PRIKAZ KNJIGE: LET, Vladimir Arsenijević

Visoki let i veliki pad: O dugovečnosti srećnih ljubavi

Prikaz knjige „Let“ Vladimira Arsenijevića (izdanje Algoritam, Zagreb), Dalibor Plečić

Dugo sam čekao da mi konačno dođe u ruke poslednji roman Vladimira Arsenijevića, a to je subjektivno vreme čekanja izgledalo tako dugo, kao kada čekate nastavak omiljene vam serije. Kada sam napokon zaklopio poslednju stranicu knjige, odložio sam je sa osmehom na licu.
Ako su dosadašnji romani i dela Arsenijevića (kao što su U potpalubljuIšmail i Predator) bili uglavnom direktno povezani sa njim kao autorom ili vremenom u kom živi, Let je nesumnjivo roman koji od toga odudara i za čije je pisanje pisac morao uraditi, pored ostalog, i ozbiljno dijahronijsko istraživanje.
Radnja se odvija u Kraljevini Jugoslaviji između dva svetska rata, tačnije od 1932. do 1937. godine, u tadašnjem Bečkereku ili Petrovgradu, danas Zrenjaninu, sa povremenim i kratkim izletima do Beograda, Sarajeva, Mostara i Novog Sada. Fabula romana se centripetalno okreće oko osnovnog događaja (‘Numbakule’ dela), pogibije pilota Pavla Andrejevića u jednom od njegovih letova u službi kraljevskog vojnog vazduhoplovstva.
Autor nije igrao igre velikih preokreta u radnji, pa je dotični centralni događaj izložio čitaocu u prvim stranicama. Takvim postupkom Arsenijević je zaobišao postupak stavljanja čitaoca u poziciju velikog iščekivanja, te je radnju umesto toga raspredao tehnikom retrospektive, i to čini se više nego uspešno. Radnja se odmotava i napred i nazad i gore (prema velikoj temi o ljubavi) i dole (prema najcrnjim dešavanjima tog vremena), širi se i sužava poput opruge: akumuliše energiju romana, prigušuje vibracije i udarce događaja, raspoređuje silu i intezitet, da bi na kraju romana završila poslednjim ‘zatezanjem’ pred fatalni let.
Roman predstavlja svojevrsni omaž jednom, po mnogo čemu, zanimljivom vremenu. Sticajem okolnosti pojavio se u trenutku kada na Radio televiziji Srbije glavnu reč vode serije koje su po vremenskoj radnji bliske tom razdoblju, štaviše pojavio se u pravom trenutku kako bismo mogli da razlučimo pretenciozne predstave prošlosti od nje same, trivijalnost od iskrenosti.
Kuriozitet dela predstavlja pojavljivanje istorijskih ličnosti poput Todora Manojlovića (sa nekim sitnim i bitnim detaljima, recimo njegov sukob sa nadrealistima), aeronauta Koste Miletića, subotičkog pionira avijacije Ivana Sarića, te posredno i Gece KonaPavla BihalijaMiloša Crnjanskog. Spominju se istorijske činjenice kao što je sukob Bogdana Popovića Jovana Skerlića sa novim, modernim piscima, te sa avangardom, čime nam je autor približio stanje u Srpskom književnom glasniku u tom trenutku.
Naravno, ne treba zanemariti sjajne opise mlade komunističke snage u kraljevini i ulogu Nolita, ali i obrise nacističke ideologije u govoru protagoniste Srećka i pripadnika narodnog pokreta Zbor. Nekim opaskama Arsenijević je dočarao političku situaciju u tadašnjoj državi, kao na 27. strani gde se govori o nemoći vlade, o Srbiji kao jugoslovenskom Pijemontu ili, naprotiv, o grubom srpskom centralizmu, o pobuni zelenaša i odmetništvu komita itd.
S druge strane, ne manje značajni su redovi o tadašnjem bioskopu i projekcija urnebesnih komedija producentske kuće Paramount kao što su Majmunska posla braće Marks te Maroko Jozefa fon Šternberga. Sve su to izuzetno zanimljivi i marljivo odrađeni detalji štiva, međutim želeo bih da skrenem pažnju na neke druge segmente romana.
Najpre, posebno su zanimljivi opis i uloga ženskih likova u romanu. Prva stvar koja mi je upala u oči jeste izvesna povodljivost protagonistica u opisima autora, kao što je slučaj sa Marijanom, koja u potpunosti veruje sumanutim idejama njenog voljenog Srećka: „U pravu je Srećko, pomislila je po ko zna koji put, s umorom i rezignacijom, u pravu je skroz. Neko nam radi o glavi, a sreća pa znamo i ko. Jevreji i komunisti, često u istom telu i istoj duši.“ (str. 218)
Slična je situacija i sa snažnom i odvažnom bosanskom Zagorkom Buhom koja, premda pomalo zalutala u „vražjoj ravnici u kojoj je sve na bujrum“, pokazuje latentnu sugestibilnost u odnosu sa komunistom Kostom i njegovim tajnim delatnostima. Svakako, ovakvi odnosi se slobodno mogu pripisati iskrenoj zaljubljenosti, premda je jasno da postoji jasna diferencijacija odlučnih i aktivnih muških protagonista s jedne strane te zavisnih i pasivnih ženskih sa druge.
Na trenutke se stiče utisak da muški likovi određuju suštinu svakodnevnog života ženskih, jer čak i kada nisu neposredno prisutni u radnji, često su tema razgovora, na koncu i Katarinin odnos sa Pavlom pokazuje slične konture. Dakako, treba uzeti u obzir i vremenske koordinate, duboku patrijahalnu kutluru i specifične rodne uloge tog doba, te možda samo postaviti pitanje da li je Arsenijević ovakvim postupkom još autentičnije ocrtao svoje likove, ili je u pitanju zanemarivanje specifične uloge žene u specifičnim vremenima.
Pre će biti ono prvo, te se može reći da je autor upravo u liku odvažne Zagorke Buhe ponudio najbolji demant drugoj tvrdnji. Zagorka predstavlja kontrapunkt jasnoj podeli rodnih uloga u tadašnjem društvu, kao žena koja je morala sama sebi krčiti put i donositi važne odluke. Ono što će u romanu isplivati iz te ambivalentnosti, patrijarhalne žene s jedne i samostalne žene s druge strane, jeste činjenica da su u biti ženski likovi ipak oni centralni. Pored toga što let mladog pilota pokreće čitavu radnju, čini se da njegov let (ni njegov pad) nemaju toliki značaj u romanu bez Katarine.
Upravo u dijalozima ženskih likova, njihovim brigama i slutnjama možemo namirisati jednu nit eshatološke prirode, jedan gotovo skriveni diskurs koji kanda najavljuje nadolazeću katastrofu Drugog svetskog rata, čime ženski likovi dobijaju posebnu težinu u delu.
Povrh svega, roman predstavlja ljubavnu priču u kojoj uloge imaju mladi pilot Pavle Andrejević i nadasve ljupka mlada dama Katarina Buha. Priroda ljubavi koju je Arsenijević opisao usko je povezana sa našim lamentom (katkad potpuno iracionalnim) za davnim i lepim vremenima kada su osećaji bili iskreni, a zbilja manje artificijelna. Njihova sreća je kratka, a svršetak izuzetno tragičan. Autor nam je tu sreću dohvatio u velikom intezitetu i bogatom naboju.
To je ljubav ne samo dvoje zaljubljenih, već dve srodnih, savršeno kompatibilnih polovina, koje su imale tu retku sreću da se pronađu u moru plivajućih kompromisa, substitucija te lažnih uteha. Shodno tome, rečenice koje međusobno izgovaraju Katarina i Pavle pune su iskrenog ljubavnog zanosa, ali ne i trivijalnosti i površnosti kakve bismo možda očekivali. Kanda je Arsenijević uspeo da usred velike najezde kojekakvih velikih i malih ljubavnih priča današnjice po raznim petparačkim štivama i televizijskim serijama, podmetne svoje junake, koji svojim stavom i retorikom upućuju prevashodno na iskrenost.
Autor je izgradio Katarinu i Pavla kroz razne situacije u radnji romana, predstavio nam ih u njihovim vrlinama i manama, iznedrio iz kulturnog miljea doba i sredine, pa nam se poslednja rečenica u romanu („Volim te Pavle… Volim te, ljubavi moja!“) ne čini kao puka fraza iz turskih serija. Između ostalog, Arsenijević je opisao njihovu ljubav u velikim amplitudama, suprotno pravolinijskom životu palanke, jer njihovi odnosi se kreću od velike sreće ka velikoj tragediji.
Naposletku ljubav, koja poput kobnog leta, sagoreva usled slobodnog pada dokaz je života a ne smrti. Svedoci smo danas raznih ‘iskrivljenih’ verzija teorija Judith Butler, obnavljajućeg identiteta, medijumskog nametanja ‘Richard Gere zapadnjačkog zen-budizma’ (kako ga je Žižek nazvao); svedoci smo razdoblja gde su ljubav i zaljubljivanje passé, gotovo retrogradna i anahrona kategorija.
Pitanje je da li ljubav (koja nije politička kategorija) može postojati u današnjoj prozi, ili je samo moguća ako se fabula premesti u prošlost. Vođen svojom ličnom motivacijom (kome je deda poginuo na jednom od njegovih letova baš kao i Pavle), Arsenijević je smestio radnju u prošlost, ali je također dokazao da se današnjim perom i te kako može prikazati prava i strasna ljubav, koja kao takva ne može biti trivijalna, pa makar ona bila stvar prošlosti, a ne sadašnjosti.
Arsenijević je ovim romanom pokazao svoju spremnost i sposobnost da promeni žanr i perspektivu. Hrabro se uhvatio u koštac sa istorijskom temom, te nije dozvolio da delo sklizne u neodgovarajućem pravcu, naprotiv ponudio nam je sentimentalno i konzistentno štivo, dinamičnu naraciju i uverljive dijaloge. Tokom čitavog teksta možemo naslutiti marljivo proučavanje jezika i ambijenta tog vremena, te se situacije i opisi u romanu doimaju spontanima, a rečenice su pažljivo sklesane.
U romanu nećemo naći tzv. regresivnu utopiju iliti lament za prekrasnim minulim vremenima, već umeren prikaz koji ne odustaje od svoje subjektivnosti. Arsenijević je pažljivo proučio svoje gradivo i nije prepustio mnogo toga slučaju. Silno je usredsredio svoj fokus na male stvari, na trenutke jednog razdoblja, nije posezao za velikim događajima i nije nam previše dopustio da verujemo u dugotrajnost ljubavne sreće, jer sreća „poznato je, bledi čim dovoljno snažno poveruješ u nju“.
Print this pageEmail this to someoneShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn