INTERVJUI | Vladimir Arsenijević

Vladimir Arsenijević: Čudno je da se tragedija u školi nije dogodila ranije

Uzmeš tih naših 20-30 godina koliko je proteklo od poslednjih ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije a i dalje se ne vide nikakvi rezovi već beznadežno plutanje u jednom opštem vremenu, gde je sve uvek jednako živo. I to su ti duhovi, kaže u intervjuu za Nova.rs pisac i osnivač Krokodila.

Roman „Duhovi” (Laguna) Vladimira Arsenijevića, završnica tetralogije „Cloaca Maxima“, predstavlja epilog priče koju je autor započeo u svom slavnom prvom romanu „U potpalublju”, koji je dobio Ninovu nagradu 1994, i preveden je na 20 jezika. Ta knjiga je nedvosmisleno označila jedno vreme i pogled jedne generacije u sebe, kao i na prilike koje su je fatalno obeležile. Četvrta knjiga Arsenijevićeve sage ide dublje od mračne poslednje decenije 20. veka. Uzimajući leto 2020. i smrt majke kao polaznu osnovu, ova pripovest oživljava različite vremenske rukavce koji su uticali na njene mnogobrojne junake.

Iako Arsenijević, pisac i osnivač Krokodila, ima novi roman, bilo je neminovno razgovor započeti pričom o tragediji u OŠ „Vladislav Ribnikar” jer je to nešto što je promenilo naše živote poslednjih dana.

– Reakcija je stvarno bila snažna i evidentno je da je društvo reagovalo s jakim osećanjem tuge. Kao da smo svi prošli kroz onaj poznati psihološki okvir: zgroženost, pa neverica, depresija, bes… U mojoj glavi je sve to vreme zvonila jedna pomisao: da je zapravo čudno da se tako nešto nije dogodilo ranije. Naravno da je u pitanju poremećena svest tog dečaka. Šta je on učinio svoj toj deci, svojoj porodici, drugim porodicama pa na kraju krajeva i samom sebi… Proizvesti toliko nesreće i posle morati da živiš s tim je zaista užasavajuće, kaže pisac i dodaje:

– Ali teško bi bilo pričati o svemu tome a da se ne uzmu u obzir opšte društvene okolnosti i način na koji se ovo društvo suočava, to jest ne suočava s opštepoznatim problemima. Koliko stvari gura pod tepih, koliko je nesposobno da preuzme odgovornost. Kada pogledate Njegoševu ulicu, koja je ipak glavna gradska arterija, i uživala je status super urbane zone – Idoli su pevali o njoj – sada ne možeš da se probiješ od Kalenića do Cvetnog trga od svih tih militarističkih i hejterskih poruka koje su na sve strane. To sve utiče na svest tih mladih ljudi. Ja ne kažem da je taj dečak neophodno raspolagao tim idejama I da je to motivisalo masovno ubistvo, ali smo kondicionirani da razmišljamo da su nasilje, ratovi, militarizam, oružje, mržnja, glorifikacija ratnih zločinaca – normalna pojava.

Kako je došlo do ideje za poslednji deo sage „Cloaca Maxima”?

– Čitavo četvoroknjižje osmišljeno je tokom 1993. Nisam, naravno, mogao tada s punim pouzdanjem da znam da će ta knjiga biti smeštena u 2020. godinu, ali sam znao da će se odvijati dugo nakon što će se završiti svi ratovi koji su inicirali priču. I kada sam razmišljao o tetralogiji, znao sam da ću je, s obzirom na sve životne okolnosti, sigurno pisati desetak godina. Pretpostavljao sam da će, kada dođem do svoje četvrte knjige, zamišljene kao epilog, već biti mir i da ćemo rešiti sve probleme. To je bila moja polazna osnova.

Smrt majke je okidač koji pokreće mnogo različitih smrti u romanu „Duhovi”. Na neki način vraćamo se opet kroz tu smrt i na slučaj „Ribnikar” – kao da je sve povezano…

– Na sve likove iz knjige suštinski negativno uticala činjenica da žive tu gde žive. I to nije stvar nekakvog usuda, ne treba o tome misliti u mističnim kategorijama. To je stvar društvenih okolnosti koje su zapravo pažljivo stvarane. Na kraju kada osmotriš, mnogo toga je stvar dubokog političkog promišljanja i želje da se društvo zauvek drži u ovoj mizeriji od stvarnosti. I sada se mi svi pitamo zašto se ovo u „Ribnikaru” desilo. Ceo taj jezik i pitanja tipa: „Šta nam se to dešava?”. Ništa se nama ne dešava! Naprotiv, neko nešto čini a sve nakon toga su posledice.

Zašto se roman zove „Duhovi”?

– Pripovedač u knjizi više puta kaže: „Samo su duhovi oko mene.” Nijedan od likova o kojima se u knjizi radi nije potrajao dovoljno dugo da doživi ovo vreme. Ali, postoji i drugi način da se to razume. To je ona priča o prošlosti koja nikad nije mrtva, a najčešće nije baš nije ni prošlost. Ovde postoji taj gotovo fizički osećaj da nama svi ti slojevi naše prošlosti bukvalno naležu na glavu i ne daju nam da se podignemo. Dišu nam za vrat, stalno su tu. Kada napraviš vremensko poređenje – 1945. u aprilu Hitler je bio u bunkeru u Berlinu, i nadirali su saveznici i Crvena armija, a 1965. su Bitlsi svirali u Hamburgu. A onda uzmeš tih naših 20-30 godina, koliko je proteklo od poslednjih ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije, a i dalje se ne vide nikakvi rezovi već beznadežno plutanje u jednom opštem vremenu, gde je sve uvek jednako živo. I to su ti duhovi.

Danas mnogi autori po ugledu na Knausgora pokušavaju da pišu o sebi i stvarnim ljudima što je prilično pipavo. Kako se vi nosite sa tim odnosom fikcije i stvarnog?

– Narator u „Duhovima“ više puta kaže da je to što piše njegov pokušaj autofikcije. Ali, nije i moj jer ja nisam on i pišem fikciju. Definitivno ne delim svoj prljav ili čist veš unaokolo.

Ne volite tu vrstu književnosti?

– Nemam ništa protiv nje, mislim da neki ljudi to sjajno rade, Knausgor dosta dobro, doduše na preskok. U tim hiljadama strana „Moje borbe“ ima svega i svačega. Ali načelno ne vidim stilska ili žanrovska ograničenja za koja mogu da kažem: ovo baš volim, a ovo nikako. Ali moja knjiga je fikcija iako su ljudi često poistovećivali naratora sa mnom, pa još uvek doživljavam komične situacije tipa: „I dalje živiš u Molerovoj?“ ili „Šta radi Anđela?“ Ali „on“ nikada nije trebalo da bude „ja“.

Odlazak u Ukrajinu tokom rata koji traje je sigurno za vas bilo važno iskustvo. Šta vam je najveći utisak?

– Kada čovek krene na takvo jedno mesto u takvim okolnostima, naravno da je utisaka previše da bi ona mogla da se sortiraju. Ali jedna stvar je mene jako pogodila i rastužila – pored činjenice da se tamo odvija tragedija u kojoj civili svakodnevno stradaju – putujući kroz Ukrajinu vidite jedno društvo koje je makar trenutno sravnilo unutrašnje razlike i konfikte. Paradoksalno, zavladala je jedna vrsta čudnog mira, osećaj plemenite borbe i spremnosti na istrajnost i hrabrost. Količina iracionalne mržnje koja ovde kod nas postoji prema Ukrajini je nešto što meni zagorčava život na dnevnom nivou. A mi kad god smo bili u Ukrajini, nismo čuli ni jednu jedinu lošu reč o Srbiji, izuzev čuđenja da su Srbi toliko zalutali u svom razumevanju rata u Ukrajini, da su se nekako svesno našli na strani nesumnjivog agresora, protiv naroda koji je njemu na kraju krajeva daleko bliži.

I za kraj, predstojeći Krokodil festival biće održan od 15. do 18. juna. Koja važna imena dolaze i šta još zanimljivo možemo da očekujemo?

– Pored nemačkog pisca Bernharda Šlinka kao vrhunske strane zvezde, imaćemo i fantastičnu selekciju regionalnih gostiju kao što su: Viktor Ivančić, Zoran Predin, Boris Buden, Robert Perišić… Na otvaranju festivala biće novo scensko čitanje predstave “Urotnici” koju smo Igor Štiks i ja radili po motivima naše edicije “Zajednička čitaonica”. Imaćemo i muzički program u okviru koga će nastupiti LP Duo, Sara Renar… Predin će, pored književnog nastupa, takođe imati mini-koncert. Velika strukturna promena festivala jeste da ćemo, pored večernjeg programa, imati i čitav niz prepodnevnih i popodnevnih događaja na tri zasebne zone na prostoru ispred Muzeja Jugoslavije.

INTERVJU Vladimir Arsenijević: Prošlost nam diše za vratom

Vladimir Arsenijević mislio je da će finale tetralogije „Cloaca Maxima”, koja je započeta kultnim romanom „U potpalubllju“, završiti knjigom pod naslovom „Brdo“, da će Pripovedač okončati svoju priču posmatrajući događaje u prošlosti s distance u kojoj su sve naše mržnje završene.

Nažalost, nije tako. Roman se zove „Duhovi“, govori, kako sam Arsenijević kaže, „o prošlosti koja nam i dalje diše za vratom“, koja odavno upozorava… A onda nas je prošle sedmice zadesila nesreća o kojoj ne prestajemo da mislimo sve ove dane…

– Naravno, knjiga „Duhovi“ je napisana pre nego što se ova tragedija dogodila, a sada je sve samo koincidiralo sa predstojećim promotivnim aktivnostima čisto da dokaže da će se sva naša najopasnija predviđanja zagarantovano ispuniti… Nešto od svega toga ne možete ni da zamislite, i mislim da je ovo jedna od tih situacija koje izlaze van okvira zamislivog, ali ujedno, kada se tako nešto dogodi, mislim da svi imamo užasavajući osećaj da je sve to rezultat svih naših katastrofalnih društvenih dinamika. I meni je samo jedna stvar zvonila u glavi, kada smo shvatili šta se dogodilo, da je zapravo čudno da se tako nešto nije dogodilo ranije. I ono što je najužasnije od svega je da mi zapravo prepoznajemo te potencijale upravo zato što naše društvo neprestano kreira atmosferu u kojoj bi bilo sasvim logično da se takve stvari dogode – kaže Vladimir Arsenijević uoči promocije svoje knjige „Duhovi“ koja je održana sinoć u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC.

Na početku knjige „Duhovi“ Pripovedač razgovara sa svojim mrtvim roditeljima, pominje teške tišine kada je trebalo komunicirati. Posle ove tragedije, svako ima neki predlog. Jedni da ućutimo jer previše brbljamo, drugi kažu – mora se razgovarati. Ni oko toga ne možemo da se složimo. Kako gledate na to?

– Teško je pričati jer je celo društvo traumatizovano jer je bol doslovno opipljiva. Svi su primetili, neobična je tišina na ulicama, postoji napetost u društvu, ne treba ni to potcenjivati, niti o tome govoriti bez nekog poštovanja. Činjenica je da društvo saoseća što je samo po sebi dobro ali i to saosećanje je sa jedne strane ispunjeno pametovanjem koje se jako vidi na društvenim mrežama, gde svako zna šta je uzrokovalo šta, a,naravno, i kompleksnost svega toga koja dovede do toga da neki mladi um tako pukne je stvarno zaslepljujuća. Nemoguće je stvari izraziti u jednostavnim terminima, a onda, naravno, kreću one svađe iz poslednjih redova i to je stvarno iscrpljujuće, da oko bilo čega nastaje ta podela na dve strane, plus nekoliko nijansi… I, istovremeno, reći ću nešto, ne znam da li je pametno, meni se i to iskazivanje bola čini prejakim i pomalo histeričnim. Pomalo sam se setio i onog tragičnog trenutka, kada je izvršen atentat na Zorana Đinđića. Dva dana pre njegove smrti svakog je bolelo uvo, dva dana nakon smrti Zorana Đinđića na stotine uplakanih ljudi. Čini mi se da kao društvo lako zapadnemo u to jadikujuće stanje a kada treba preventivno činiti nešto na društvenom nivou da bi se sprečile tragedije u društvu često zakažemo. I sad se opet spominje da smo imali takve situacije, imali smo malog Aleksu Jankovića i predlog Aleksinog zakona, koji nikad nije prošao. Imamo čitavo to iskustvo i vršnjačkog nasilja i nasilja među školskom decom. To apsolutno nije rešavano i, naravno, dočekali smo situaciju da se desi najstravičnije ostvarenje svega onoga što nismo razrešavali kada je bilo vreme da se tako nešto čini.

Vi i Branislav Trifunović ste radili na crnom mjuziklu „Nije to ništa“, koji se bavi upravo temom vršnjačkog nasilja i koji je, kako ste pre nekoliko godina govorili, inspirisan tragičnom sudbinom Alekse, dečaka koji je zbog vršnjačkog nasilja oduzeo sebi život. Šta je s tim projektom?

– Ima ona statistika, da za domaći film od početka rada na njemu do premijere prođe oko sedam godina. Ja mislim da smo mi sad u sedmoj godini tog projekta. Taj crni mjuzikl „Nije to ništa“ je preživeo razne transformacije i više i nije mjuzikl. To je jedan film koji se zove „Ekskurzija“ koji se bavi istom temom ali na jedan različiti način. Inspirisan je primerima vršnjačkog nasija sa smrtnim ishodom gde dete koje trpi nasilje izvrši samoubistvo jer ne može više da živi sa time. Snimanje filma će krenuti početkom naredne godine, a film režira Miša Terzić. To je projekat od koga svi jako mnogo očekujemo. Njegova tema je bila inspirisana tadašnjim trenutkom ali nažalost mi smo sada opet dočekali situaciju gde je važnost takvog jednog filma opravdana…

Udruženje KROKODIL je mnogo puta skretalo pažnju na agresiju koja vlada u društvu i preduzimalo konkretne akcije protiv nasilja…Šta sada?

– Stvari su jako kompleksne, ne mogu se sad preseći nekom odlukom. Naša problematika seže u onaj jedan neiskorišćen dan,pa smo sad više preterali i sa tim, i koji zovemo šestim oktobrom, koji nikada nije stigao. Mi bismo morali prvo da se vratimo dosta daleko u devedesete godine da preispitamo šta se sve to činilo u ime ovog društva, za šta postoji odgovornost spram te nedavne istorije koja poprilično zagađuje odnose sa našom neposrednom okolinom, sa onim što zovemo regionom, da rešimo to, da preduzmemo kao društvo odgovornost za zločine koji su se činili, da prestanemo sa tim talasom revizionizma koji nije obuhvatio samo naš obrazovni sistem nego se nalazi svuda. Pošto je način na koji smo mi sa takvom neverovatnom uspešnošću otklanjali bilo kakvu pomisao da preuzmemo odgovornost za bilo šta spram te nedavne istorije i doveo do apsurdnih narativa po kojima smo mi, ispostavlja se danas 2023. godine za veliki broj građana u Srbiji, od 1990/91 do 1999. godine sadili drveće, negovali cveće, okopavali krompir i onda je došao zli NATO i ubio boga u nama sa bombardovanjem. I to je sve što građani Srbije danas znaju o svemu što se događalo tokom devedesetih godina. Spomena o tome ko je nalogodavac srpske politike, srpskog društva, vojske paramilitarnih formacija, od Vukovara preko Sarajeva, Goražda, Prijedora, Srebrenice, na Kosovu, masovne grobnice, izručivanja leševa civila u jezero Perućac… Svi ti užasi su nestali iz kolektivne svesti. I to je nešto što zagađuje bilo kakvu mogućnost da se ikada stanje u ovom društvu primiri, da se agresija iz društva istisne, da se nekako podeli, da se odgovornost preuzme ali i da se krivica prebaci na one koji su zaista krivi, na one koji su zločine počinili. Jer to je ono što onemogućava ne samo našu neposrednu komunikaciju, nego i komunikaciju sa širim okruženjem.

Tetralogija „Cloaca Maxima” počinje romanom „U potpalublju”, a finalno izdanje umesto „Brdo” nazvano je „Duhovi”. Kako ste stigli do ovog naziva, kojim duhovima se bavite ?

– Ja sam postavio stvari tako da sam protagonista koji piše knjige čini to u jednom velikom vremenskom periodu tako da je način na koji se moje mišljenje menjalo, pogledi na stvari, velikim delom i jezik reflektovalo i na samog Pripovedača na dobar ili na loš način, on je bivao transformisan samim iskustvom života u tako dugačkom vremenskom periodu ovde kod nas. Tako da čak ni on ne beži od onoga što je video kao knjigu koju je zvao „Brdo“ i taj naivni osećaj iz devedesetih godina, da samo da završimo sa tim užasom u koji smo zapali, sa tim građanskim ratovima, pa ćemo se mi prirodno smestiti u neko logično okruženje. Za mene lično je to bila Evropska unija, I onda se desila ta budućnost, i mi smo videli koliko je ona kao i uvek komplikovanija i mračnija od bilo čega čemu smo se ikada nadali, i to je rezultiralo i tom četvrtom knjigom dok se i Pripovedač i ja sam, dočepao toga da nju piše, već smo bili u 2020. godini i to je taj period kad on počinje da piše da je sve obeleženo kovidom, a eto i ta stvar je sad daleko od nas… I sve to što odlazi za nama, se pakuje u tu ogromnu prošlost koja nam diše za vratom. I, zapravo to su ti duhovi, nešto što prividno samo odlazi a zapravo uvek ostaje tu . I to je onaj poznati citat „da prošlost nije daleko, a najčešće nije ni prošlost“. Sve to što smo ostavili prividno za sobom diše i u ovom vremenu i snažno utiče na njega.

Intervju Vladimir Arsenijević: Udaljili smo se od mnogih istina

Malo je intelektualaca na našoj ovdašnjoj sceni, naročito ako se setimo one Sabatove da je pisac istinski intelektualac „ako se ne stavi na stranu onih koji prave istoriju već na stranu onih koji zbog nje trpe“. I među tim malobrojnim, danas se u Srbiji i šire, izdvaja po mnogo čemu upravo sagovornik „Novog magazina”, Vladimir Arsenijević. Povoda za razgovor sa njim je mnogo, između ostalog, i zato što se on i među tim malobrojnim javnim ličnostima izdvaja aktivnim delovanjem a ne samo komentarisanjem i „lajkovanjem“ svega i svačega što izgleda u sadašnjem društvu postaje mera intelektualizma.

Da li ste „Duhove“, kao završni roman tetralogije, napisali onako kako ste to zamislili pre četvrt veka ili su decenije koje su iza nas doprinele da četvrti nastavak „Cloaca Maxima“ ipak bude temeljno drugačiji?

Tom prerano datom najavom baš sam sebi lepo namestio… Ali kada se setimo, te se 1994. godine sve to dosta ubrzano dešavalo. Kada je roman „U potpalublju“ objavljen, narednih pola godine je bilo sporadičnih reakcija, ali onda je došla NIN-ova nagrada i zaista je sve eksplodiralo. Trebalo se snaći u svemu tome. Mesec dana pre toga me niko ni za šta nije pitao a onda vam odjednom prilaze ljudi i pitaju: „Gospodine Arsenijeviću, šta će biti s nama?“. Snalazio sam se u svemu tome i pričao da je to samo prvi deo jednog četvoroknjižja koji sam ja tako zamislio. Plan je bio da se u prve tri knjige hronološki odvija kompaktna priča koja se dešava u toku godinu dana, od oktobra 1991. godine, dakle u vreme napada na Vukovar i Dubrovnik, a naravno, na početku proleća i početak opsade Sarajeva, pa sve do oktobra 1992. godine. U romanima se ne prati toliko hronologija tih događaja koliko hronologija jedne porodice u nastajanju, mladi bračni par koji čeka bebu, dvoje ljudi koji već sami po sebi vuku jedan ogroman teret svega što se u to vreme inače dešavalo u našim gradovima. Ta intimna drama smeštena unutar mizanscena jedne velike nadolazeće tragedije predstavlja sadržaj prve tri knjige. Četvrta knjiga je zamišljena kao epiloška i pomerena je u vremenu u odnosu na vremenski raspon obuhvaćen u prve tri knjige.

Dobro znam svoj ritam pisanja pa mi je od početka bilo jasno da ću na čitavoj stvari raditi minimum šest-sedam godina i pamtim da sam tad razmišljao da ćemo mi za tih sedam godina svakako biti u nekoj drugoj stvarnosti, onoj koju smo sve to vreme intenzivno priželjkivali. Ipak će, kao, proći svi ti ratovi, mi ćemo se unormaliti, smestiti se u evropski ambijent i početi da napredujemo. Zamislio sam da će se pripovedač iz tog položaja vraćati unazad kako bi se, kao, iz udobnosti te verzije budućnosti sećao užasnog doba u kojem smo živeli tokom devedesetih.

Kad ono… došli smo dovde. Kako biste vi okarakterisali ovo vreme koje danas živimo ovde?

Otimam se tome, i jako me vređa, kada ljudi kažu da je danas gore nego tokom devedesetih. Na Vračaru možda. Ali, mislim, budi ti u Vukovaru, Srebrenici, Prijedoru ili Orahovcu tih devedesetih pa onda mudruj. Naravno da nije gore danas nego tada i stvari su tu veoma jednostavne: živi se loše ali normalno bez ubijanja civila, okupiranih gradova, koncentracionih logora i masovnih grobnica…Ova budućnost stvarno, ni u naznakama, nije ona kojoj smo se nadali, ni lokalno ni globalno, ali reći da nam je gore nego devedesetih je stvarno blasfemija. Međutim, ona nije ni blizu onakva kakvu sam je zamišljao planirajući unutar svoje književne građe da se pripovedač iz nje vraća u prethodne decenije. Taj osećaj kontinuiteta, naročito našim generacijama koje su sve to doživele, jako je intenzivan. Osećaj da nismo u nekom novom dobu nego da se sve jadno preliva od tada pa sve do ovih vremena I da se ujedno veoma svesno udaljava od faktografije donoseći teror revizionizma.

Juče me je jako rastužilo nešto što se desilo u „Krokodil“-u. Donose nam ovde časopis „LiceUlice“ i u novom broju ima fotografija marša „Crni flor za Sarajevo“ iz aprila 1992. godine na kojoj se vide prepune ulice ljudi kada se skupilo na desetine hiljada nas i razvuklo crni flor od Slavije do Palate Albanije. Sećam se, bilo nas je zaista puno i onda shvatiš da se ipak u tom jednom empatijskom smislu mnogo toga promenilo na lošije. Sećam se da sam prolazio pored kamiona sa ozvučenjem s kojeg je puštan zvuk granatiranja Sarajeva i zvuk sirena. Bio je predivan sunčan dan u Beogradu i ti zažmuriš i samo slušaš taj zvuk užasa. Za nas je to tada bio izuzetno intenzivan osećaj. A danas treba da uveravamo ljude da su se zločini zaista događali. Zavladale su emotivne istine i svako je iskrojio svoju revizionističku priču. To je ta pozicija iz koje, dakle, na kraju, pripovedač piše svoju knjigu i upravo je to taj osećaj izneverenosti koji on nosi sa sobom.

Nije li to vaša sudbina kao pisca da nešto zamislite kako ćete pisati, a onda vam se desi da se okolnosti drastično promene i da morate drugačije? Naravno, mislim na vašu knjigu „Meksiko“ u kojoj ste opisali da ste kupili predivnu plavu svesku pred put u Meksiko, a onda je počelo bombardovanje i „Meksiko“ je postala priča nemogućnosti odlaska iz Srbije, kao i velika priča o prijateljstvu sa piscem albanske nacionalnosti sa Kosova. I u centru „Krokodil“ nastavili ste da negujete komunikaciju I programe u kojima učestvuju umetnici iz drugih bivših republika i pokrajina.

Uvek su postojali ljudi na svim stranama koji nisu pravili razlike među ljudima i nije im bio problem da ostvaruju komunikaciju. Bilo je indikativno ono što se događalo devedesetih kada nije bilo moguće negovati kontakte i saradnju. Susreti su bili nemogući, možda poneki na nekom neutralnom terenu. A kada god smo se nalazili u inostranstvu, uvek su ex-Jugosloveni bili zajedno i igrali neku svoju zatvorenu igru. Uvek nam je ta komunikacija sa nama bliskim ljudima bila važna. Mislim da i dan danas čak i najokoreliji nacionalista zna da realno inostranstvo za nas sve počinje tamo gde su nekada bile granice SFRJ. Niko tu nikome u međuvremenu nije postao baš stranac. To odlikuje naš život, sve što predstavlja vrednost koja uvek opstaje, koju je nemoguće ugušiti i koja je jedna vrsta neprestanog zaloga za neku bolju budućnost od ove koju smo stvorili, taman da ona nikada i ne dođe. Te stvari ostaju.

Bili ste i glavni pokretač Deklaracije o zajedničkom jeziku…

Karakter jezika je isti samo se u međuvremenu rascepio na te četiri političke tvorevine pa se sada zovu bosanski, srpski, hrvatski i crnogorski jezik ali, jedna lingvistička, logička pa i etička činjenica jeste da je to budalaština i da se radi o istom jeziku. Delimo ga kao što delimo i zajednički senzibilitet, kao što delimo i jedan deo zajedničke istorije. To su stvari koje su još uvek žive. U maju se spremam da idem u Prištinu na međunarodni književni festival „Polip“ koji predstavlja sjajan primer kako se regionalna komunikacija odvija i koji iz godine u godinu okuplja veoma interesantan sastav regionalnih autora. Mi to, takođe, radimo i u „Krokodil“-u zahvaljujući kom se u Srbiji stvorio ambijent da su regionalni pisci veoma dobrodošli i rado čitani pa poneki među njima spadaju u najkomercijalnije autore na našem tržištu knjige.

„Krokodil” je objavio i ediciju „Zajednička čitaonica“ od devet knjiga. Koja je glavna nit koju ste želeli da razvijete sa tom bibliotekom koja je veoma pažljivo koncipirana?

Taj projekat se nadovezuje na naš prethodni projekat „Jezici i nacionalizmi“ u okviru kog smo organizovali lingvističke konferencije u četiri zemlje regiona sa namerom da, uz pomoć stručnjaka, ekspertski dokažemo da je „voda tečna“. To jest da se mi međusobno razumemo i da nam nisu potrebni prevodioci. U tom smislu moramo da mislimo u kontekstu jednog jedinstvenog jezika, koji je policentričan, koji ima četiri standarda, ali sve to ipak ne umanjuje činjenicu da se radi o jednom zajedničkom jeziku. U Podgorici, Splitu, Sarajevu i Beogradu, te su se konferencije završavale razmenom mišljenja sa publikom i pokazalo se da jedan broj ljudi ne prihvata lako manipulacije. Fascinantan je to politički projekat da vi ubedite ljude, govornike nekadašnjeg srpsko-hrvatskog jezika, da govore različitim jezicima. Jer, ako uspete u toj budalaštini, pretpostavka je da će sve drugo ići mnogo lakše. I to se na žalost pokazalo kao velika istina.

Nakon serije regionalnih konferencija mi smo sastavili i objavili sada već čuvenu Deklaraciju o zajedničkom jeziku koju je potpisalo preko 10.000 ljudi i Noam Čomski. Onda se desila i ona buna među srednjoškolcima u Jajcu. Bila su to deca iz bošnjačke i hrvatske zajednice koja su se lepo družila odrastajući u Jajcu, da bi onda počela obrazovna segregacija pod tim prividno nevinim nazivom „Dvije škole pod istim krovom“ koja je podrazumevala da će ta deca biti razdvojena u različite smene pod lažnom tezom da govore različitim jezicima te da će im u okviru te isti opsežne i podle manipulacije biti dati odvojeni udžbenici iz svih nacionalnih predmeta. A deca su naprosto prozrela čitavu tu stvar i nisu htela da nasednu na laž.

Pokazalo se da postoje i oni koji ne gutaju tako lako sve što im se servira. Ta vrsta dečje naivnosti i neposrednosti učinila je mnogo. Sećam se da sam tada viđao snimke i fotografije sa njihovih demonstracija gde su na transparentima bile iscrtane kruške i jabuke. Nisam to mogao da rastumačim sve dok mi nisu objasnili da je kantonalna ministarka obrazovanja, kada su je direktno pitali zašto ne ukine obrazovnu segregaciju, rekla: „Pa znate, ne možemo mi sada da mešamo kruške i jabuke“. To je bio fenomenalan odgovor dece koji je potpuno obesmislio tu nakaradnu politiku. Nastavili smo da razmišljamo o čitavoj toj stvari i naravno, vrlo brzo došli u polje književnosti gde sva ta lingvistička pitanja dobijaju komunikativniji i manje akademski oblik. Razumeli smo da sa priličnom dozom slobode možemo da osmotrimo poslednjih stotinjak godina književnog stvaralaštva na ovim prostorima i da sastavimo jednu dinamičnu kombinaciju esejističkih dubleta.

Za svaku od tih knjižica ste izabrali po dva eseja, autora kao što su, na primer, Miroslav Krleža do, recimo, Lane Bastašić. Tu su i Dubravka Ugrešić, Danilo Kiš, Daša Drndić, Nikolaidis, Borka Pavićević…

Napravili smo jednu mešavinu jako interesantnih i za nas beskrajno značajnih autora iz različitih perioda naše zajedničke istorije. Tih devet segmenata su tematski određeni i stvorili smo jednu vrstu čitaonice koju niko, a verujem ponajmanje sami ti autori, ne bi želeli da se svrstavaju u neke nacionalne ili etničke potkategorije. To su jednostavno pisci našeg jezika.

Nisu kruške i jabuke…

Da, da… nisu kruške i jabuke. To je ono kod pisaca, ne možete vi sada njima obući nacionalne dresove i terati ih da pevaju nacionalnu himnu. Ne funkcioniše to na taj način. Tu se vidi da su stvari dublje i komplikovanije od same naše poslovične zaguljenosti. Zamislite kada bi se knjige tih naših pisaca našle na zajedničkom nenacionalnom nastupu na, na primer, Lajpciškom sajmu knjiga. Kao književnost jezika. To bi našu scenu popelo na višu lestvicu evropske i globalne književne utakmice gde bismo mi učestvovali sa jednom produkcijom koja je objedinjena, i koja ne bi bila ni približno toliko provincijalizovana kakva je danas. Knjige iz „Zajedničke čitaonice“ su zaista fenomenalno dočekane od strane publike što samo govori u prilog tome da su nam izdavaštva omeđena nepremostivim zidovima. Zbog toga je Hrvatskoj Fraktura objavila svih devet knjižica u jednom tomu, a u Crnoj Gori je u produkciji Grada Podgorica pripremljeno besplatno jednotomno izdanje „Zajedničke čitaonice“ za sve koji su za takve stvari zainteresovani. Na osnovu tog projekta je urađena i predstava „Urotnici“ u kojoj Bogdan Bogdanović vodi Krležu kroz vremena i prostore da mu pokaže šta se sve u međuvremenu, od njegove smrti desilo.

Aktivisti udruženja „Krokodil“ i Inicijative mladih za ljudska prava su nedavno u parku kod Mitićeve rupe na trgu Slavija organizovali čišćenje tog prostora i tom prilikom prekrečili i jedan veliki grafit čiji sadržaj nije primeren deci koja se igraju na tom prostoru. Odziv građana nije bio veliki u onoj meri koliko je ljudi akciju podržalo na društvenim mrežama. Zašto je to tako?

Nekako sam sklon nekoj vrsti delatnog fatalizma, već sam u onoj fazi u kojoj lično ni u šta ne verujem, ali mislim da ipak treba zasukati rukave i nešto učiniti eto baš zato. To je jednostavno moj stav. Vidim inače dosta pasivnosti kod ljudi. Na primer, desnica pokazuje veliku dozu agilnosti i spremnosti za delovanje, i to joj se jednostavno mora priznati, dok sa ove druge strane političkog spektra više vlada letargija. Ljudi se zadovoljavaju pametovanjem na društvenim mrežama do izbezumljenja, bave se teoretisanjem. Skloni su da iskomplikuju i najjednostavnije stvari, vlada sveopšte trolovanje. Ako bilo koju stvar pokušaš da kažeš ona biva odvedena u neku stranu na koju nikada nije trebala da krene i onda ti kreneš da objašnjavaš… Sve to mene lično jako iscrpljuje i trudim se da što manje objašnjavam, da što manje ulazim u bilo kakve rasprave, nikome ništa ne odgovaram, prosto idemo i radimo svoju stvar. Tako funkcionišemo i to je naš načelni stav da mi stvari koje nas uznemiravaju pokušavamo da na neki način učinimo boljima a hoće li se neko u to uključiti ili neće, to je na izvolte. Na kraju, primećujem da samo nas nekolicina završi u akciji. Kod nas se svaki protest protiv ideoloških i vizuelnih zagađenja na našim zidovima svede na to da nas nekolicina učestvuje.

Jedna od tih stvari koje ste inicirali je i humanitarna pomoć ugroženima u Ukrajini. Sada su već dva odlaska u tu zemlju iza vas… Da li se nešto promenilo u odnosu na prošlogodišnje putovanje?

Neke stvari su drugačije… Već u junu sam primetio da Ukrajinci gotovo po pravilu poseduju jednu posebnu vrstu hrabrosti i izdržljivosti. Stekao sam utisak da nisu skloni samosažaljenju, da se u različitim okolnostima vrlo brzo preslože i počnu da žive onoliko normalno koliko je to uopšte moguće. Sećam se da me je to dirnulo kada sam video jer me je podsetilo na onaj čuveni tekst Miše Vasića u Vremenu kada je on prvi ušao u okupirano Sarajevo i u kojem je pisao da čim prestanu granate, otvaraju se kafići i Sarajlije odmah izlaze da piju kafu i da se druže. Posle nam je postalo jasno da čovek i u najdrastičnijim situacijama juri taj minut u kojem može život da provede normalno.

Ovaj put kada ste bili, ta normalnost se desila i jedno pre podne kada ste održali književni matine…

Da, između dva vazdušna napada smo se družili na tom matineu u Bliznjukiju. Bilo je zaista neverovatno. Publika, a bilo je tu i mladih i starijih, obukli su najlepšu odeću, uparadili se za matine u 11 prepodne u tom malenom mestu i to je zaista nešto što ostavlja snažan utisak. Prošle godine smo išli do Harkiva i nazad i sve vreme je baš gruvalo. Sada smo išli skroz na istok zemlje, i nakon Bliznjukija, pošli smo dole prema Donjecku i prošli smo ceo Dombas sve do linije fronta. Ta količina devastacije… zaista je potresno kada vi prolazite tim putem a selo do sela, sva su potpuno razrušena. Vidi se da je taj deo sistematski uništavan, tamo više nema ni stanovnika. Vidite da su porušili sve, i crkve i obdaništa i štale i kuće, nema bukvalno nijednog objekta da je ostao neoštećen. To ne može u čoveku da ne ostavi trajnu gorčinu. Ono što sam i onda i sada primetio je da su i ti naši ratovi bili užasno toksični i ostali takvi do današnjih dana. Ogromna mržnja se nije dala, nigde nije odmakla, a Ukrajinci ipak imaju posla sa napadačem koji dolazi spolja. Društvo je u tom smislu dosta suzbilo redove i neke razlike među ljudima su se barem trenutno ublažile. Naše gošće iz Ukrajine koje ovde borave u rezidenciji su nam pričale da nije bilo baš sve lako kada je bila u pitanju recimo integracija LGBT zajednice u ukrajinsko društvo pre rata. Rat je učinio jako mnogo da se ti ljudi integrišu jer su i oni, kao i svi drugi ljudi, poželeli da brane svoju zemlju i javno su se angažovali, naravno, ne krijući svoje seksualno opredeljenje. To što se oni bore za svoju zemlju je na neki način otvorilo oči Ukrajincima koji ih do tada nisu podržavali. Mislim da je ukrajinsko društvo na jako dobrom putu i to je ono što je značajno. Oni proživljavaju ovu tragediju koja može da traje jako dugo ali, ono što se kod njih primećuje, a kod nas se to nije moglo primetiti, je da oni, onog momenta kada ih pustite na miru, makar i neki kratki period, to društvo krene da napreduje. Oni imaju tog kapaciteta u sebi i ne sumnjaju u put za koji su se opredelili.

Šta čitaju oni koji pišu: Vladimir Arsenijević

Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?

Mama mi čita iz čika Jovine knjige „Deca, ptice i zverčice”. Reč je o fenomenalnom izdanju s kolažnim ilustracijama objavljenom 1965. godine. Pretpostavljam da sam u vreme iz kog to konkretno sećanje potiče imao dve, najviše tri godine. To je ujedno i jedno od mojih najranijih sećanja uopšte.

Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?

„Tajna narandžaste mačke”. Fantastično štivo koje je nastalo saradnjom 10 autora za decu iz 10 različitih zemalja – svaki od njih je napisao po jedno poglavlje. Smatram je jednom od najboljih knjiga za decu i mlade uopšte. U stvaranju je učestvovao i jedan naš pisac – Ahmet Hromadžić iz BiH. Takođe su za mene veoma važne bile knjige „Timpetil, grad bez roditelja” Manfreda Mihaila i „Emil i detektivi” Eriha Kestnera, obe objavljene u fantastičnoj ediciji dečije književnosti originalnog, predratnog Nolita i deo kolekcije sačuvane iz detinjstva moje majke.

Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?

Relativno često se vraćam Prustu, Deblinu, Bulgakovu, Džojsu ali i Krleži, Andriću, Kišu, Pekiću,…

Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?

Dva verovatno ključna američka postmoderna romana. Pinčonov Gravity’s Rainbow i Infinite Jest Dejvida Fostera Volasa. U oba slučaja, jezik me je nadvladao. Ali pošto ne volim poraze, čekam dobar trenutak da se vratim i jednoj i drugoj.

Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?

Iskreno, ne znam da li postoji takva knjiga.

U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?

Ponovo i jedino: „Tajna narandžaste mačke”.

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?

Na klozetskoj šolji. U bilo kom prevoznom sredstvu. U krevetu.

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?

Trenutno verovatno knjige Peti Smit M-Train i The Year of the Monkey.

Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?

Deblinov „Berlin Aleksanderplac”. Bolanjovu „2666”. „Kiklop” Ranka Marinkovića.

Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?

Uglavnom dela Dostojevskog. Ima nečeg kod njega i njegovih knjiga što mi je senzibilitetski veoma strano a povremeno čak i odbojno.

Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?

Nisam siguran da znam odgovor na ovo pitanje.

Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?

Katul, Montenj, Prust, Bulgakov, Kiš.

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?

Ne obeležavam ih.

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odlužene doživotne zatvorske kazne?

Verovatno u oba slučaja Prustovu „Potragu za iščezlim vremenom”.

Šta trenutno čitate?

Herodotovu „Istoriju” već po ko zna koji put ali sada na Kindleu i u prevodu na engleski. Kazanovine „Memoare” u integralnoj verziji od 3.500 strana. Knausgorova „Godišnja doba”.

Knjige nisu za plažu: Arsenijević i Štiks otkrivaju za Nova.rs protiv koga su se „urotili“

Šta se dogodi kada se, kršeći sve zakone prostora i vremena, susretnu Bogdan, Borka, Mirko, Sem, Predrag, Svetlana, Saša, Miroslav, Daša i Danilo? I kakva je njihova veza s piscima čija su prezimena Bogdanović, Pavićević, Kovač, Mehmedinović, Matvejević, Slapšak, Hemon, Krleža, Drndić i Kiš?

Ovo je najava za režirano javno čitanje dramskog teksta „Urotnici“ Vladimira Arsenijevića i Igora Štiksa koje je 15. decembra na repertoaru Ateljea 212. Autori za Nova.rs otkrivaju o kakvoj se „utori” radi.

– Projekat pozorišne predstave je nastavak našeg bavljenja idejom Zajedničke čitaonice proistekle iz Deklaracije o zajedničkom jeziku koja je rezultat serije konferencija „Jezici i nacionalizmi“ na regionalnom nivou u organizaciji Udruženje Krokodil. Objavili smo devet knjižica a 18 autora su predstavljeni esejima kroz dublete, po temama. To tvori zaista uzbudljivu čitaonicu ali budući da književna izdanja imaju svoja ograničenja, pozorišna predstava je na nivou komunikativnosti za nijansu prilagođenija savremenom dobu – objašnjava Vladimir Arsenijević.

U predstavi je deset autora – Bogdan Bogdanović, Borka Pavićević, Mirko Kovač, Predrag Matvejević, Svetlana Slapšak, Saša Hemon, Miroslav Krleža, Daša Drndić i Danilo Kiš. A zašto su dali naziv „Urotnici“ objašnjava za naš sajt Igor Štiks:

– Enigmatični naslov će se otkriti na javnom čitanju. Odnosno, šta to doista spaja te pisce i na šta nas oni to pozivaju. Urota je za jedno drugačije društvo i svijet, borba za novu utopiju. Jer, urota nikad nije okrenuta prošlosti, nego budućnosti. Mi ne čitamo ove pisce zato što su oni naše književno nasljeđe i što govore o nekim problemima koji nas se danas ne tiču, nego zato što su izuzetno aktualni. I zato smo odabrali ove tekstove i autore koji su dali svoje priloge na ključne teme kojima se danas opsesivno bavimo, od fašizma i antifašizma, Jugoslavije, Evrope, identiteta društva, egzila… Radi se o činjenici da je naše književno nasljeđe izrazito živo i da se u njega ulazi bez prevoda, ili kako to naši likovu kažu bez pasoša i putovnica.

Jezično se razumemo u potpunosti, međutim politički se, ističe Štiks, ne razumemo.

– Ali ne da se ne razumeju različite države kao što nam to vladajući režimi sugeriraju, nego se ne razumijemo o tome kakvo društvo želimo. Želimo li izrabljivačko kapitalističko i fašistoidno društvo? Ja kažem – Ne! I naši urotnici kažu – Ne!. O budućnosti se dakle ne razumijemo. Pa hajde da mislimo o alternativi.

Arsenijević dodaje da u književnosti ne postoje jasne demarkacione linije i nešto što bi specifično definisalo nacionalnu ili etničku književnost.

– U „Urotnicima“ postoji i jedan širi kontekst, evropski, koji takođe ozbiljno promišljamo, a to je način na koji se odvija reprezentacija književnosti u 20. i 21. veku – isključivo kroz nacionalni identitet. Gotovo da i nemate drugi književnu selekciju na svetskim uglednim sajmovima. Imate francusku, tursku književnost, na primer, a ne ekspresionističku ili neku drugu ili okupljenu po bilo kom drugom principu. Ono što je interesantno i čime se bavimo zato, nažalost, ima univerzalni karakter.

Kao dobar primer Arsenijević navodi saradnju sa zemljama nemačkog govornog područja (Nemačka, Austrija, Švajcarska i Lihtenštajn) kada su se kod nas na Sajmu knjiga predstavljali pod egidom „Četiri zemlje jedan jezik“.

– Odlučili su da otklone nacionalnu komponentu, već da se okupe i nastupe kao autori koji pišu jednim jedinim jezikom. Usaglašavanje stavova za to je trajalo godinu dana, znači nije išlo lako, ali je prevladao razum i došli su do zajedničkog rešenja. I kod nas u regionu pisci su najdalje odmakli u povezivanju koje nije zasnovano na interesu. Nije novac dominantan, nego je to naš prostor u nekadašnjim jugoslovenskim granicama, a to će i najokoreliji nacionalista među nama priznati. Zašto mi ne bismo pisali Sajmu knjiga u Lajpcigu i tražili da imamo štand koji nema nacionalno određenje, jer imate pisce koji sebe lakše definišu po jeziku kojim se služe, nego po tome čiji pasoš imaju ili koji DNK nose. Mi ih čitamo u različitim izdanjima na istom jeziku, to se ne prevodi i to se najbolje vidi na regionalnim festivalima – Bookstan u Sarajevu, Festival evropske kratke priče i Festival svjetske književnosti u Zagrebu i Festival Krokodil u Beogradu.

Književnost u svetu danas, dodaje Igor Štiks, funkcioniše na način koji je anahron:

– On ide po državama zbog političke korektnosti, jer ne želi vidjeti realnost da ne postoji francuska književnost isključivo vezana za Francusku, jer se na tom jeziku piše u celom svetu, kao što nastaje nova njemačka književnost na tom jeziku koju pišu i ljudi koji nemaju nikakve veze sa tom zemljom ili su u nju tek došli. I tako se vraćamo na ono što je Kiš govorio osamdesetih godina prošlog vijeka na primeru latinoameričke književnosti a to je da mi jedino možemo nastupiti kao balkanska književnost. Ako u svijetu nekog i zanimate, to je samo kao širi entitet, a ne kao državna nacionalna književnost. To ostavljamo ministarstvima i njihovim omiljenim piscima. Ono što želimo s „Urotnicima“ je da se prvo vratimo sebi, uz pomoć književnosti.

„Urotnici“ zato, nastavlja Štiks, pozivaju na promišljanje društva, jer književnost nije za plažu.

– U ratu sam sa izdavačima koji knjige tako promoviraju, kao zabavu, šaljući poruku da se književnost čita samo kad se nađe malo vremena poslije posla. Književnost ima spoznajnu, dakle političku funkciju. Mi hoćemo politizaciju književnosti a ne zabavu. Ne bavimo se ovim tekstovima zato što predstavljaju bogatu rizinicu književnosti, nego šta oni nama govore danas. Književnost živi samo dok je relevantna društveno i politički, i dok nam daje instrumente da spoznamo svoju realnost i da je mijenjamo. Otud „Urotnici“.

Arsenijević napominje da će ovo javno čitanje biti neobičan susret ljudi koji biološki više nisu među nama i onih koji još uvek jesu a to je ono što knjige omogućavaju.

– Kad samo nabrojite ove pisce, to su zaista fenomenalne ličnosti, vrhunski pisci. Predstava može da spada u postdramsko pozorište i mislim da će biti interesantno.

Izvođači „Urotnika“ su Katarina Žutić, Dejan Dedić, Marko Grabež, kao reditelj Boris Liješević, i pisci Vladimir Arsenijević i Igor Štiks.

– Ključna uloga u prezentaciji jeste režisera koji je smislio veoma zanimljivu formu i zato će ovo biti nešto između javnog čitanja, performansa i predstave sa participacijom pisaca i samog režisera. Dinamika se ostvaruje između samih učesnika koji ulaze u interakciju s likovima koji predstavljaju što žive, što mrtve klasike. Niko ne tumači jednog autora, nego više njih – otkriva delić ovog nesumnjivo intrigantnog kulturnog događaja Igor Štiks.

A kakvi su planovi nakon ovog događaja, upitali smo?

– Korak dalje jeste da se tekst postavi kao pozorišna predstava. Zanima nas neki „laki“ format koji može da putuje i da se realizuje pod različitim okolnostima i tehničkim uslovima. Jer, ono što je za nas jako važno to je ta famozna diseminacija i ovo je za nas jedna vrsta poluge, alata a ne samo kreativno delo. Ima i didaktičku komponentu i zato je za našu misiju bitno da budemo mobilni pošto se sve vreme obraćamo širem kontekstu koji nije omeđen nacionalnim granicama jezika kojim govorimo – zaključuje Vladimir Arsenijević.