U vremenu kriza, posebno onih ratnih, humanost i empatija trebalo bi da izbiju na površinu i da budu jači od straha prema nepoznatom a posebno da pobede ideološke podele. Srbija ima snažne istorijske i kulturološke veze sa Rusijom, ali isto tako i sa Ukrajinom. Međutim, zbog visoke politike kod se nas zaboravlja na taj drugi deo rečenice. Predavanje iz humanosti protekle tri godine rata mogli smo da slušamo od pisca Vladimira Arsenijevića i članova njegovog Udruženja Krokodil, koji su na samom početku rata započeli humanitarni rad za građane Ukrajine. Arsenijevića, dobitnika NIN-ove nagrade pitali smo kako se odvažio da krene put istočnog ukrajinskog grada Harkova usred velike ruske ofanzive na leto 2022.godine i uruči pomoć iz Srbije.

“Mi smo već u februaru, kada je krenula ta sveobuhvatna invazija na Ukrajinu, odlučili da se na različite načine angažujemo na strani Ukrajine, pre svega vođeni nekom elementarnom empatijom spram stradanja ljudi, koje je zaista bilo neverovatnih razmera tamo, a onda s druge strane i takođe željom da stvorimo neki narativ koji će ipak biti pomalo nasuprot onom dosta rusofilstvu koje je tada eksplodiralo kod nas. Ja ne znam koliko sada ljudi više pamte, ali tada je Putin pretio nuklearnom bombom, ako se Zapad angažuje na strani Ukrajina, mogli ste pročitati neke komentare kao to treba – bukvalno su ljudi bili raspoloženi da Planeta ode dođavola ako treba. I s obzirom na to da smo imali dosta kontakata sa prevashodno ukrajinskom kulturnom i književnom scenom, a u Ukrajini su se svi u tom trenutku angažovali da na neki način pomognu svojoj zemlji koja je bila izložena, to je zaista brutalnom napadu od strane susedne sile. Mi smo stupili u kontakt tada sa gradskim perinatalnim centrom u Harkovu, odakle smo dobili zaista uznemirujuće vesti. Ta ustanova koja se brine o prerano rođenim bebama se našla doslovno na liniji vatre. Gledali smo fotografije i snimke tog osoblja kako užurbano pod granatiranjem nose inkubatore sa tom prerano rođenom decom u neke neosvetljene podrumske prostorije. To je zaista bilo strašno. U komunikaciji sa njima došli smo do toga šta su njihove potrebe i odlučili da ovde angažujemo s jedne strane javnost, da upoznamo ljude, da se odazovu sa individualnim donacijama, a s druge strane su se obratili broju organizacija koje su nam takođe pomogle sa nekom težom opremom. Mi smo tamo nosili pored tih pelena i prehrane za prerano rođene decu, što nisu komercijalni proizvodi, to ne možete da odete u DM pa da kupite, možete da naručite od proizvođača, takođe i neonatalne respiratore koji su zaista jedan od ključnih komada opreme za preživljavanje prerano rođene dece. I naša pre svega namera je bila da odemo od Užgoroda, to je najzapadniji ukrajinski grad, nalazi se na granici od Tromeđe sa Mađarskom i Slovačkom. Tako da se to onda pretvorilo u to putovanje od 2.800 kilometara kroz zaista uznemirujuće prizore, te ratom zahvaćene Ukrajine. Na kraju smo stigli u Harkov, u gradski perinatalni centar i uradili to što je trebalo i vratili se nazad”, odgovorio je Arsenijević.

Pune tri godine ste humanitarno aktivni u Ukrajini. Da li se menjao odnos Ukrajinaca prema Srbiji i Srbima zbog vaše rada?

“Pa ja moram da kažem i jednu drugu stvar. Recimo tada, prve godine, mi smo se vozili kroz Ukrajinu i naš prijatelj Andrij Ljubka, ukrajinski pisac, poznati prevodilac našeg jezika, koji u mnogome odgovara za činjenicu da je naša kultura uopšte prisutna u Ukrajini, me pitao u toj vožnji: ‘Koliko ste vi na kraju novca skupljali?’ jer mi smo zaista od februara do juna skupljali taj novac. Ja sam morao da mu kažem 550 evra od ukupno sedam donatora za tri i po meseca. To je bilo 2022. godina u Srbiji. Sve ovo drugo je skupljeno od strane organizacija. Nama je Institut za neonatologiju darovao te spomenute respiratore. Srpsko filantropsko društvo i Fond B92 su nam pomogli da dođemo do te druge opreme. Forum CFD nam je pomogao da pokrijemo troškove putovanja. Što se tiče građana, to je bila jedna mučna tišina i mučna pasivnost. Već 2023. jer smo mi i 2023. i 2024. radili dalje organizaciju sakupljanja i takođe odnošenja humanitarne pomoći, učešće građana je bilo neuporedivo veće. Znači, pokazalo se da kada vi ponudite jednu vrstu primera, kada date nekakav pozitivan presedan da jednostavno ljudi koji su neodlučni ili strahuju ili nisu sigurni u sebi ili ne znaju šta tačno treba raditi, onda se povedu za tim i aktiviraju. Tako da smo i svake godine videli povećanje broja građana i pre svega povećanje razumevanja onoga šta jeste humanitarna pomoć. Kada vam ovde dođe baka i donese jedno pakovanje pelena, jer je to ono što je ona mogla od svoje penzije da priušti, to pakovanje pelena na simboličkoj ravni ima mnogo veću vrednost nego neke veće, veće količine, neke robe koje udaraju neke finansijski moćne osobe ili opet organizacije. Kod Ukrajinaca nismo mi kao društvo puno učinili da se svi kao nama promene. I to je jedna velika činjenica. Mislim, naravno, mi imamo taj naš politički ’mejnstrim’ koji tako sedi na hiljade stolica, ima sve te narative po džepovima, jedan za Brisel, jedan za Moskvu, jedan za tamo Abu Dabi, jedan za Peking, pa eto, imaju jedan za Kijev. To smo mi takođe videli. Iza toga opet stoje poprilično hladni finansijski interesi i to nije ništa novo. Međutim, Ukrajinci su ipak videli da, naravno, da ne misle svi Srbi isto. To je nešto gde ja mislim da smo mi ipak kao organizacija dobrim delom doprineli. Evo, u međuvremenu mi ponovo imamo ambasadora u Kijevu, što je, mislim, jako, jako važna stvar, koji, mislim, čini jako dobru stvar i šalje dobre verbalne poruke i nesumnjivo je njegovo srce na ukrajinskoj strani – kako i zašto je on tamo postavljen od strane opet tog našeg političkog ‘mejnstrima’, to je neka druga priča, ali on jeste tamo i radi tu svoju stvar”, kazao je Arsenijević.

Rekli ste da je iz godine u godinu bilo sve više donacija iz Srbije. Međutim, bilo je i drugih reakcija. Kakve je reakcija vaše angažovanje izazvalo u Srbiji?

“Meni je strašno iznenađujuće da ljudi mogu da se ophode sa tako plamenom mržnjom prema nečemu što uopšte nije njihova stvar. Znači, prosto, ako vi vidite da neki civili stradaju u nekom ratu, sve velike politike, geopolitike, po meni, se trenutno aboliraju. I postoje neke elementarne stvari – nekada su stvari zaista crno-bele. Kada ginu bebe, onda ne postoje nijanse – one ne treba da ginu. Tačka”, kazao je Arsenijević.

Kada rat bude završen, humanitarni problemi koje je izazvao rat neće tek tako nestati. Je l’ nameravate da nastavite humanitarni rad i kada rat bude završen?

“Naravno da će problemi ostati i da će pomoć i dalje biti potrebna. I mi sada planiramo takođe da objavimo jednu novu, četvrtu našu humanitarnu akciju. Sarađujemo sa jednom obrazovnom ustanovom. Dakle, mi smo 2023. išli u Bliznjuki, u istočno-harkivsku oblast koja se nalazi neposredno pored Donbasa, gde je bio jako veliki broj interno raseljenih lica i ta lokalna humanitarna katastrofa je bila neizmernih razmera. Prošle godine smo bili u Hersonu. Bilo ko ko zna nešto o ratu u Ukrajini zna da Harkiv je nešto, Kramatorsk je nešto, ali Herson je zaista pakao na zemlji. I to je jedno iskustvo koje mi ne možemo porediti ni sa čim drugim – to što smo tamo zatekli. Tako da mi uvek zaista gledamo da pomažemo najugroženijima u ovom delu stanovništva i sa time ćemo zapravo nastaviti, bez obzira na to kako se stvari sa tim trenutnim geopolitičkim okolnostima budu odvijale”, naglasio je Vladimir Arsenijević.

Novinar: Žikica Stevanović

Izvor: Insajder