Petak, 16. februar 17:30 je po lokalnom vremenu.
Vozimo se kroz predivnu Galiciju u konvoju od deset vojnih i medicinskih vozila. Na padinama s obe strane neravnog puta punog rupa promiču pitoreskne drvene kuće s tremovima ukrašenim rezbarijama i oslikanim daščanim pročeljima, na povremenim autobuskim stajalištima vijore se plavo-žute zastave, benzinske pumpe su moderne i beskrajno dobro snabdevene ali prolazimo i pored bilborda koji pozivaju na odbranu od neprijatelja i povremenih ruševina kao i vojnih punktova s antitenkovskim blokadama i kamuflažnim prostirkama a sve vreme pred nama se belasa jedna visoka planina zasneženog vrha. „Izgleda kao Fudži“, kaže Milan dok nagađamo šta bi to moglo da bude.
Ovo je Ukrajina godine 2024, samo nekoliko dana pre dvojne godišnjice: deset godina od aneksije Krima i dve godine od sveobuhvatne invazije za koju su mnogi ovde verovali da će trajati mnogo kraće nego što se to na žalost danas čini. Danas bi se reklo kao da bi mogla da traje zauvek. Ipak, moral i humor ljudi s kojima putujemo uporno ostaje na zavidnoj visini. Ukrajinci su otporni, čvrsti i navikli na svašta a hrabrost, kaže ovdašnja poslovica, hrabrost je proizvedena u Ukrajini.
Na ovo svoje putovanje, na koje smo pošli s namerom da odnesemo pomoć građanima Hersona, krenuli smo juče iz Beograda koji nam već sad deluje beskrajno daleko. Proputovali smo kroz Srbiju i Mađarsku, proveli sate čekićajući na graničnim prelazima i prespavali u hotelu neposredno pred mađarsko-ukrajinskom granicom kod Zahonjija. Poučeni iskustvom iz 2022, kada smo prvi put putovali u Ukrajinu da odnesemo pomoć u opremi Gradskom perinatalnom centru u Harkivu, tom ratnim dejstvima zahvaćenom gradu na samom istoku zemlje, morali smo da zanoćimo u kolima na samoj granici čekajući da se centralni granični ofis u Kijevu otvori kako bi nam izdali dozvolu da uđemo u zemlju zbog predostrožnosti s kojom ovdašnje vlasti pristupaju nosiocima pasoša Republike Srbije (zahvaljujući neslavnoj činjenici da veliki broj psa rata, bednih plaćenika i ruskih okupacionih slugu dolazi upravo iz naše zemlje) znali smo da je za nas najpametnije da se na granici pojavimo u normalno vreme. I zaista, ovog puta je sve išlo bez problema tako da smo ubrzo ušli u Ukrajinu i u pograničnom gradu Užgorodu našli se s našim prijateljem i partnerom u ovim akcijama, Andrijom Ljubkom, i grupom njegovih saradnika (od kojih su neki bili s nama i prošle godine kad smo vozili humanitarnu pomoć u Bliznjuki). Oni su nam pomogli da preko dve tone naše humanitarne pomoći (sastavljene od životnih i higijenskih namirnica i podeljene u dvesta tzv. „paketa za preživljavanje“) prebacimo iz vozila kojim smo je dopremili iz Beograda u medicinski kombi kojim ćemo nastaviti naše dugo putovanje prema Hersonu.
Iz Užgoroda smo pošli nešto posle dva sata po lokalnom vremenu i za sada se još uvek vozimo kroz relativno miran, ratom nezahvaćen zapadni deo zemlje. Međutim znamo da je situacija, što se dalje čovek kreće, posebno prema istoku i jugu zemlje, sve opasnija a atmosfera napetija i tragedija sve prisutnija. Ovog puta dobili smo i specijalne torbice s prvom pomoći kao i motorole koje bi trebalo da nam pomognu u slučaju da se nešto nepredviđeno dogodi. Ruski dronovi, naime, neprestano nadleću Herson i često izbacuju smrtonosne tovare na sve što izaziva sumnju onih koji njima rukovode na daljinu a konvoj vozila od kojih neka nose oznaku crvenog krsta dok su druga ofarbana kamuflažnim bojama i ukrašena ukrajinskim trozupcem nije nešto što će lako promaći pogledu te nove vrste snajperista opremljenih bespilotnim letelicama na daljinsko navođenje. U tom smislu, teško je razumeti kako će nas u takvom slučaju spasiti ova neimpresivna torbica s gazom, flasterima, bandažama za zaustavljanje krvi, makazama i sličnim stvarčicama. No, svakako, ne treba se opterećivati takvim stvarima. Najvažnije je voziti i voziti kroz sve ove hiljade kilometara koje stoje pred nama te napokon stići do ljudi kojima je život u takvoj atmosferi svakodnevica i odneti im sakupljenu pomoć a mi ćemo se već nekako provući kroz taj pakao s glavom na ramenima i vratiti se kući.
Ovaj izveštaj u svakom slučaju nastavljamo sutra. Trenutno je Milan za volanom pa ću ga za jedno dva sata ponovo odmeniti ja. I tako kroz čitav dan i čitavu noć sve do jutra. Nakon čitave duge noći provedene u konstantnoj vožnji čeka nas kratki i neudobni dvočasovni san pred jutro na sedištima u istom ovom kombiju pre nego što u zoru, nažuljani, neispavani, neumiveni, nastavimo dalje s ovim putovanjem kroz veliku zemlju, prividno bez kraja i konca.
Do sledećeg javljanja, dakle, sutra otprilike u isto vreme – Всього́ найкра́щого!
Subota, 17. februar
Mačka je nezvanični simbol Odese, lučkog grada bogate istorije i izrazito urbanog pulsa. Slično Istanbulu, njeni građani i u najtežim vremenima brinu o gradskim mačkama pa se gotovo na svakom uglu mogu videti posudice s hranom i vodom a sam grad, inače vizualno izrazito dinamičan, ispunjen je grafitima i muralima s likom ove životinje što mu daje jedinstveno pitom, inteligentan izgled koji stoji u dirljivom kontrastu s teškim pa i tragičnim stanjem u kom se Odesa i čitava Ukrajina već dugo nalaze i kome se brzi kraj ne nazire. Većinu ovih murala potpisuje grupa uličnih umetnika LBWS 168 a pored činjenice da krase mnoge zidove Odese mogu se naći i u raznim drugim gradovima Ukrajine.
Razaranje je vidljivo u ovom gradu u kom se barokne građevine i trgovi smenjuju s klasicističkim palatama, modernističkim javnim građevinama i socrealističkim stambenim objektima (Hruščovke) i spomenicima, dajući njegovim ulicama neverovatan osećaj istorije koja neprestano teče i valja se, često brutalno i prečesto, na žalost, direktno preko glava ljudi.
Činjenica da je istorijskio jezgro Odese pod zaštitom UNESCO-a paradoksalno sprečava tj. birokratski beskrajno usporava obnovu granatiranih građevina u centru pa rupe od granatiranja na njihovim fasadama i dalje zastrašujuće zjape uprkos volji Ukrajinaca da ih repariraju i građevine na koje su toliko ponosni što brže vrate u njihovo prvobitno stanje.
S obzirom na razne usputne obaveze i činjenicu da se jedno od vozila iz našeg konvoja pokvarilo doslovno na ulazu u Odesu, nastavak našeg putovanja prema Hersonu otegao se toliko da smo u zaraćeni grad na mestu gde se Dnjepar uliva u Crno more ušli oko osam uveče, neposredno pred policijski čas. Kad smo prošli kroz rigoroznu kontrolu i pošli prema baptističkoj crkvi, krajnjem cilju našeg putovanja koje se već proteglo na čitavih 2000 kilometara, potpuno puste hersonske ulice bile su doslovno utonule u mastiljavu tamu tek povremeno presecanu spuštenim ili prigušenim farovima nadolazećih (uglavnom vojnih) vozila.
Rat koji se ovde vodi je perfidni rat dronovima opremljenim razornim granatama koje ruske snage (udaljene od slobodnog dela grada samo 2 km) ispuštaju praktično na sve što se kreće. Napetost u gradu je takva da se doslovno može opipati, nešto što nismo zatekli niti osetili nigde gde smo do sada bili u ovoj nepravedno napadnutoj zemlji a bili smo na mnogim mestima zahvaćenim intenzivnim ratnim operacijama. Sve je to, ili gotovo sve, kompenzovalo nebo istačkano zvezdama i predivni blistavi mesec nad našim glavama.
Zajedno s osobljem Punkta nepobedivosti pri baptističkoj crkvi istovarili smo svu humanitarnu pomoć, kratko popričali i srdačno se oprostili pre nego što smo pošli prema Mikolajivu gde smo planirali da prespavamo u granatiranom hotelu uz reku Buh (vođeni neuverljivom logikom da jednom granatirana građevina neće uskoro biti gađana ponovo) dok su oni ostali tu gde je život turoban i tragičan i jako malo vredi da, u skladu s našim instrukcijama, raspoređuju namirnice koje smo doneli u planirane „pakete preživljavanja“ i spreme ih za sutrašnje okupljanje na Punktu nepobedivosti te da i nadalje iz dana u dan nesebično pomažu preostalim građanima ovog nesrećnog grada duhova da nekako prežive izazovna, teška vremena i dočekaju slobodu i konačni povratak normalnosti.
Nedelja i ponedeljak, 18. i 19. februar
Kozelščina je naselje u Poltavskoj oblasti u samom središtu Ukrajine. Kao što je to često slučaj s ukrajinskim gradićima kojih u ovoj zemlji ima na stotine, spoljni izgled može poprilično da zavara. Kad se skrene s magistralnog puta i do centra stigne blatnjavim, loše popločanim ulicama prepunim rupa, oivičenim niskim i posivelim, krajnje neimpresivnim kućama, prvi utisak je neminovno poprilično tužan.
Ali kada se susretnete s lokalnim ljudima, taj utisak se naglo menja a neretko je ta promena propraćena i drugim iznenađenjima od kojih nam je pojedine i Kozelščina uspešno priredila.
Tu smo inače stigli nakon nekoliko sati koliko smo uopšte uspeli da odspavamo u noći sa subote na nedelju, olakšani za čitavih tonu i sedamsto kilograma prehrambenih i higijenskih namirnica koje smo u mraku mučne subotnje večeri usred policijskog časa ostavili u Hersonu. Tu noć proveli smo u Mikolajivu, u hotelu na obali reke Buh koji je pogođen u nedavnom granatiranju pa se jedno njegovo krilo nalazi pod rekonstrukcijom. Sledećeg jutra, za doručkom, iz puste trpezarije nadvijene nad rekom posmatrao sam široku masu sive vode kako se lenjo valja nezainteresovana za napuštene turističke objekte uz njenu obalu koje već dugo niko ne koristi jer niko ovde ne dolazi. Pa ipak, Mikolajiv ostavlja utisak skoro pa normalnog grada u poređenju sa 75 kilometara udaljenim Hersonom u kom je do danas ostalo jedva tridesetak posto stanovništva – uglavnom onih što nemaju kuda da odu pa svakodnevno trpe teror dronova koji neprestanu nadleću nebo nad gradom i nadaju se da će sve jednom proći a oni dočekati mir s glavom i dalje na ramenima. Odatle više nije imalo smisla ići dalje. Od Beograda do Hersona prevalili smo čitavih 2000 kilometara i bilo je vreme da počnemo jednako dugo putovanje nazad a prva stanica na tom putu bila je upravo spomenuta Kozelščina.
Iako nas je od nje delilo minimum šest sati vožnje valjalo je tamo stići do tri sata jer smo Andrij i ja imali zakazanu tribinu na temu književnosti i aktivizma u lokalnom centru pod nazivom „Smart prostir“. Nismo znali šta možemo da očekujemo pa je naše iznenađenje bilo utoliko samo još intenzivnije. U zgradi nekadašnje biblioteke u mestašcetu s jedva 3500 stanovnika izgrađen je fenomenalan ultramoderni multimedijalni centar namenjen pre svega lokalnoj deci i omladini. Tu se nalaze zasebni prostorni segmenti namenjeni različitim aktivnostima poput potpuno opremljenog audio-studija za snimanje podkasta, bioskopa na otvorenom, interaktivne biblioteke-igraonice za najmlađe, sale s najsavremenijim kompjuterima dostupnim za slobodno korišćenje itd.) a sve s idejom da se mladim stanovnicima ovog samo naizgled od Boga zaboravljenog mestašca omogući da upravo tu, kod kuće, razvijaju sopstvene kapacitete u najboljim mogućim uslovima.
Naš susret i razgovor sa stanovnicima Kozelščine svih generacija bio je dug, sadržajan i povremeno veoma emotivan a na kraju smo, prenatrpani cvećem, lokalnim slatkišima i drugim poklonima, još dugo potpisivali knjige za sve koji su poželeli da ih imaju.
Kad smo konačno krenuli, praćeni našim raspoloženim domaćinima, veče se već spuštalo. Nama se, naravno, žurilo. Trebalo je nastaviti dalje prema Užgorodu i voziti bez pauze kako bismo do jutra narednog dana nekako prevalili gotovo 1200 kilometara koliko nas je još delilo od ovog grada na tromeđi s Mađarskom i Slovačkom koji je u protekle tri godine postao naša redovna destinacija.
U Užgorod smo napokon stigli petnaest sati kasnije, u nedelju ujutru i time je naša misija dostavljanja humanitarne pomoći građanima Hersona bila skoro gotova. Bili smo premoreni ali ostalo je još da s Andrijem posetimo njegovu suprugu Juliju i kćerkice Uljanu i Jarinu kako bi naše ovogodišnje putovanje u Ukrajinu zaista bilo kompletirano. Već smo tokom dugih sati vožnje razgovarali o narednoj akciji kojom ćemo nastaviti da pomažemo ukrajinskim građanima uporno, dosledno, sve dok se nepravedna ruska invazija konačno ne privede kraju a agresor se povuče sa svih okupiranih delova ove jedinstvene i veoma ponosne evropske zemlje.
Ali da naše ovogodišnje putovanje ipak još uvek nije gotovo uverilo nas je, ovako premorene i zaista izmoždene, petočasovno čekanje a potom i detaljno pretresanje na ukrajinsko-mađarskoj granici.
I kad smo konačno prešli na drugu stranu i mogli da odahnemo, i dalje nam je, nakon svega, ostalo još dobrih sedam stotina kilometara vožnje do našeg konačnog cilja – Beograda.
EPILOG
Prošlo je već tri dana od našeg povratka iz Ukrajine a količina snažnih utisaka koje smo doneli sa sobom tolika je da ih i dalje sortiramo i u izvesnom smislu osećamo da smo jednom nogom još uvek tamo, u velikoj, neobičnoj zemlji koju volimo i s kojom duboko saosećamo. Ipak, ono što je najvažnije jeste to da je naša treća akcija dostave humanitarne pomoći, ovog puta namenjene građanima Hersona, uspešno obavljena. Građanima ovog nesrećnog mesta (koji žive u nestvarno mučnim okolnostima svakodnevnog granatiranja dronovima što neprestano krstare nebom nad gradom, akutnog nedostatka struje i grejanja, nefunkcionisanja praktično svih institucija i službi koje život čine mogućim i dostojnim čoveka te ogromnih problema u dostavljanju elementarnih životnih i higijenskih namirnica) doneli smo ukupno 1700 kilograma robe podeljene u takozvane pakete preživljavanja koji se sastoje od brašna, šećera, soli, pirinča, palente, griza, testenina, jestivog ulja, čokolade za kuvanje, suvog keksa, gotove hrane, konzervi tunjevine, sapuna i šampona.
Ovom prilikom želimo da se zahvalimo svim saosećajnim individualnim donatorima i prijateljskim institucijama i organizacijama koji su svojim prilozima ovu našu akciju učinili mogućom. Tačno pedeset troje građana i četiri organizacije učestvovali su sakupljanju sredstava za pomoć građanima Hersona. Bilo bi preambiciozno ovde navoditi imena i prezimena svih osoba kojima ćemo se direktnije zahvaliti a ustanove i organizacije koje su nam veoma darežljivo pritekle u pomoć su Ambasada Ukrajine u Srbiji, beogradska kancelarija nemačke fondacije forum ZFD, Beogradski irski festival i, last but certainly not the least, Privredna komora Srbije.
Svima pojedinačno šaljemo našu ogromnu zahvalnost a potpuno posebna vrsta zahvalnosti ide svim našim prijateljima i saradnicima iz Ukrajine, posebno piscu i prevoditelju Andriju Ljubki. Duboko prijateljstvo i kontinuirana saradnja s njim na našim humanitarnim aktivnostima esencijalna je za njihovu uspešnu realizaciju.
Već sad možemo da najavimo da ćemo s našim humanitarnim aktivnostima nastaviti sve dok se nepravedna ruska okupacija ne privede kraju potpunom pobedom Ukrajine i povlačenjem agresora sa svih okupiranih i anektiranih teritorija. Izvesno je da ćemo u dogledno vreme raspisati novo sakupljanje humanitarne pomoći koju ćemo, po svemu sudeći na jesen, ponovo nositi najugroženijima u nekoj od oblasti direktno zahvaćenim ratnim dejstvima.
Pratite naše aktivnosti i pridružite nam se. Vaša mala podrška često predstavlja pitanje života i smrti za korisnike ovako organizovane pomoći.
Prošlo je već tri dana od našeg povratka iz Ukrajine a količina snažnih utisaka koje smo doneli sa sobom tolika je da ih i dalje sortiramo i u izvesnom smislu osećamo da smo jednom nogom još uvek tamo, u velikoj, neobičnoj zemlji koju volimo i s kojom duboko saosećamo. Ipak, ono što je najvažnije jeste to da je naša treća akcija dostave humanitarne pomoći, ovog puta namenjene građanima Hersona, uspešno obavljena. Građanima ovog nesrećnog mesta (koji žive u nestvarno mučnim okolnostima svakodnevnog granatiranja dronovima što neprestano krstare nebom nad gradom, akutnog nedostatka struje i grejanja, nefunkcionisanja praktično svih institucija i službi koje život čine mogućim i dostojnim čoveka te ogromnih problema u dostavljanju elementarnih životnih i higijenskih namirnica) doneli smo ukupno 1700 kilograma robe podeljene u takozvane pakete preživljavanja koji se sastoje od brašna, šećera, soli, pirinča, palente, griza, testenina, jestivog ulja, čokolade za kuvanje, suvog keksa, gotove hrane, konzervi tunjevine, sapuna i šampona.
Ovom prilikom želimo da se zahvalimo svim saosećajnim individualnim donatorima i prijateljskim institucijama i organizacijama koji su svojim prilozima ovu našu akciju učinili mogućom. Tačno pedeset troje građana i četiri organizacije učestvovali su sakupljanju sredstava za pomoć građanima Hersona. Bilo bi preambiciozno ovde navoditi imena i prezimena svih osoba kojima ćemo se direktnije zahvaliti a ustanove i organizacije koje su nam veoma darežljivo pritekle u pomoć su Ambasada Ukrajine u Srbiji, beogradska kancelarija nemačke fondacije forum ZFD, Beogradski irski festival i, last but certainly not the least, Privredna komora Srbije.
Svima pojedinačno šaljemo našu ogromnu zahvalnost a potpuno posebna vrsta zahvalnosti ide svim našim prijateljima i saradnicima iz Ukrajine, posebno piscu i prevoditelju Andriju Ljubki. Duboko prijateljstvo i kontinuirana saradnja s njim na našim humanitarnim aktivnostima esencijalna je za njihovu uspešnu realizaciju.
Već sad možemo da najavimo da ćemo s našim humanitarnim aktivnostima nastaviti sve dok se nepravedna ruska okupacija ne privede kraju potpunom pobedom Ukrajine i povlačenjem agresora sa svih okupiranih i anektiranih teritorija. Izvesno je da ćemo u dogledno vreme raspisati novo sakupljanje humanitarne pomoći koju ćemo, po svemu sudeći na jesen, ponovo nositi najugroženijima u nekoj od oblasti direktno zahvaćenim ratnim dejstvima.
Pratite naše aktivnosti i pridružite nam se. Vaša mala podrška često predstavlja pitanje života i smrti za korisnike ovako organizovane pomoći.