana i da nije bilo tog početnog impulsa u formi narudžbine?

Mislim da bi. Temu na neki način vrtim već dugo. Baba Jaga je snijela jaje je citat Alekseja Remizova koji sam upotrijebila kao moto jedne priče u zbirci Život je bajka. Zavoljela sam tu rečenicu i kada se zbirka priča Život je bajka trebala pojaviti u poljskom prijevodu naglo sam promijenila njezin naslov u – Baba Jaga je snijela jaje. Sada ću, za poljsko tržište, morati mijenjati naslov romana Baba Jaga je snijela jaje u neki drugi.

Mogla bi da je nazoveš Život je bajka?

(Smeh.) Dobra ideja. Sve u svemu, kada sam engleskom izdavaču trebala predložiti mit koji sam spremna fikcionalizirati ili ugraditi u neku svoju priču, odmah sam znala da će to biti – Baba Jaga, iako u tom času nisam imala jasnu ideju što da radim „s likom koji držim u ruci”.

Na neki način ova knjiga, pored tog otklona od političkih pitanja naše svakodnevne realnosti, predstavlja i tvoj povratak feminističkim temama, kao svojevrsna rasprava o vešticama kao apsolutnim autsajderkama, radikalnim marginalcima među ženama, ali i književnoj razigranosti ujedno.

Moje prve knjige nisu imale previše veze s tadašnjom jugoslavenskom stvarnošću. Sama književnost bila je moja fascinacija i moja opsesija, i sve što sam tada pisala vrtjelo se na ovaj ili onaj način oko književnosti. Tada sam radila u Zavodu za znanost o književnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, prevodila sam s ruskoga, bavila se teorijeom književnosti i književnom poviješću vezanima uz period ruske avangarde. Bavila sam se i uređjivanjem knjiga, „šegrtovala” sam u svemu onome što okružava samu knjigu i što je velikim dijelom i čini.

Kada je započeo slom Jugoslavije, nacionalizam i rat, i kada je sama stvarnost postala tako snažna i strašna, ja sam posve spontano počela pisati o onome što se dešava oko mene. Našla sam za sebe i najpogodniji žanr – esej. I dalje je ostalo najvažnije KAKO ću nešto ispričati, a ne što ću ispričati. Da nije bilo tako, otišla bih u novinare. Ovako sam i dalje ostala u polju književnosti, iako su moji eseji izazvali više buke nego novinski članci koji su se u to vrijeme pisali. U književnom obliku izrekla sam nešto što su moji čitaoci shvatili kao golu istinu, i ta ih je istina očito razgnjevila.

A što se Babe Jage tiče, da, moglo bi se reći da se tim romanom ponovo vraćam svojoj mladenačkoj fascinaciji književnim zanatom.

Ali si, ipak, već kroz izbor teme, progovorila i o sopstvenom iskustvu. Jer, odabrala si da tematizuješ veštice, a i sama si bila tako okarakterisana svojevremeno, pa to sad čitavu stvar donekle stavlja u ravan.

Da, iako sâm roman nema jasnih dodirnih točaka s mojim vlastitim „slučajem”. Ja, naime, za sve ove godine nisam našla dovoljno dobar književni način da ispričam i svoj slučaj. Odnos zbiljskih činjenica i njihove fikcionalizacije je veoma kompliciran. U taj odnos rado se uključuju „književni policajci”, ti kojima je iz nekog razloga važno što je u prozi istina, a što je izmišljeno. Ta vrsta čitalaca i interpretatora je najgora, oni svojim inzistiranjem na realnosti naprosto pokazuju da sa samom književnošću nemaju mnogo veze. Toj skupini pripadaju i oni naivni čitaoci i čitateljice koji ti prilaze i kažu: „Kada bih vam ispričala svoj život, vi biste od toga mogli napraviti fantastičan roman”. Ne bih, sorry, ne bih (smeh). Ja, naime, ne biram teme, čini se da teme biraju mene.

Baba Jaga je kompleksna priča u kojoj ima mnogih elemenata: moja vlastita priča, zrela dob, feminizam, odnosi moći, starenje, pozicija žena u društvu, opsesije našeg vremena, i koješta drugo.

Da li si tamo početkom devedesetih uopšte mogla da naslutiš sav intenzitet tog javnog odijuma koji će se vrlo skoro potom stvoriti protiv tebe?

Ne. Ostala sam zapanjena količinom mržnje koja je prokuljala u mome pravcu. Očito je da sam bila naivna. Bila sam i „nevina”, jer me sve to skupa strašno pogodilo. Bila sam i pristojna, pričekala sam u nadi da će se situacija smiriti, da će ljudi „stati na loptu”, da će kolektivna histerija splasnuti. Tako sam još neko vrijeme trpjela kolektivnu pljuvačku, a onda sam dala otkaz i otišla. Medijski linč započeo je u jesen devedeset druge, a ja sam otišla u maju devedeset treće.

I od tada si godine provela živeći kao profesionalni nomad. Ostala si bez težišta.

Da, s tim da se moj život do danas nije bitno promijenio. Živim u Amsterdamu, ali se taj moj lifestyle nije promijenio. Ja i dalje putujem, drugim riječima ja do danas nisam „bacila sidro”.

Pitam te to zato što me interesuje da mi kažeš da li je, po tvom mišljenju, egzil zapravo zastarela reč?

U mom slučaju je zastarjela. Kada govorimo o egzilu moramo uzeti u obzir i njegovu opoziciju – dom. U trenutku kada izostaje senzacija jednoga, gasi se osjećaj i za ovo drugo. Kada nestane dom, iščezava i egzil. To iščezavanje oštrih kontura rezultat je tzv. životne prakse putovanja, presijecanja granica, povrataka i odlazaka, a onda i promišljanja navedenih opozicija. Dom i domovina koji su u mentalnom sklopu većine ljudi obojani pozitivnim osjećajima i romantiziranim slikama mogu zapravo biti – trauma. O domu i domovini kao traumi malo tko govori, kao što se malotko usuđuje da naruši romantičan mit majčinstva, na primjer. Očito je da se radi o gotovo religijskim obrascima, koje većina ljudi shvaća kao posljednje utočište, kao mit koji ne treba dirati, kao mit koji ne podliježe „dekonstrukciji”. Dom, odnosno egzil je fascinantna, ogromna tema. Postoje tisuće tekstova koji tvore golemi kulturni tekst. U tom smislu, moj prilog – moji eseji i romani – mogu se tretirati kao kap u moru. A što se tiče moje osobne pozicije, ja sam se osjećajno izmorila oko teme egzila.

Da li si zahvalna na tome? Na kraju, nakon svih tih godina, da li misliš da je tvoja realnost na izvestan način – ne znam da li je to prava reč – bolja zbog svih tih iskustava?

Ne treba vrednovati iskustva. Osim toga, čini se da su u sve nas ugrađeni „kulturni geni”, koji umnogome određuju naše ponašanje. Prema statistikama devedeset posto ljudi na ovoj našoj planeti je religiozno. Cijela naša kultura je duboko religiozna, od vjerovanja u pandemijsku gripu, od vjerovanja da se ne treba ili treba cijepiti do potrebe da beatiziramo naše zvijezde, ma tko god one bile: Franjo Tuđman, Simona Gotovac, Slobodan Milošević, Homeini ili Britney Spears. Mi smo okruženi našim bogovima koje adoriramo, kojima se molimo, na čije koncerte idemo, za koje plaćamo, koje gledamo, u čije stranke stupamo, tražimo otiske njihovog svetog prsta ili stopala (smeh), i spremni smo da im posvetimo život ili životno dragocjeno vrijeme. Većina ljudi podliježe ako ne već religiji, onda samom religijskom mišljenju. U tom smislu mi smo barbari visoko-tehnološke civilizacije. Jezgra egzila nalazi se u samom sklopu zajednice (pritom bilo koje i bilo kakve) i izbačenosti jedinke iz te zajednice. Prvo iskustvo „egzila” dobiva dijete u školi, gdje ga ostali bezrazložno ignoriraju. Već u toj prvoj gorkoj izolaciji iz zajednice pulsira prvo iskustvo egzila. Ta bazična situacija iskustva zajednice i izbačenosti iz zajednice ostavlja svoj pečat, stvara neku energiju, neku dinamiku, neke traume, ali i neka zadovoljstva. Zašto je fašizam tako prijemčiv? Očito mašina fašizma pokreće neke primarne traume i iskustva na relaciji zajednica i izbačenost iz zajednice. Zašto svi klinci moraju u nekom trenutku imati „najkice”? Meni se čini da samo tržište živi na tom bazičnom impulsu fašizma. Zašto ljudi streme da budu kao i svi drugi ljudi? Zašto se malo tko želi razlikovati? Zašto se svi žele stopiti u masu? Zašto crkva ima toliku moć? Zašto je ima politika i političari? Zašto se ljudi potuku oko nogometnih klubova? Ljudska zajednica bazično funkcionira kao životinjska zajednica, sa svojim vođom, s osjećajem reda i podjele uloga.

U nekom času zapitala sam se zašto je moja „hrvatska stigma” bila tako žestoka, zašto tako dugo traje i zašto se, sa smanjenom jačinom, ipak provukla sve do danas? Pritom me, dakako, najmanje brine moja vlastita pozicija, nego upravo to o čemu sam govorila, brza ljudska spremnost na „fašizaciju”, na situaciju lova na sve one koji nisu kao mi. Ja se toga bojim. Jer već sutra se može naći netko tko će reći: „Ajmo eliminirati sve ljude koji imaju plave oči”. Većina ljudi u normalnim društvima reći će da je to glupost. Međutim, postoje specifične konstelacije, u kojima se glupost pretvara u realnu opciju. U takvim specifičnim konstelacijma devedeset posto ljudi u jednom trenutku nalazi da je logično, zdravo i plemenito da se istrijebe svi ljudi koji imaju plave oči.

Da li ti se čini indikativnim to što su u tom trenutku, kao žrtvena jagnjad koja je sistemu očito bila preko potrebna, bile odabrane isključivo ženske osobe?

To mi se čini logičnim za društvo u kojem svu vlast imaju muškarci, ili je dijele s patrijarhalno odgojenim ženama. U patrijarhalnom društvu vještica je lako objašnjiv simbol: ona je opasna žena, kurva, ona šuruje sa đavolom i slično. Pa ipak, danas mislim da smo bile stigmatizirane manje zbog toga što smo bile žene, a više zbog toga što smo bile lak plijen. Iza nas nije stajao nitko, svaka od nas bila je svoja osoba, svoja individualnost. A ljudi u masi su jaki samo zato što su u masi, dok hrabrost uvijek podrazumijeva jedinku, osobu. Zašto ova naša današnja društva tako dobro funkcioniraju, iako svi znaju tko je što ukrao ili pronevjerio, tko je koga ubio, tko je koga smaknuo? I sve to traje već godinama i čini se neiskorjenjivim? Zato što su to društva koja su organizirana kao mala kriminalna poduzeća u kojima jedinka ne odlučuje. Ako dirneš u takva društva, ako se razvežu čvorovi, pokaže se da su svi ljudi unutar takve zajednice na ovaj ili onaj način povezani. A ja sam bila autsajder. To su svi znali, gomila to njuši, gomila zna. I zato sam se tako lako našla u ulozi „vještice”.

I u tom smislu bila si laka meta.

Jako laka.

A kako ti Hrvatska deluje danas, nekih dvadeset godina kasnije? Deset godina je prošlo od smrti Franje Tuđmana – da li je to sada ipak drugačija zemlja?

Činjenica je da je animozitet popustio. Razlog tomu je da je vlast definitivno osvojena. Vlast i njezina ideologija ušli su u sve pore hrvatskog društva, u vrtiće, u škole, u obrazovanje, u medije. Nema više otpora. Sada se ljudi na vlasti mogu malo opustiti i mirno pogledati svoje feude: svoje tvornice, ceste, hotele, koncesije, u svoja blaga i dobra stečena u ideološkom, stvarnom i financijskom ratu. Zna se kurs, povijest je čvrsto restrukturirana, sve se lijepo sleglo i nema razloga za strah. Nema razloga za histeriju koja je postojala u vrijeme kada su stvari nadmoći i vlasti bile nesigurne i krhke. Tada je manipulacija „narodnim” i „unutrašnjim” neprijateljima – omiljena metoda tuđmanizma – bila razumljiva.

Da li se zbog svega toga osećaš ogorčeno?

Ne osjećam ogorčenje naprosto zato jer sam izvršila neku vrstu mentalnog slaloma i umjesto u poziciju žrtve, pozicionirala sam se u – promatrača vlastitog slučaja, u neku vrstu antropologa-amatera. Kroz vlastiti slučaj naučila kako da prepoznajem slične na nekim drugim nivoima.

Koliko često obilaziš naš region?

Ne prečesto, ali sam bila. Bila sam u Sloveniji, bila sam u Bosni, što je bilo osobito potresno i lijepo i drago, bila sam u Makedoniji. U Srbiji sam bila, i to relativno nedavno, zapravo, nakon dvadeset godina, i to je bilo izuzetno lijepo. I ne mogu reći da li se radi o nostalgiji, bojim se da neću biti dovoljno precizna. Postoje situacije prepoznavanja, koje su u nekom smislu dragocjene, iako su zbunjujuće. U Beogradu sam slučajno naletjela na otvorenje dviju izložbi. Upala sam nepozvana i shvatila da poznajem mnoge ljude. Bilo je to iskustvo zagrobnog života, odnosno nije bilo jasno jesam li ja mrtva pa sam se načas vratila da vidim neke žive ljude ili su pak oni mrtvi, i ja, živa, došla sam da ih vidim. Bio je to, naravno, trenutni osjećaj. Da živim ovdje stvari bi se slegle, ušle u normalan tok i ne bih imala prilike za slične osjećajne senzacije.

Da li ikad doživiš neke neprijatnosti u Zagrebu ili bilo gde?

Ne, nema više neugodnih situacija. Međutim, na snazi je prešućivanje. Ono i dalje traje. Eto, nedavno sam gledala televizijsku emisiju u kojoj se između ostaloga govorilo i o „Pojmovniku ruske avangarde”. Moje ko-uredničko ime ostalo je prešućeno. Ni jedan od tri sudionika te televizijske emisije nije našao za shodno da spomene moje ko-uredničko ime, iako ono stoji na koricama svih devet tomova „Pojmovnika ruske avangarde”. Nisam u tom času znala koga da žalim: njih, trojicu učesnika televizijske emisije, ili sebe? A takvih otužnih detalja nakupilo se u tom dugom međuvremenu zaista mnogo.

Nedavno smo u Briselu sa Dejanom Anastasijevićem razgovarali o onom neologizmu „Jugosfera” koji je skovao Tim Judah. Meni je bilo zaista interesantno na koliko različitih načina to može da se tumači. Šta je po tebi Jugosfera? Da li je to apstraktna stvar koja tek treba da dobija nekakve svoje obrise, ili je reč o dubinskim vezama između nas koje se ispostavljaju jačim od svega što se dogodilo u proteklih dvadeset godina?

Te veze postoje, brak između južnoslavenskih naroda trajao je predugo da bi se samo tako zaboravio. Što se mene osobno tiče, ja nisam nikada prekidala veze, pa nema potrebe da ih uspostavljam. Činjenica je da sam rođena u Jugoslaviji, činjenica je da je to bio moj geografski, kulturni, društveni pa i ideološki okoliš za dugi niz godina, dio moje biografije. Svoje biografije se ne odričem. Odricanje od vlastite biografije vodi u shizofreniju. Raspad Jugoslavije je također činjenica. Prihvaćam taj raspad kao činjenicu. Međutim, moje poštovanje za tu činjenicu izostaje. Jer nove su države stvorene na ubijanju, pljački, teškoj povredi ljudskih prava i života, na nepoštovanju građanina. I to je sve.

Kako komentarišeš činjenicu da se, kad su na HRT-u počeli da se prikazuju partizanski filmovi, ispostavilo da je Sutjeska bila gledanija od Dnevnika?

Ja sam stvari, čini se – sad je ovo malo vještičarenje – vidjela puno prije nego što su se dogodile. To podrazumijeva i nostalgiju za onim čemu je tek predstojalo da nestane. Svoju nostalgiju sam „odradila”. „Sutjeska” u tom smislu, barem što se mene tiče, nije ostavila osjećajni dojam.

Za razliku od mnogih, ti nisi preživela intimni rez sa svim tim, nisi isekla sve to iz svog života.

Zato i ne shvaćam kome bih trebala odati priznanje. Hloverki Novak Srzić zato što je poslije dvadeset godina pustila „Neretvu”? To bi trebala biti velika pobjeda nad dvadesetogodišnjom cenzurom? S druge strane razumijem glumatanje, samo-pozicioniranje, vječnu logiku tobožnjeg „pravog trenutka”. Razumijem isto tako da postoji interes kod mladih ljudi, i čini se da će za njih to biti autentično otkriće. Ako ništa drugo shvatit će da Hrvati, Srbi, Bosanci govore više manje istim jezikom.

Poslednjih petnaestak godina provela si krećući se po Evropi. Koje je tvoje mišljenje o njoj danas? Pritom ne mislim, naravno, na kontinent, već na ekonomsku ili već političku zajednicu.

Govor o tome pretpostavlja neko znanje. Ja to znanje nemam. Evropska zajednica nastala je kao ekonomski, financijski konstrukt. Danas je taj – prvotno ispražnjen od ideologije – ekonomski konstrukt, opterećen ideologijom. Ideologija zamagljuje stvari. Evropska zajednica umjesto jasne političke ideologije upotrebljava kulturu. Iako nitko više ne zna što je kultura, vjerojatno nešto između Senece i Seinfelda, ona se koristi kao zamjena za politički jezik. Usput rečeno, čini se da se evropski koncept kulture – onako kako ga vidi evropska kulturna birokracija – ne razlikuje puno od komunističkoga. To se prvenstveno odnosi na politiku poticanja regionalnih kultura, na kulturnu razmjenu, na kulturu koja se definira kao nosilac nacionalnog identiteta, i tome slično.

A kako funkcionira EZ kao financijski konstrukt, ja to ne znam. Prije svega zato što se ne razumijem u logiku novca, a zatim i zato što politika EZ-a nije odviše transparentna. Novac je, čini se, u temelju svega. Države koje još nisu postale članice EZ-a opterećuju taj konstrukt svojim iluzijama i unaprijednim deziluzijama. Tako se EZ doživljava uglavnom na osjećajnoj i simbolizacijskoj razini: „oni” (Evropa) nas „hoće” ili „neće”, naš ulazak u „Evropu” bit će ulazak u „civilizacijsku” orbitu, konačno ćemo se odvojiti od „Balkana”, i slično. Sve se, dakle, svodi na buncanje.

Ili: „Oni će nam doneti kredite”?

Ili: „Da, konačno će prestati ta korupcija”. Svi mi baratamo iluzijama i polovičnim znanjima, jer ne znamo kako ta mašina EZ-a radi. Otuda se upravo kultura upotrebljava kao neka vrsta samorazumljivog razloga: «oni» nas hoće, jer pripadamo evropskoj kulturi, «oni» nas neće jer toj kulturi ne pripadamo.

Otuda i moj oprez. Naprosto o EZ-u kao o financijskom konstruktu znam premalo. Znam samo to da ne treba miješati „Evropu” i „Evropsku Zajednicu”, što većina čini.

Na ukidanje viza Crnoj Gori, Makedoniji i Srbiji bačena je magla činjenicom da građanima Bosne i Hercegovine ta „privilegija” nije darovana. «Božićni poklon» o kom je nadahnuto govorio Oli Ren očigledno nije bio namenjen i njima.

Tako je, a čak i kad dođe do integracija ostaje pitanje koliko su one realne. Trebalo bi pogledati zakone. Evo jednog detalja. U Holandiji postoji neki broj završenih liječnika iz istočne Evrope, koji se ne mogu zaposliti, jer prema holandskom zakonu moraju završiti holandski medicinski fakultet. Dakle, dobrodošli su sezonski berači tulipana i šparoga, vodoinstalateri i čistačice. Postoji još jedan indikativan detalj: koliko je ideologija integracije, mobilnosti i prohodnosti radne snage glasnija, toliko su zakoni za trajno naseljavanje u zapadno-evropskim zemljama tvrđi.

Izgleda da ćemo se na kraju tog dugog procesa objedinjavanja Evrope opet nalaziti na njegovom početku.

Tko to zna. Ovo što nas dvoje radimo je neka vrsta tračanja. Jer naprosto ne vladamo podacima i činjenicama. Međutim, cirkulacija sve-evropskoga stanovništva je više nego vidljiva. I čini se da nije točno da „Istočnjaci” hrle u Zapadnu Evropu, prije će biti da „Zapadnjaci” hrle u Istočnu Evropu. Englezi kupuju nekretnine po bugarskim selima, Holanđani se naseljavaju u Rumunjskoj i Bugarskoj, Poljaci poplave Englesku, pa se naglo povuku. Mladi Turci rođeni u Holandiji, oni visokoobrazovani, sele se u Tursku, kažu. Dakle, pretpostavka da će Bugari brati šparoge i tulipane i čistiti zapadno-evropske zahode mogla bi biti i kriva. Zapadna Evropa više ne znači ekonomsko blagostanje. Stvari se mijenjaju brzo. Holandija je, na primjer, bila visoko-organizirana socijalna zemlja, ali veliko je pitanje je li to i danas. Možda će u skoroj budućnosti zemlja blagostanja biti Turska, pa će ljudi umjesto u Švedsku ili Norvešku hrliti u – Tursku.

Tko to zna. Postoji Brussel, evropski Washington, ali postoji i svakodnevni život malih građana Evrope koji prevaljuju kilometre da bi u nekom bugarskom selu kupili kuću, jer zamišljaju da će tamo provesti ekonomski i ljudski izdrživu starost. Nitko, čini se, nije napravio statistiku, koja će pokazati koliko je otočkih Engleza jeftino pokupovalo čitava sela u kontinentalnoj Evropi. Ljudi cirkuliraju. Čim je pao Berlinski zid jedan je moj znanac, Holanđanin, kupio dva stana u Lenjingradu, kasnije St. Petersburgu. Na djelu je „okupacija” Istočne Evrope, ne samo Zapadne, kao do sada.

Ali, interesantno, kad govorimo o „Evropi“ mi i dalje ipak prevashodno mislimo na zapadnu polovinu kontinenta.

Napravljena je ideološka zbrka. Evropa je nakon II svjetskog rata bila sravnjena sa zemljom. Svi su bili jednako siromašni. I onda je zapadna Evropa krenula, i to ne zato što su Njemci „marljiv narod”, a Rumunji su „lijen narod” nego zato što je zapadna polovica Evrope dobila goleme financijske injekcije za brži oporavak. Istočna polovica ostala je ekonomski stigmatizirana zbog komunizma. Ja sam nekim svojim zapadno-evropskim znancima moje generacije i moga socijalnog statusa, što je, napominjem, bio nekakav prosjek, postavila jednostavna pitanja. Kada su prvi put kupili televizor, kada su uveli toplu vodu u svoje kupaonice, kada su prvi put putovali u „inozemstvo”, i slično. Ispostavilo se da nije bilo razlika između nas. Ispostavilo se nadalje da sam ja u nekim stvarima bila u prednosti.

Tu vrstu povijesti svakidašnjice dobro pamte Jugoslaveni koji su hranili svoje samopouzdanje u Moksvi, u Budimpešti, u Varšavi prodajući traperice kupljene u Trstu, ali i domaće Varteksove jakne. Jugoslaveni su bili „Zapadnjaci” u odnosu na Istočnu Evropu, ili su samo mislili da jesu. Isto tako su se i Zapadnjaci osjećali Zapadnjacima u istoj toj Moskvi i Budimpešti. Te iluzije o boljem i gorem životu još su jake. Kao što je mnogi Jugoslaven hranio svoj self-esteem dolazeći u Moskvu s brdom najlonki, pa se kasnije hvalisao da je s tim najlonkama kupovao ženske s doktoratima, tako i danas mnogi naši «zemljaci» hrane svoje samo-pouzdanje isključivo na jeftinom materijalnom dobitku.

Što se Istočne Evrope tiče meni ona danas svugdje izgleda više manje isto. Isti pejzaž, i onaj stvarni i onaj mentalni. Onaj mentalni – to polje iluzija o boljem i lošijem svijetu – jednak je i u Zapadnoj Evropi. Nakon II svjetskog rata Holandija je, na primjer, bila toliko siromašna da se priličan broj Holanđana odlučio na „pečalbu” u Kanadu i Brazilu. Baš onako kako su iz naših krajeva odlazili u Australiju. Migracije su povijest evropskog svakidašnjeg života. A sve drugo je ideologija, koja još uvijek traje, što više traje i stara hladnoratovska ideološka magla. U zapadnoj Evropi još uvijek možeš sresti ljude koji hrane svoje samo-pouzdanje na tome da im Bugarka čisti kuću. Iz jedne američke televizijske serije pamtim repliku, gdje jedna žena kaže drugoj: „I don’t know. I have to ask my maid, she is Bulgarian, she has PHD”.


Intervju Vladimira Arsenijevića sa Aleksandrom Zografom za zagrebačke „Novosti” (2008)

Sa svojim starim prijateljem, strip-crtačem Sašom Rakezićem (poznatijim po pseudonimu Aleksandar Zograf, kojim potpisuje sve svoje stripove), razgovarao sam u udobnosti sopstvenog doma u rano veče devetnaestog novembra. Posetio me je, po dogovoru, neposredno nakon dana provedenog s (misterioznim i javnosti oduvek nepoznatim) članovima jednog od njegovih najomiljenijih bendova, The Residents, koji je prethodne večeri održao svoj drugi beogradski koncert ikad. Nije otud čudno što smo naš razgovor počeli upravo sortiranjem utisaka s tog susreta…

1) The Residents

Pričaj, Saša: kako je bilo s Rezidentsima?

Pa, evo, moj susret s njima završio se pre bukvalno nekoliko minuta. Dakle, ja spadam u ljude koji su još neke ’79-80. pisali o Rezidentsima…

A oni to znaju?

Oni to znaju, jer smo pričali o tome. U svakom slučaju, pisao sam o njima još tada, a čak sam ih na kratko sreo i upoznao 2003. kad su prvi put gostovali u Beogradu. Ali, oni su tada bili na proputovanju i kratko su se zadržali, svega nekoliko sati pre i posle koncerta i, otprilike, toliko su bili umorni da su se, tek kad su došli kući u Kaliforniju, prisećali svega toga, da su uopšte bili, i gde su bili. U to vreme su i dobili informacije oko te tadašnje afere s onim saopštenjem DSS-a, tada vladajuće stranke koja je ocenila njihov koncert kao satanističko divljanje i tražila da se zabrani. Takođe im je bilo interesantno da je Koštunica, koji je tada bio predsednik države, prema svom priznanju lično preslušao tri cd-a grupe i, ovaj, uopšte čuli su, imali su utisak da je to mesto gde postoje ljudi koji se interesuju za Rezidentse tako da su ove godine ostali jedan dan duže i ja sam iskoristio priliku da im pokažem nešto od grada a posle smo i ručali u jednom restoranu. Jedan od najvećih utisaka za mene je bilo ne samo njihovo oduševljenje time što je štampa reagovala na koncert, čak nekoliko dnevnih listova prenelo je vest i izveštaje o koncertu, već to što oni kažu da su i ljudi na samom koncertu… da je ovo jedina sredina gde ljudi nisu zbunjeni onim što oni sviraju. I to njih čudi. Jer obično, kad ljudi dolaze u Srbiju, uobičajeno predubeđenje je da je to neka nedođija, ovaj, a onda sretnu jednu, kako da kažem, jednu kritičnu masu ljudi koji reaguju, ali ne tako da padaju u nesvest na bilo šta što oni izvedu, već reaguju na pravi način i upravo na mestima na kojima se to od njih i očekuje. A to se uvek oseti, kad je reakcija došla u momentu na koji su računali ovi koji to izvode, a kad neko vrišti, ono, čim vidi nekog s gitarom, ili s dugom kosom, ili šta ja znam…

Ili – s velikim okom umesto glave…

Ili s okom umesto glave, da. U stvari, ono što je meni od svega bilo najveće iznenađenje, desilo se na kraju. Ja sam žurio da dođem ovde, pa sam izašao pre njih, dok je grupa još uvek ostala u toj kafani u kojoj smo ručali i, ovaj, dok sam izlazio prišao mi je kelner iz te kafane i rekao: ’Je li, bato’, kaže, ’a ovo su Rezidentsi?’ (Smeh.) Što je bilo potpuno neverovatno. Jer, to je takva grupa – niko ne zna ko su. Ali, kelner ih je provalio i znao je za jednu od najezoteričnijih grupa koje postoje danas na svetu. Iz njegove priče sam shvatio da je on pratio čitavu tu scenu na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete godine…

Aha. On je upućeni kelner, znači.

Onako, upućen jedan čovek koji se momentalno bavi takvim poslom. Kaže da je čitao sve članke iz onog vremena, Saše Stojanovića (Punkertona) i, ne znam koga je još sve spomenuo, Dragana Kremera i… i mene je spomenuo (smeh), tako da se ispostavilo da je on jednostavno povezao dva i dva i zaključio da bi to morali da budu oni. Što je stvarno fantastično.

Kažeš da si pisao o njima još 1979. Kako? Gde?

Pisao sam u Kretenu, svom tadašnjem fanzinu. U to vreme, oni su bili grupa za koju je znao jedan jako mali broj ljudi na svetu, ne samo u Evropi. I ja sam se nekako zalepio za to, još, sećam se, preko nekog članka, pročitao sam članak u New Musical Expressu i odmah sam iz tog članka osetio da je to nešto što me zanima. Tako da me je njihov rad, mada nije direktno povezan s ovim što ja radim, pratio godinama. Iako oni sad rade nešto što je u principu vrlo daleko od onoga što su radili u početku. Oni su sad, u principu, neka vrsta mjuzikla. Pozorište, više nego bend. Oni i sami kažu da ne zovu sebe „grupom“ nego „trupom“, kao što bi tako sebe nazivala, recimo, pozorišna ili cirkuska trupa. Znači, s elementima plesa, naracije, postoji sadržaj. Teatar je to, mjuzikl, nešto što je možda deo te američke vodviljske tradicije. Inače, koncert je bio u velikoj sali Doma Omladine koja je bila krcata ljudima. I ja sam baš gledao publiku i, interesantno, tu je bilo jedno 40% starijih i jedno 60% mlađih ljudi. Prosto čudno, jer takva muzika ne može u principu da se čuje na radiju, recimo, znači, to je nešto za šta je potrebno da se neki veći angažman učini, da se traži na internetu, ili da kupiš iz inostranstva cd, ili šta ja znam. A ipak, postoji neka vrsta legende o The Residents koja se neprestano širi i onda ljudi imaju tu vrstu radoznalosti, da to vide.

2) Doba singl-ploča

Pomenuti fanzin Kreten bio je prva stvar koju si ti u životu počeo da radiš javno i to je neosporno imalo veze s pankom i čitavom tom scenom, ali ono što je u tvom slučaju interesantno je to da si se ti prvi u ovim krajevima dohvatio toga da radiš fanzin, a ne da praviš bend.

Pa, ja sam u to vreme u stvari imao bend. Koji je trajao veoma kratko. Zvali smo se Pak-papir. Tu je bio i Dejan Ignjatović, koji je kasnije svirao u beogradskom pank bendu Defektno-efektni. Tako da su oni čak svirali neke od mojih pesama iz tog prvog benda, Pak-papir. Ja sam bio tu negde, u tom pank društvu, iako sam se ja vrlo rano odvojio od tog baš nekog hard-kor panka, mislim, već negde tu, 78-9. sam slušao više grupe kao što su Pere Ubu ili The Residents nego, kao…

Da, ti si odmah otišao ka toj najprogresivnijoj, najčudnijoj struji novog talasa.

Da, interesovalo me je eksperimentisanje. Iako sam ja slušao i sve što se dešavalo. Mislim, bilo je jako uzbudljivo to vreme koje je za mene nekako do danas ostalo upamćeno kao vreme singl-ploča. Neka ’78-79. godina. Postoji čak egzaktan podatak da je, čini mi se, ’79. godine objavljen najveći broj singlova ikad u istoriji industrije gramofonskih ploča. Danas, singl-ploča više ne postoji uopšte kao koncept, međutim to je bio jedan lep instant-format u kom ste vi morali da upotrebite malo više napora zbog toga što biste čuli jednu pesmu od dva i po minuta pa biste morali ponovo da okrenete ploču da biste čuli i b-stranu na kojoj se nalazi još jedna pesma od dva i po minuta. Pa ipak, ja sam najviše voleo te singl-ploče. Nekako mi je to doba novog talasa ostalo u pamćenju kao nešto što je povezano sa singlovima.

Je l’ čuvaš sve te ploče?

Čuvam ih, kako da ne. I slušam ih, jer imam i gramofon…

Imaš gramofon?!

Da, da.

A, to je super.

Još uvek – radi. Ne baš savršeno ali – radi.

Kad je tačno izašao prvi broj Kretena?

Pa, prvi broj Kretena je izašao ’79. Ili sam ga možda napravio tokom te godine, ali je izašao početkom sledeće, dok sam ja sakupio pare. Tako nešto. Objavio sam ga, ako se dobro sećam, u tiražu od 100 primeraka. Prodavao sam ga, nekoliko primeraka sam i podelio, ali razlog zašto je on imao uopšte kakvu-takvu distribuciju je taj što sam ja u to vreme objavljivao neke svoje male oglase, ili, mislim, čak i pisma, čak to nisu ni bili oglasi, u Poletu, novini koja je bila verovatno najbolja u ex-Jugoslaviji. I tu sam ja slao njima pismo s obavešću da je izašao fanzin Kreten i sa svojom adresom za narudžbine. I tako su se javljali ljudi iz cele bivše Jugoslavije. Slučajno je ispalo da je jedan od ljudi koji su mi se tada javili bio i Teofil Pančić, koji je tada živeo u Zagrebu (smeh). Ja sam tu epizodu potpuno zaboravio sve do pre neku godinu kada je Teofil to spomenuo u jednom članku. Tako da je tu bila jedna ekipa ljudi koji su poticali iz cele bivše Jugoslavije i koji su tada stupili u saradnju, razmenjivali informacije, a Kreten je bio jedan od prvih fanzina koji su se pojavili na toj sceni i veoma brzo je stekao, kako da kažem, neki svoj krug, iako je to bio marginalan krug, ali ipak, krug radoznalih ljudi koji su u to vreme možda sedeli u nekim svojim sobama i razmišljali o tome kako ne postoji zvanični magazin koji bi takve stvari objavljivao. Pa su krenuli da se samoorganizuju, da se dopisuju, i postojala je jedna mala mreža ljudi koji su takve stvari razmenjivali, prodavali i sve ostalo.

Koliko je brojeva Kretena objavljeno i u kom vremenskom rasponu?

Izašlo je svega dva broja Kretena, a posle sam objavljivao još jedan fanzin koji se zvao Iznad. U periodu od 1981. do 1985.

Nekako u istom tom periodu radio si i s Bucom Popovićem, fotografom, onu poslednju stranu u Džuboksu koja je isto bila neka vrsta fanzina umetnutog u jedan zvaničan muzički magazin, ili već fanzinski obrađene strane.

Tako je. To se zvalo Dobri simboli. Predstavljali smo nove interesantne bendove. Profili Profili, Berliner Štrase, Los Fortunjeros iz Zagreba…

Aha. Saša Zalepugin?

Jeste. I, ovaj, tako, znači, pokušali smo ja i Buca Popović da napravimo jedan mali fanzin unutar Džuboksa. Tako da smo kombinovali… pa, to bi moglo da se nazove i malim foto-stripom takođe. Imali smo fotografije i tekst izveden iz naših razgovora s bendom koji bismo kasnije obrađivali. Tako da je to bio naš skroman pokušaj da se fanzinska scena nastani i unutar jedne, ovako, zvanične institucije. Jer, taj Džuboks, koliko god da on nama sad, s ove distance, izgledao kao neka vrsta ezoterije u odnosu na ono što se objavljuje danas, u to vreme to je bila revija koja se masovno prodavala na kioscima u celoj zemlji i pri tom imala i čitalaštvo ljudi iz dosta zemalja slovenskog govornog područja u Istočnoj Evropi…

Koji nisu imali ništa slično tome kod kuće.

Tako je. A ujedno, bilo im je mnogo teže nego nama da nabave muzičke časopise iz Amerike ili Engleske, tako da im je ovo bilo najpristupačnije. I sećam se da su u redakciju Džuboksa pristizala pisma iz jednog ogromnog geografskog područja od, recimo, nekih zemalja centralne Azije pa sve do Poljske i Češke. Preko Ukrajine i Rusije i šta ja znam. Dakle, sve je to bio taj neki socijalistički lager i ljudi koji su govorili slovenskim jezicima mogli su da čitaju te novine. Kad sam prvi put putovao u inostranstvo, ako ne računamo ono što sam putovao kao dete, a to je bilo negde u drugoj polovini osamdesetih godina, tad sam po prvi put izašao iz zemlje, išao sam u Mađarsku, prvi čovek s kojim sam pričao na tom nekom festivalu bio je nekakav Čeh koji je čitao moje članke u Džuboksu. To je za mene kao, da kažem (smeh), mladog čoveka, bilo fantastično iskustvo, da shvatiš da postoji neko ko u nekoj udaljenoj zemlji čita tvoje članke. I da se posle s njim tako sretneš i razgovaraš. Danas više ne postoji čak ni percepcija o tome koliko je taj list, Džuboks, zapravo bio bitan za to neko vreme.

Takođe, čini mi se da u to vreme ni mi nismo imali jasnu svest o tome koliko će se on pokazati bitnim u retrospektivi. I toga koliko je prostora otvorio na raznim nivoima. Glavna zasluga Džuboksa je u tome što se pokazao kao veoma prijateljski nastrojen prema kulturi mladih tog doba, i nije bio uopšte konzervativan, u tom muzičkom smislu.

Kada se iz današnje perspektive vratim u to vreme vidim da su oni bili prilično otvoreni. Ali, u to vreme je moj muzički ukus bio mnogo radikalniji od redakcijskog pa se meni tada činilo da je to što su oni pisali bilo mnogo konzervativnije od onog što bih ja kao čitalac poželeo.

Pretpostavljam da je to jedan od razloga za nastanak Kretena. Kao i svih fanzina, manje ili više. Koji su sadržaji bili zastupljeni u ta dva objavljena broja?

To je bilo dosta šaroliko po sadržaju. Meni se tada činilo da bi bilo bezveze da taj list liči na nešto što već postoji napolju, s obzirom da je naša scena, ako je to kod nas uopšte moglo da se nazove scenom, ipak bila drugačija od nečega što se dešavalo u Londonu. Pa se ja nisam ni pretvarao da sad pišem iz nekog mesta gde postoji nekakva scena, nego je to više bilo u obliku nekakvih parčića, fragmenata, tek odjeci nekih tadašnjih dešavanja koja jesu imala neku energiju. Jer, tada je upravo nastajao taj novi talas u Jugoslaviji. I to je bilo jedno sve-jugoslovensko dešavanje, možda i poslednje sve-jugoslovensko dešavanje, što će se tek kasnije ispostaviti, koje je menjalo kulturnu scenu i način razmišljanja. Dakle, bilo je tu nešto prikaza koncerata, nešto razgovora s bendovima, što domaćim, što stranim, recimo, bio je razgovor s Krisom Katlerom koji je u to vreme sarađivao s Rezidentsima. Bio je čak i jedan mali članak Aleksa Lenarda iz Ljubljane s prvim spominjanjem imena grupe Laibach koja je tada tek počinjala s radom. Električni orgazam je isto jedno od prvih pominjanja u nekoj vrsti medija doživeo u Kretenu. Zatim, bila su tu neka moja klinačka razmišljanja, stvari koje sam ja zapisivao, kolaži, crteži, dakle, vrlo šareno, kao jedan veliki kolaž ne samo vizuelnog već i sadržinskog, tekstualnog i svakog drugog materijala.

I kako si onda iz tog fanzinsko-novinarsko-propovedničkog delovanja stigao do crtanja? Ili bi bilo preciznije reći da si se crtanju – vratio?

Ja sam objavio tih par fanzina računajući na neku publiku za koju sam mogao samo da pretpostavljam da postoji u toj zemlji. Ali, desilo se da je to došlo u ruke urednicima u Džuboksu, koji je tada bio jedan od najvažnijih magazina u zemlji. I oni su mi, kad su to pročitali, ponudili da nastavim da sarađujem s njima. Što je neverovatno. Iako bi, u nekoj boljoj stvarnosti, trebalo da bude moguće, kad već objektivno nije. Tako da sam ja veoma rano krenuo da se bavim novinarstvom, pišući za Džuboks i još neke od časopisa koji su tada izlazili i onda sam negde polovinom osamdesetih počeo da razmišljam o tome da bih želeo i dalje da eksperimentišem, da se ne bavim samo novinarstvom, već da možda ponovo iz sebe iskopam tu žeđ za crtanjem koja je postojala u meni u vreme kad sam bio dete, i kad sam crtao na hiljade i hiljade stranica stripova i crteža, s obzirom da sam spadao u onu decu koja imaju svoj izmišljeni svet. Izmišljao sam neki svoj svet kad sam bio dete počev bukvalno negde od pete ili šeste godine. I onda je taj moj imaginarni svet postajao vremenom sve komplikovaniji i sve veći, izmislio sam čak i neki jezik koji se, kao, govorio na nekoj planeti a zapravo je postojao samo na tim mojim crtežima, i to se tako nagomilavalo sve do neke moje trinaeste ili četrnaeste godine. Tako da je tu bilo tone i tone nekih crteža koje sam ja iscrtavao tada, a onda sam naglo prestao. Međutim, kad sam se ponovo vratio crtanju i časopisu Non ponudio svoje prve stripove, osetio sam da se zapravo samo ponovo odmotava ta naglo prekinuta crtačka priča. Ja u to vreme nisam zapravo imao mnogo informacija o tome šta se dešava u polju stripa u svetu. Niti sam se nešto puno interesovao, moram da priznam.

Znači, ti nisi stripom počeo da se baviš zato što si gutao stripove, već je to za tebe bio prirodan izraz.

Tako je. Ja sam puno čitao stripove, ali kao dete. Kasnije ih gotovo uopšte nisam čitao. I onda sam, nekako, počeo da eksperimentišem sa stripom, tek da vidim šta ja sad tu mogu da kažem tom formom, sve dok nisam igrom slučaja stupio u kontakt s nekim američkim strip-crtačima. To je već bilo početkom devedesetih. Oni su u to vreme delovali na jednoj veoma izgrađenoj i veoma bogatoj američkoj strip-sceni. To je jedna jako duga priča, pa ja sad ne bih išao u detalje, ali suština je u tome da sam ja počeo da im šaljem neke svoje stripove na engleskom jeziku, a onda su neki od tih crtača, u stvari, pomislili da je to interesantno i ponudili nekim izdavačima. Tako da se sve to događalo bez neke moje namere. Samo se desilo.

3) Od fanzina ka stripu

Tačno, samo postoji tu jedna stvar koju si ti savladao dosta rano. Svo ono tadašnje analogno „mejlovanje“, korišćenje pošte, ta vrsta komunikacije, tad je i mail-art bio dosta prisutan, a ti si sve to dosta koristio u smislu da si razvijao neku svoju mrežu kontakata.

To je bilo jedno od iskustava koje sam ja savladao radom na fanzinima. Dakle, stupati u kontakt s ljudima, što tad kod nas nekako nije postojalo kao neki koncept. Kod nas ljudi nisu imali ideju o tome da postoji mogućnost da se pismom obratiš nekim ljudima koje ranije nikada nisi sreo. Obično su kod nas ljudi pisali pisma poznanicima. Niko nikad nije pisao pisma nekom koga ne poznaje osim ako ne piše Vodovodu da se žali na račun.

Pošta se nekako smatrala privatnom stvari…

Da, pišeš mami i tetki. Računi, pisma i razglednice. Pazi , čak u to vreme kad sam ja počeo da radim fanzine niko nije dolazio u fotokopirnice da fotokopira bilo šta osim dokumenata tipa lične karte i krštenice ili pasoša. Kad bih ja u fotokopirnicu doneo nešto što je izgledalo drugačije, reakcije bi vrlo često bile začuđene: kako sad, šta da radimo s ovim?

Mi smo se dosta družili i viđali tokom tih ranih osamdesetih. Ti si iz Pančeva, ali si dosta vremena provodio u Beogradu. Međutim, od polovine osamdesetih pa do negde polovine devedesetih, naš kontakt je bio prekinut. Tokom tih desetak godina desila se ta tvoja transformacija iz alternativnog autora fanzina i novinara u strip-autora. Kada se to tačno i kako dogodilo?

Pa, zapravo tek tamo negde početkom devedesetih. Sve do tada mene su ljudi uglavnom poznavali kao novinara. Kritičara. A ja sam se tražio. Jedno vreme, krajem osamdesetih, radio sam i u dva studija za animirani film. Ali onda se ispostavilo da je reakcija na moje stripove u inostranstvu bila toliko proporcionalno suprotna mojim očekivanjima da je to mene praktično opredelilo. Javljali su se ljudi koji su za mene bili autoriteti u stripu i koji su tu prepoznavali nešto što je tamo već postojalo. Jer ja ovde nisam imao baš neku scenu na koju sam mogao da se oslonim i nadovežem. Postojala je neka strip-scena, ali prilično drugačija od onog što sam ja tada radio. I što radim i danas.

Dobro, postojala je ona scena alternativnog stripa u Zagrebu. Novi kvadrat, ovo-ono… Ali, to je ipak bilo nešto drugo.

Pa, jeste. I oni su zaista bili nešto starija generacija. Kad sam ja krenuo, oni su baš tad prestajali da rade. Mislim, radili su još uvek, ali to više… Pazi, Novi kvadrat je faktički bio Novi kvadrat do početka osamdesetih. Znači, kad sam ja krenuo, oni su već prestajali.

A drugo, ti si napravio jedan važan rez, u stvari. Jer, oni su ipak bili crtači, dizajneri, dok si ti samo na strip preneo onaj pank rok princip da ne moraš da znaš da sviraš gitaru da bi svirao gitaru u tom smislu da ne moraš da imaš klasično školovanje da bi crtao svoju stvar, da ne moraš čak da imaš ni nekakvo iskustvo ni znanje, samo jaku želju.

To je ta logika koju sam ja doslovno preneo odatle. Znači, ja nisam bio neko ko se bavio crtanjem, ko je crtao, iscrtavao crteže koji su imali za cilj da se približe nekom zamišljenom idealu i nekoj tački gde će se doseći nešto što bi trebalo da se nazove umetnošću. Moja želja je bila da se izrazim, kao što su ovi klinci koji su uzimali gitare takođe želeli pre svega nešto da kažu. Otprilike je to ta paralela. I s obzirom da je ta novotalasna logika stvorila tu kondenzovanu energiju kratkih dvominutnih pesama, otprilike su takvi bili i moji stripovi. Ja sam uglavnom radio kratke priče u stripu. I to je nešto što sam oduvek više voleo. Bilo mi je to interesantno zato što je to način da vi na jedan direktan način i bez mnogo tupljenja izbacite to što želite da kažete. Tako da je to otprilike bilo neka vrsta ekvivalenta singl-ploči (smeh).

Kakvi su bili ti tvoji rani crteži? Jesu oni već sadržavali sve te osnovne elemente tvog crteža, sve te crno-bele površine i tu pomalo fanzinsku, grubu estetiku, i taj tvoj lik u formi Pripovedača, Heroja?

To još uvek nije postojalo tamo negde osamdesetih godina. Tu je bila svega i svačega, tu je izlazila gomila nekog materijala i ja sam tad jako eksperimentisao bilo s načinom pričanja, bilo s onim što sam želeo da kažem. A onda se negde početkom devedesetih to nekako iskristalisalo u toj formi pripovedanja kroz sebe, znači u tu neku vrstu autobiografskog stripa, i taj odnos crno-belih površina gde su (smeh) crne u dominaciji. To se nekako sve uravnotežilo i ispostavilo kao neka vrsta stila. A sve to se samo u naznakama naslućivalo u tim mojim ranim radovima iz osamdesetih. I onda sam ja nekako shvatio da mi to najviše odgovara, da to bude taj neki moj glas. Ispostavilo se da su drugde postojale neke vrlo slične stvari samo što sam ja do toga na neki instinktivan način došao, bez predznanja, da je postojala čitava jedna scena u Americi koja je bila veoma okrenuta takvoj vrsti izražavanja. Postojala je jedna jaka autobiografska nota, naročito u to vreme, to je bilo neko svetsko dešavanje, a ja sam slučajno to nekim pipkom osetio… I to je za mene bilo veliko otkriće, veliki podsticaj. Radio sam tad u studiju za animaciju, na koprodukcijskom filmu Zagreb-filma koji je imao svoje odeljenje u Beogradu i jedne kanadske filmske kuće na serijalu Mali leteći medvedi. U svakom slučaju, to je bio dobro plaćen posao. Ali, ja sam otišao kod svog tadašnjeg šefa i rekao mu: ’Ja napuštam posao. Želim da se bavim stripom i da samostalno radim na svojim pričama.’ Jednostavno me je ponelo to oduševljenje. Bilo je to 1991. godine.

I ti od tada praktično u zemlji Srbiji tokom svih tih godina od 1991. godine naovamo, a dobro svi znamo kakve su bile, u stvari hrabro živiš – od stripa?!

Da, živim od stripa. Ja sam vremenom krenuo da objavljujem i da dobijam neke simbolične honorare, u principu. Čak i u Americi kad je to izlazilo, sve su to bili neki mali honorari. Ali, to je nekako delatnost koja nigde nije dobro plaćena.

Makar u tom nivou alternativnog ili nezavisnog stripa.

Neko ko radi Spajdermena je, naravno, odlično plaćen. Problem je u tome što niko drugi nije. Čak ni Robert Kramb, ni on ne dobije puno novca za objavljene stripove. U celom svetu je tako, na žalost. Sad, tu ima raznih slučajeva, naravno, recimo, uradiš neki projekat koji je bolje plaćen a onda neki za koji te niko ni ne plati. Ali, mene je sve to nekako privuklo. Taj osećaj avanture i taj osećaj artikulisanja, da ti sad možeš da imaš neku svoju istinu koju kontrolišeš i da možeš da imaš svoj glas koji neko želi da čuje. I onda je to krenulo. Ja sam, kao što sam se dopisivao dok sam radio na fanzinima, sad ponovo počeo da se dopisujem, ali s ljudima koji su doduše bili mnogo dalje od sredine u kojoj sam živeo – uglavnom u Americi. U to vreme u Evropi još nije postojala tako izgrađena strip-scena. U to vreme tek se nešto dešavalo, osećala su se neka pomeranja, ali je u Evropi još uvek dominirao taj franko-belgijski stil, sve uglancano, boje, naučna fantastika, kadriranje, taj neki, kao, maksimalistički strip, u suštini. Kao simfo-rok, otprilike. A ovo neki pank. To je bio taj odnos. U tom mom instinktivnom radu desilo se da sam ja došao do nekih izdavača koji su tada postojali, i koji postoje i sad, koji su bili veoma važni na američkoj sceni, i tada i sada, kao, na primer, Phantagraphic Books, praktično najveća izdavačka kuća kad je nezavisni strip u pitanju. Dakle, desilo se da sam ja bio njihov prvi autor, ne samo iz jugoistočne ili istočne Evrope, nego uopšte prvi Evropljanin koji je ekskluzivno kod Phantagraphicsa objavljivao stripove pre nego bilo gde drugde. Knjiga koju su objavili zvala se Life Under Sanctions. Iako sam ja i pre toga već objavljivao neke kraće strip-storije u pojedinim njihovim izdanjima. I ta saradnja je počela ni iz čega (smeh). Kasnije sam pričao sa švedskim crtačem Maksom Andersonom, i mislio sam da je on bio prvi Evropljanin koji je objavljivao tamo, međutim, on kaže da sam od evropskih autora uopšte ja bio taj koji je probio led. S tim što je razlika kod njega ta što je on živeo neko vreme u Americi pa se nalazio tu, na izvoru. I onda su se stvari u roku od nekoliko godina jako promenile u Evropi. Odjedanput je buknulo nešto… veliki broj malih izdavača, što je uvek odlučujuće. Dakle, mali izdavači su se pojavili. I fanzini. Strip-fanzini. U skoro celoj Evropi, a naročito u Francuskoj koja je naznačajnija evropska zemlja kada je strip u pitanju. I u Italiji. I onda se polako težište vratilo u Evropu. Tako da sam ja negde od ’97-98. krenuo da objavljujem u evropskim časopisima i za evropske izdavače i danas moji stripovi pretežno izlaze u Evropi. A što se Amerike tiče, recimo, prošle godine tamo mi je izašla knjiga za izdavača Top Shelf. Knjiga se zove Regards from Serbia i u njoj su sakupljeni neki od mojih radova objavljenih u Americi i Evropi. Sve što je godinama izlazilo po raznim publikacijama i časopisima skupljeno je u jednu knjigu.

4) Žaba ili Devedesete

Stiče se utisak kao da si unapred pripremio sebi estetski teren posebno za te devedesete. Svi ti grubi potezi, puno crne boje, sav taj ekspresionizam neverovatno je pogodovao onome što je tokom devedesetih trebalo ispričati. Takođe, tematski si bio u jednom neprestanom raskoraku između tog nekog tvrdog realizma, koji čovek naprosto nije mogao da izbegne, a onda s druge strane, sve one snolikosti koja je našla mesta odmah tu pored, svih onih hipnagoških vizija, oslikanih najneobičnijih, najdubljih misli, fantazija, oživelih strip-junaka. Kao da jedno i ne ide bez drugog i kao da u čitav taj dijapazon staje i čitava naša priča o tim devedesetim.

Da, tu su se zaista spojili neki faktori. Na unutrašnjem planu, ja sam već godinama pre toga radio neke eksperimente s beleženjem snova i pokušajima da se snovi iscrtavaju. A sa druge strane, realnost života na Balkanu devedesetih bila je takva da biste morali da budete prilično veliki ludak a da ne primetite da vam se pod nosem događa takva drama, pa da se ponašate kao da sve to nije ništa. Tako da je to u meni na prirodan način izazvalo pobunu iz dubine duše, divljačku, neki divljak je zakričao iz mene nad svim tim što se dešavalo. Tako da su ti stripovi u suštini kombinacija nečeg subjektivnog i nečeg toliko objektivnog da vas svakog dana kad se probudite tresne svojom ružnom pesnicom u glavu. Ja nisam hteo da prećutim ni jednu ni drugu od te dve strane jednog istog novčića nego sam naprotiv pokušao da taj rad bude izraz i jedne i druge strane toga što je bilo neko moje interesovanje u to vreme. Tako da ponekad, kad vidim da neki ljudi u tom stripu traže objektivnu sliku o tome šta se kod nas desilo devedesetih,nisam baš siguran da li će je naći. Pričao mi je baš jedan prijatelj u Mađarskoj o nekoj izložbi koja je tamo bila postavljena ’99. godine, gde su bili izloženi neki od tih mojih radova nastalih za vreme balkanskih ratova devedesetih. I rekao mi je da je jedna od reakcija bila: ’Pa, dobro, kako to on priča o ratu, a predstavio je – žabu!’ A ja sam u jednom stripu pričao kako sam ’93, usred svog onog apokaliptičnog ludila koje je tada vladalo, izašao da bacim đubre i pored kante za đubre ugledao jednu nenormalno ogromnu žabu koja je bila velika otprilike kao pas. Uopšte mi nije bilo jasno kako je to moguće, odakle je to stvorenje došlo. Za mene je to bilo oličenje naše tadašnje bizarne situacije, te naše bezizlazno nerazrešive situacije.

Da, totalna žaba od situacije.

U svakom slučaju, ako bi neko očekivao, dakle, da sve to bude objektivno, on bi mogao da se razočara.

Kakvi su tvoji kontakti s ex-Yu scenom ili scenama bili tokom devedesetih. Da li ih je bilo?

Da, da, da. To je nešto što je trajalo neprestano, od početka, jer sam ja nekako nastojao da okupim oko sebe ljude koji rade strip, da ih animiram, da ih živnem. A onda se isto desilo da i tada, u sklopu tih svih dešavanja koja su bila panevropska, kad je strip u pitanju, to neko zaživljavanje male scene, desilo se da se u Ljubljani pokrene časopis Stripburger a ja sam se slučajno zatekao u Ljubljani baš kad su oni počinjali to da rade. I tako je ta saradnja bila živa od samog početka, a traje još i dan danas. Takođe i u Hrvatskoj, gde se u nekoliko navrata pojavilo nekoliko skupina autora, samo da spomenem, recimo, Komikaze s kojima sam ja sarađivao praktično od početka, takođe, tako da je ta regionalna saradnja dosta intenzivna i ide paralelno s objavljivanjem ovde po časopisima iako su to u početku bili prevashodno književni časopisi, a ne stripovi. Jedan razlog je bio taj što su skoro svi klasični strip-časopisi prestali da postoje tokom te velike krize devedeseih, a druga je stvar bila u tome što su urednici u književnim časopisima koji su postojali u Beogradu u stvari instinktivno osetili da je to čime se ja i još nekoliko strip-autora bavimo objektivno bliže književnosti nego komercijalnom stripu. Znači, nismo mi crtali ni Paju Patka, ni Spajdermena, nego je to više bilo nešto što u suštini po svemu ima više veze s recentnom književnošću i tim književnim senzibilitetom koji je postojao i tada a tek postoji sada, nego sa, recimo, Blekom Stenom. I to je isto bio zdrav spoj. Možda iz nužde, ali je bio zdrav i dobar.

5) Vreme

Od 2003. godine, radiš svojevrsnu strip-kolumnu u časopisu Vreme.

Da, i to je za mene bio jedan od obrta. Zato što su do tad svi moji stripovi bili pisani na engleskom jeziku jer je većina njih zapravo prvo objavljivana u inostranstvu, u Americi, Italiji ili Francuskoj. Ja sam ih uvek pisao direktno na engleskom zato što je bilo lakše bilo gde naći prevodioca za to nego sa srpskog, a opet kad je to izlazilo u Americi bilo je glupo da prvo pišem na srpskom pa da onda prevodim, nego sam odmah pisao na engleskom. Tako da sam tek te 2003. počeo ponovo da pišem na svom jeziku. Ponovo sam počeo da pišem na srpskom i tako sam morao i da nastavim i jednostavno nisam imao više vremena, s obzirom na taj tempo, znači, dve strane stripa u boji nedeljno, više nema prostora da se bavim i prevođenjem svojih radova. Tako da ja sad definitivno pišem na svom jeziku. A to je inače bilo bitno najpre zato što je Vreme pre svega političko glasilo. Ljudi ga vide pre svega kao list koji se bavi isključivo političkim pitanjima, iako se Vreme ujedno bavi i kulturom, ali u jednom takvom ozbiljnom listu pojavio se strip i sad su odjednom reakcije, čak i u samoj redakciji, na početku bile prilično zbunjene. Bile su rasprave, kao: šta je sad to, otkud sad tako nešto. Naročito što sam ja već na početku naglasio da ja ne želim da se bavim ilustrovanjem dnevno-političke realnosti putem stripa, što bi se možda nekome učinilo da bi bilo najzgodnije za jedan politički magazin. Ja sam pre hteo da pišem o stvarima koje bi se možda i mogle dešifrovati kao analiza političkog stanja u jednoj zemlji ili sredini, ali tako što ću ih zamaskirati jednim univerzalnijim jezikom. U početku je, dakle, vladala zbunjenost, ako ne i otpor, u redakciji, možda i kod publike, međutim, nakon nekog vremena pokazalo se da je naš narod koliko konzervativan toliko i spreman da ponekad ode i dalje nego što se od njega očekuje. Tako da, kada su se, što urednici a što čitaoci, navikli na postojanje jedne takve stvari, oni su to prihvatali bukvalno tako kako sam im ja prezentovao. Više nije bilo čak ni redakcijskog razgovora, da li ćeš ti uraditi ovo ili ono, već su oni tu odluku u potpunosti prepuštali meni. Čak sam ja nedavno hteo da uradim strip o žirafama i – niko u tome nije ni pokušao da me spreči! Niko nije rekao: pa, ovo je politički list, ovde ne može da se priča o žirafama. Ja sam se poigravao s tom slobodom i odlazio onoliko u širinu i dubinu koliko sam ja hteo. Meni prija ta vrsta slobode.

A da li te zamara i melje taj ritam? Da li poželiš ponekad da se vratiš malo dužim formama i crno-belom crtežu, kao što si radio devedesetih?

Ima tu sad raznih osećanja. To je iscrpljujuće iskustvo koje poznaju samo oni koji se bave crtanjem. Mislim, dve strane stripa nedeljno, to je mnogo. To je mnogo. I potreban je veliki napor, naročito zato što ja svake nedelje tražim novu temu. To isto ne znaju ljudi koji se ne bave time, ali, recimo, ukoliko vi imate stalne junake, Šilju i Paju, vi ćete brže uraditi taj strip, zato što vi poznajete te junake i stavljate ih u različite situacije, i onda to jednostavno ide brže. Kada su to dve strane koje se svake nedelje tiču nekog sasvim novog posla, kad ja treba da pronađem temu koja je meni zanimljiva, a to obično nisu stvari koje su lako dohvatljive, najviše volim da pronađem nešto bizarno na buvljoj pijaci, nešto što su svi zaboravili, i da o tome napravim strip. Dakle, bavim se time da pronalazim te bizarne teme i onda ih prilagođavam. A ponekad je to opis putovanja, mesto koje posetim, u principu, uvek je to aktivan odnos koji se ne zasniva na čistoj imaginaciji, nego je i u nekakvom odnosu s realnošću.

ANTRFILE #1: O pseudonimu Aleksandar Zograf

Što se pseudonima tiče, to je potpuno prozaična priča, glavni razlog je bio da bih prevario urednike časopisa u kojima sam već objavljivao svoje tekstove. Pretpostavljao sam da će urednici misliti da je već dovoljan prostor kojeg sam dobio za članke, tako da se ne bi složili da u istom broju objave još i i čitavu stranicu stripa, ili tako nešto. Kada su saznali da su Saša Rakezić i Aleksandar Zograf ista ličnost, već nisu marili da me u tome spreče. Možda je postojao i nekakav dublji razlog za smišljanje tog pseudonima, ali to ni sam sebi ne mogu da objasnim.

Često sam razmišljao o tome, pitao se da li je to uopšte bilo potrebno. Međutim, možda to nije tako važno. Svakako da postoji neka vrsta podvojenosti mog bavljenja tekstom i stripom. To su različite discipline, dva različita posla, kojima se treba prilagoditi. Ja to shvatam kao isprobavanje sebe, kreativno ispitivanje vlastitih mogućnosti. Mogu li da postojim kao žurnalista? Mogu li da preživim crtajući stripove? Sve je to igra koja traje koliko i život. Mi se poigravamo s vlastitim životom, s ulogom koju ćemo u svom življenju odigrati, i to traje dok nas u tom eksperimentu ne prekine ta fantastična, zagonetna sila čije je ime smrt.

ANTRFILE #2: O životu u Pančevu

Pančevo je jedan mali grad, nije to ni tako loše mesto, ali svakako nije Pariz. Moja filozofija je da je svako mesto dovoljno dobro. To je i kao nekakav zaključak, nakon svih mojih dosadašnjih putovanja. Svuda sam, naime, sretao neke dobre ljude, koji se trude. Zato su mi se dopala i mesta u kojima su oni živeli. Verujem da je moguće postići celokupan spektar ljudskih mogućnosti na bilo kojoj tački u svetu. Kako smo smešni u svom večnom zaboravljanju činjenice da je svet okrugao. A danas postoji i internet. Kada sam počinjao svoju karijeru strip crtača na američkoj sceni nezavisnog stripa, internet nije postojao, ali su već bili neki ljudi koji su voleli da razmenjuju ideje i mišljenja na daljinu. Sve što sam želeo da postignem, postigao sam iz svoje sobe koja se slučajno nalazi u Pančevu, u Srbiji. U SAD sam prvi put doputovao 1999. godine, kada sam tamo već imao objavljeno nekoliko naslova i saradnju s više časopisa. Uvek se rado vraćam u svoj grad, kao što volim i da putujem negde drugde.


Intervju Vladimira Arsenijevića sa Aleksandrom Hemonom za zagrebačke „Novosti” (2009)

Vladimir Arsenijević: Projekat Lazarus zasnovan je na preplitanju dve priče o dvojici istočnoevropskih emigranata u SAD u rasponu od sto godina. Koliko su njihova iskustva života u emigraciji slična a koliko se razlikuju? Šta se u međuvremenu promenilo u SAD, a šta u ostatku sveta?

Aleksandar Hemon: Iskustva Brika i Lazarusa su slična utoliko što su oba obilježena razočarenjem i nemogućnošću uklapanja u ono što im se nameće kao Amerika. Iz tog razloga Brika Lazarus privlači. Mene je uvijek nervirao mit o američkom snu, po kojem se nesretni, nedovršeni pojedinci mogu ispuniti i ostvariti stupanjem u američki prostor. Oni koji u tome ne uspiju, bude se iz sna svojom greškom. Ili im taj san postane mora. Razlike su, naravno, značajne. Bezočni rasizam sa početka 20. vijeka nije više moguć u tom obliku. Sada rasizam ne samo da ima drugačije oblike, nego postoje i jake snage otpora. Isto tako, Amerika je mnogo očiglednije bila puna unutrašnjih konflikta u doba Lazarusa. Danas se mnogi konflikti zataškavaju mitom o američkoj historijskoj veličini, kao i ratnim ujedinjavanjem pod barjakom slobode.

A da li je strah od drugih i drugačijih u današnjoj Americi jednako dubok kao tada? Dovoljno je anarhiste zameniti islamskim teroristima, Jevreje recimo Arapima, i slika ostaje maltene nepromenjena. Stavljajući u vezu sve ranije i današnje predrasude o strancima, drugima i drugačijima, ti kao da pričaš priču o kontinuitetu specifično američke ksenofobije koja stoji u oštrom kontrastu sa multikulturalnom i multietničkom prirodom američkog društva. Kako objašnjavaš taj prividni paradoks?

Naravno da postoji tradicija američke ksenofobije. Bushov režim je nakon 11. septembra aktivirao ono najgore u Americi i Amerikancima, računao je na ksenofobiju. Ksenofobija je, međutim, uvijek selektivna – nisu svi stranci jednako opasni, niti su sve nijanse boje ljudske kože jednako patriotske. Ali, ta ksenofobična ideologija je neodrživa, pošto američko društvo ima integrativne mogućnosti kakve, recimo, ne postoje u Zapadnoj, a kamoli Istočnoj Evropi. Ono što je istovremeno i dobro i loše u Americi je da je ovo zemlja sukoba, što je rezultat, između ostalog, i historijski obilne imigracije. Dolazak imigranata ih dovodi u sukob sa domaćima, ali se zemlja upravo kroz te sukobe mijenja. Posljedica tog procesa je ksenofobija, ali isto tako i transformacija. To je vrlo zanimljiva situacija za pisca. Transformativne sposobnosti američkog društva su fascinantne. Kao i sukobi.

Priča o sudbini Lazarusa Averbucha nije plod književne imaginacije. Kako si saznao za nju i šta te je inspirisalo da na njoj zasnuješ roman. Koliki je udeo činjenica a koliki čiste autorske imaginacije u priči koja se bavi njegovim kratkim i tragičnim zivotom? S druge strane, Brikova priča posvećena je njegovom “istraživanju” (premda bih ja to pre nazvao njuškanjem) Lazarusovih tragova u Ukrajini i Moldaviji gde on putuje zajedno s fotografom Rorom. Budući da su u knjizi zastupljene fotografije Velibora Božovića, u kojoj je meri ta priča zasnovana na iskustvu vašeg zajedničkog putovanja po tim predelima?

Priču o Lazarusu sam našao u knjizici koja se zove An Accidental Anarchist, koju su napisali Walter Roth i Joe Krauss. Mnoge sam stvari značajno promijenio. Poglavlje o Lazarusovom ubistvu zasnovano je na historijskim činjenicama, uz neke ukrase, ali nakon toga je sve manje više izmaštano, iako neki likovi (Olga, Schuettler, Isador) imaju historijsku pozadinu. Neke sam likove (W.P. Miller, Taube) potpuno izmislio. Što se tiče našeg puta, ja sam već bio donio sve velike odluke u pogledu oblika knjige–to jest, dvije vezane priče, narator i fotograf na putešestvijama, upotreba fotografija – te smo Veba i ja išli u Istočnu Evropu kako bih nakupio detalja i kako bih, takorekuć, sklopio scenario za knjigu. Ponekad bismo pili kafu u jednoj od onih bečkih kafana i smišljali šta bi Rora vidio ili mislio. Na tom putu Veba je napravio 1200 fotografija i dosta smo eksperimentisali, pa je izvjestan broj fotografija bio snimljen u maniru Rore (barem kako smo mi to zamišljali), a izvjestan broj fotografija je sadržavao mene uslikanog s leđa – u njima sam ja glumio Brika. Ta dva eksperimenta nisu uspjela, ali smo svašta pokušavali.

Kao i Jozef Pronek u tvojim ranijim knjigama, i Brik oseća nelagodu od nacionalno etničkog izjašnjavanja i na takva pitanja najradije odgovara da je “komplikovan”. Voleo bih da mi to malo objasniš. Da li je ta “komplikovanost”, ta nemogućnost svrstavanja u jednu od postojećih/ponuđenih grupa, prokletstvo ili blagoslov u savremenom svetu?

Moje je duboko uvjerenje da je svako ljudsko biće suštinski komplikovano. Svako ima slojeve ličnosti koji se samo nasiljem – unutrašnjim ili spoljnjim – mogu svesti na nacionalno-etnički identitet. Rasizam je upravo to: svođenje fluidnog bogatstva unutar nekog ljudskog bića na lažnu, nepromjenljivu suštinu. Tragedija nasih prostora je to da se veliki broj ljudi, pod ideološkim pritiskom, svojevoljno sveo na praznu ljušturu nacionalnog idenititeta. Komplikovan identitet je minimalno pravo pojedinca, svijest o istom je neophodni uslov ličnog suvereniteta. Otud je pod stalnim pritiskom, sa raznih ideoloških strana, otud se mora braniti i neprestano iznova uspostavljati. Književnost koja mene zanima, koju se trudim da pišem, zasniva se na komplikovanom suverenitetu pojedinca.

Da li se to odnosi i na Lazarusa i da li bi Lazarusova sudbina – možda apsurdno – bila drugačija da je bio malo više “komplikovan”? Mozemo li Hemona/Proneka/Brika, u analogiji s Lazarusovim ‘slučajnim anarhistom’, smatrati ‘slučajnim građaninom’ (accidental citizen), čovekom čija je sudbina da u jednakoj meri ne pripada – nigde? Da li bi to bio tvoj lični izbor da nije sudbina?

Lazarus je bio komplikovan, kao što je, ne uvijek vlastitim izborom, komplikovana svaka izbjeglica ili svaki imigrant. Njegova nesreća je bila to što ga je – onog trenutka kad ga je vidio – Shippy sveo na lažnu suštinu, i onda je na tu suštinu pucao. Za Proneka i Brika taj komplikovani identitet je dobrim dijelom prokletstvo, pošto im je teško da nađu nekoga ko bi mogao razumjeti tu komplikovanost. Njima je teško da svoju situaciju preobrnu u svoju korist. Hemon – tj. ja – je našao način da komunicira sa drugim komplikovanim ljudima. Književnost je vid komunikacije koji mi omogućava da se ne osjećam apsolutno izmješten. Književnost je, ako hoćeš, moja vječna domovina.

Pored domovine, ma kako virtuelne, potreban nam je i dom. Za tebe je to nekad svakako bilo Sarajevo. Danas je to Chicago. Taj grad zauzima prominentno mesto u tvojoj književnosti. Dakle, da li je Chicago za tebe dom? S druge strane, održavaš redovan kontakt s ovim prostorima i nemoguće je zamisliti tvoju književnost (čak i u Lazarusu) bez ‘našeg’ iskustva. Kako doživljavaš naš region, a kako Sarajevo danas? Da li možeš da zamisliš da ćeš se nekad u životu vratiti da živiš ovde?

Dom je nešto što se gradi. Chicago je tako moj dom. Ovdje sam već 17 godina, manje-više u istom komšiluku. Idem kod istog brice već godinama, pozdravljam ljude na ulici, ima granap na ćošku gdje skočim po mlijeko. Imam stare prijatelje itd. U osnovi, prakticiram urbani život kako sam to naučio u Sarajevu. Sarajevo je, također, moj dom, ali tamo više ne živim, taj sam dom napustio. Sarajevo i Bosna su tužni prostori. Rat je toliko toga uništio i oštetio. To se vidi u novim generacijama. Jednom sam u Sarajevu vidio djecu kako se igraju genocida: četvoro njih je klečalo, a peti im je, kao, pucao u potiljak. To je bilo prije par godina, sva ta djeca su bila rođena nakon rata. Svako ko misli da rat donosi ikakvo dobro je zla budala. Nemam namjeru da se u Sarajevo vraćam za stalno. Moja kćerka je rođena u Chicagu. Rođena Cikazanka, što bi se reklo. Ali, imam namjeru da budem prisutan.

Lazarus je tvoja prva knjiga koja će biti objavljena istovremeno u jedinstvenom bosanskom prevodu i jednom jedinom izdanju na čitavom prostoru bivšeg srpskohrvatskog jezika. Koliko je ravnomeran uspeh i prisustvo na čitavom tom središnjem prostoru bivše Jugoslavije važno za tebe? Da li činjenica da delimo isti jezik može da nadvlada sve frustrirajuće male razlike koje su nam u neposrednoj prošlosti, a i ranije, donele toliko mnogo tragedije i zla?

Čitavim tokom rata bio sam u kontaktu sa ljudima sličnog senzibiliteta sa prostora bivše Jugoslavije ili sam pratio njihov rad. Radilo se o izvjesnoj vrsti antinacionalističke književne koalicije koja je očigledno ukazivala na činjenicu da nisu svi izgubili razum ili lični suverenitet. Otud mi je prisustvo na prostoru bivše Jugoslavije izuzetno važno. Ne da bismo se sad ujedinjavali u neke nove države, nego zato da bismo našli načina da razvijemo ono što nas je vezalo i što nas veže u neke nove forme. Ja književnost zamišljam kao prostor u koji suvereni pojedinci stupaju kako bi komunicirali na načine koji nisu definisani isključivo ideološkim hijerahijama. Književnost je neizbježno demokratična.