Intervjui

Šta čitaju oni koji pišu: Vladimir Arsenijević

Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?

Mama mi čita iz čika Jovine knjige “Deca, ptice i zverčice”. Reč je o fenomenalnom izdanju s kolažnim ilustracijama objavljenom 1965. godine. Pretpostavljam da sam u vreme iz kog to konkretno sećanje potiče imao dve, najviše tri godine. To je ujedno i jedno od mojih najranijih sećanja uopšte.

Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?

“Tajna narandžaste mačke”. Fantastično štivo koje je nastalo saradnjom 10 autora za decu iz 10 različitih zemalja – svaki od njih je napisao po jedno poglavlje. Smatram je jednom od najboljih knjiga za decu i mlade uopšte. U stvaranju je učestvovao i jedan naš pisac – Ahmet Hromadžić iz BiH. Takođe su za mene veoma važne bile knjige “Timpetil, grad bez roditelja” Manfreda Mihaila i “Emil i detektivi” Eriha Kestnera, obe objavljene u fantastičnoj ediciji dečije književnosti originalnog, predratnog Nolita i deo kolekcije sačuvane iz detinjstva moje majke.

Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?

Relativno često se vraćam Prustu, Deblinu, Bulgakovu, Džojsu ali i Krleži, Andriću, Kišu, Pekiću,…

Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?

Dva verovatno ključna američka postmoderna romana. Pinčonov Gravity’s Rainbow Infinite Jest Dejvida Fostera Volasa. U oba slučaja, jezik me je nadvladao. Ali pošto ne volim poraze, čekam dobar trenutak da se vratim i jednoj i drugoj.

Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?

Iskreno, ne znam da li postoji takva knjiga.

U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?

Ponovo i jedino: “Tajna narandžaste mačke”.

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?

Na klozetskoj šolji. U bilo kom prevoznom sredstvu. U krevetu.

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?

Trenutno verovatno knjige Peti Smit M-Train i The Year of the Monkey.

Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?

Deblinov “Berlin Aleksanderplac”. Bolanjovu “2666”. “Kiklop” Ranka Marinkovića.

Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?

Uglavnom dela Dostojevskog. Ima nečeg kod njega i njegovih knjiga što mi je senzibilitetski veoma strano a povremeno čak i odbojno.

Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?

Nisam siguran da znam odgovor na ovo pitanje.

Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom? 

Katul, Montenj, Prust, Bulgakov, Kiš. 

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?

Ne obeležavam ih.

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odlužene doživotne zatvorske kazne?

Verovatno u oba slučaja Prustovu “Potragu za iščezlim vremenom”.

Šta trenutno čitate?

Herodotovu “Istoriju” već po ko zna koji put ali sada na Kindleu i u prevodu na engleski. Kazanovine “Memoare” u integralnoj verziji od 3.500 strana. Knausgorova “Godišnja doba”.


Knjige nisu za plažu: Arsenijević i Štiks otkrivaju za Nova.rs protiv koga su se „urotili“

Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Šta se dogodi kada se, kršeći sve zakone prostora i vremena, susretnu Bogdan, Borka, Mirko, Sem, Predrag, Svetlana, Saša, Miroslav, Daša i Danilo? I kakva je njihova veza s piscima čija su prezimena Bogdanović, Pavićević, Kovač, Mehmedinović, Matvejević, Slapšak, Hemon, Krleža, Drndić i Kiš?

Ovo je najava za režirano javno čitanje dramskog teksta „Urotnici“ Vladimira Arsenijevića i Igora Štiksa koje je 15. decembra na repertoaru Ateljea 212. Autori za Nova.rs otkrivaju o kakvoj se „utori” radi.

– Projekat pozorišne predstave je nastavak našeg bavljenja idejom Zajedničke čitaonice proistekle iz Deklaracije o zajedničkom jeziku koja je rezultat serije konferencija „Jezici i nacionalizmi“ na regionalnom nivou u organizaciji Udruženje Krokodil. Objavili smo devet knjižica a 18 autora su predstavljeni esejima kroz dublete, po temama. To tvori zaista uzbudljivu čitaonicu ali budući da književna izdanja imaju svoja ograničenja, pozorišna predstava je na nivou komunikativnosti za nijansu prilagođenija savremenom dobu – objašnjava Vladimir Arsenijević.

U predstavi je deset autora – Bogdan Bogdanović, Borka Pavićević, Mirko Kovač, Predrag Matvejević, Svetlana Slapšak, Saša Hemon, Miroslav Krleža, Daša Drndić i Danilo Kiš. A zašto su dali naziv „Urotnici“ objašnjava za naš sajt Igor Štiks:

– Enigmatični naslov će se otkriti na javnom čitanju. Odnosno, šta to doista spaja te pisce i na šta nas oni to pozivaju. Urota je za jedno drugačije društvo i svijet, borba za novu utopiju. Jer, urota nikad nije okrenuta prošlosti, nego budućnosti. Mi ne čitamo ove pisce zato što su oni naše književno nasljeđe i što govore o nekim problemima koji nas se danas ne tiču, nego zato što su izuzetno aktualni. I zato smo odabrali ove tekstove i autore koji su dali svoje priloge na ključne teme kojima se danas opsesivno bavimo, od fašizma i antifašizma, Jugoslavije, Evrope, identiteta društva, egzila… Radi se o činjenici da je naše književno nasljeđe izrazito živo i da se u njega ulazi bez prevoda, ili kako to naši likovu kažu bez pasoša i putovnica.

Jezično se razumemo u potpunosti, međutim politički se, ističe Štiks, ne razumemo.

– Ali ne da se ne razumeju različite države kao što nam to vladajući režimi sugeriraju, nego se ne razumijemo o tome kakvo društvo želimo. Želimo li izrabljivačko kapitalističko i fašistoidno društvo? Ja kažem – Ne! I naši urotnici kažu – Ne!. O budućnosti se dakle ne razumijemo. Pa hajde da mislimo o alternativi.

Arsenijević dodaje da u književnosti ne postoje jasne demarkacione linije i nešto što bi specifično definisalo nacionalnu ili etničku književnost.

– U „Urotnicima“ postoji i jedan širi kontekst, evropski, koji takođe ozbiljno promišljamo, a to je način na koji se odvija reprezentacija književnosti u 20. i 21. veku – isključivo kroz nacionalni identitet. Gotovo da i nemate drugi književnu selekciju na svetskim uglednim sajmovima. Imate francusku, tursku književnost, na primer, a ne ekspresionističku ili neku drugu ili okupljenu po bilo kom drugom principu. Ono što je interesantno i čime se bavimo zato, nažalost, ima univerzalni karakter.

Kao dobar primer Arsenijević navodi saradnju sa zemljama nemačkog govornog područja (Nemačka, Austrija, Švajcarska i Lihtenštajn) kada su se kod nas na Sajmu knjiga predstavljali pod egidom „Četiri zemlje jedan jezik“.

– Odlučili su da otklone nacionalnu komponentu, već da se okupe i nastupe kao autori koji pišu jednim jedinim jezikom. Usaglašavanje stavova za to je trajalo godinu dana, znači nije išlo lako, ali je prevladao razum i došli su do zajedničkog rešenja. I kod nas u regionu pisci su najdalje odmakli u povezivanju koje nije zasnovano na interesu. Nije novac dominantan, nego je to naš prostor u nekadašnjim jugoslovenskim granicama, a to će i najokoreliji nacionalista među nama priznati. Zašto mi ne bismo pisali Sajmu knjiga u Lajpcigu i tražili da imamo štand koji nema nacionalno određenje, jer imate pisce koji sebe lakše definišu po jeziku kojim se služe, nego po tome čiji pasoš imaju ili koji DNK nose. Mi ih čitamo u različitim izdanjima na istom jeziku, to se ne prevodi i to se najbolje vidi na regionalnim festivalima – Bookstan u Sarajevu, Festival evropske kratke priče i Festival svjetske književnosti u Zagrebu i Festival Krokodil u Beogradu.

Književnost u svetu danas, dodaje Igor Štiks, funkcioniše na način koji je anahron:

– On ide po državama zbog političke korektnosti, jer ne želi vidjeti realnost da ne postoji francuska književnost isključivo vezana za Francusku, jer se na tom jeziku piše u celom svetu, kao što nastaje nova njemačka književnost na tom jeziku koju pišu i ljudi koji nemaju nikakve veze sa tom zemljom ili su u nju tek došli. I tako se vraćamo na ono što je Kiš govorio osamdesetih godina prošlog vijeka na primeru latinoameričke književnosti a to je da mi jedino možemo nastupiti kao balkanska književnost. Ako u svijetu nekog i zanimate, to je samo kao širi entitet, a ne kao državna nacionalna književnost. To ostavljamo ministarstvima i njihovim omiljenim piscima. Ono što želimo s „Urotnicima“ je da se prvo vratimo sebi, uz pomoć književnosti.

„Urotnici“ zato, nastavlja Štiks, pozivaju na promišljanje društva, jer književnost nije za plažu.

– U ratu sam sa izdavačima koji knjige tako promoviraju, kao zabavu, šaljući poruku da se književnost čita samo kad se nađe malo vremena poslije posla. Književnost ima spoznajnu, dakle političku funkciju. Mi hoćemo politizaciju književnosti a ne zabavu. Ne bavimo se ovim tekstovima zato što predstavljaju bogatu rizinicu književnosti, nego šta oni nama govore danas. Književnost živi samo dok je relevantna društveno i politički, i dok nam daje instrumente da spoznamo svoju realnost i da je mijenjamo. Otud „Urotnici“.

Arsenijević napominje da će ovo javno čitanje biti neobičan susret ljudi koji biološki više nisu među nama i onih koji još uvek jesu a to je ono što knjige omogućavaju.

– Kad samo nabrojite ove pisce, to su zaista fenomenalne ličnosti, vrhunski pisci. Predstava može da spada u postdramsko pozorište i mislim da će biti interesantno.

Izvođači „Urotnika“ su Katarina Žutić, Dejan Dedić, Marko Grabež, kao reditelj Boris Liješević, i pisci Vladimir Arsenijević i Igor Štiks.

– Ključna uloga u prezentaciji jeste režisera koji je smislio veoma zanimljivu formu i zato će ovo biti nešto između javnog čitanja, performansa i predstave sa participacijom pisaca i samog režisera. Dinamika se ostvaruje između samih učesnika koji ulaze u interakciju s likovima koji predstavljaju što žive, što mrtve klasike. Niko ne tumači jednog autora, nego više njih – otkriva delić ovog nesumnjivo intrigantnog kulturnog događaja Igor Štiks.

A kakvi su planovi nakon ovog događaja, upitali smo?

– Korak dalje jeste da se tekst postavi kao pozorišna predstava. Zanima nas neki „laki“ format koji može da putuje i da se realizuje pod različitim okolnostima i tehničkim uslovima. Jer, ono što je za nas jako važno to je ta famozna diseminacija i ovo je za nas jedna vrsta poluge, alata a ne samo kreativno delo. Ima i didaktičku komponentu i zato je za našu misiju bitno da budemo mobilni pošto se sve vreme obraćamo širem kontekstu koji nije omeđen nacionalnim granicama jezika kojim govorimo – zaključuje Vladimir Arsenijević.