Intervju sa srpskim piscem, kulturnim radnikom, aktivistom i otvorenim društvenim komentatorom Vladimirom Arsenijevićem o protestima u Srbiji, uz pokušaj da se ovaj proces kontekstualizuje u okviru nedavne srpske istorije, izazova komunikacije na Zapadnom Balkanu i neravnoteže moći između Rusije i Evrope.

Vladimir Arsenijević je predsednik Udruženja KROKODIL, koje sebe opisuje kao „jednu od retkih nezavisnih, nepartijskih organizacija civilnog društva u Srbiji koja se bavi kulturom i književnošću, ali je takođe posvećena razvoju demokratske kulture, građanskog aktivizma i edukaciji građana o njihovim političkim pravima“.

Od osnivanja 2009. godine, KROKODIL organizuje i godišnji književni festival u Beogradu – „osmišljen kao regionalni događaj posvećen promociji dijaloga, pomirenja i obnovi pokidanih veza, posebno u regionu Zapadnog Balkana“, a danas jedan od značajnih festivala „u jugoistočnoj Evropi, koji istražuje najvažnije kulturne, političke i društvene teme savremenog trenutka“.

KROKODIL sebe naziva i „think-and-do tankom“ – „posvećenim uspostavljanju vladavine prava i, imajući u vidu specifičan geopolitički položaj Srbije danas, kao i značaj evropske bezbednosti u celini, jačanju srpskog puta ka Evropskoj uniji…“

Inače, KROKODIL je akronim koji označava: Književno Regionalno Okupljanje Koje Otklanja Dosadu i Letargiju.

Vladimir Arsenijević je autor više romana koji duboko i temeljno osvetljavaju događaje kroz koje je Srbija prolazila. Njegov debitantski antiratni roman, koji je osvojio prestižnu književnu nagradu u Srbiji, bio je jedno od prvih dela o „nasilnom raspadu Jugoslavije“. Njegov najnoviji roman „Duhovi“ objavljen je 2024. godine. Arsenijević je takođe autor knjige „Dnevnik kroz Ukrajinu“, koja opisuje tri humanitarne misije KROKODILA u Ukrajini.

Autorka intervjua: Tamar Babuadze, Indigo magazin

Tamar: Petak je veče, 7. februar. Dok razgovaramo, demonstranti u Tbilisiju se pripremaju za svoj večernji ritual, koji se bez izuzetka održava svake večeri od 28. novembra. Ljudi se okupljaju na aveniji Rustaveli, u blizini zgrade parlamenta, a kasnije im se pridružuju učesnici marša koji dolaze od zgrade Javnog servisa. Postoje i grupe studenata u štrajku koji zauzimaju hodnike nekoliko univerziteta. Ovo su stalne žarišne tačke protesta u Tbilisiju od trenutka kada su započeli u neprekidnom formatu. Kakav je svakodnevni osećaj protesta u vašem gradu?

Vladimir: Studenti su u stalnom protestu. To rade svakodnevno. Univerziteti su konstantno okupirani. Kada je reč o građana, oni se organizuju svakog dana i učestvuju u 15-minutnom činu tišine i nepomičnosti. Počinje u 11:52 – tačno u vreme kada se nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu srušila i ubila 15 ljudi 1. novembra, što je i pokrenulo proteste. Tako da, iz dana u dan, tačno u tom trenutku, usred uobičajenih urbanih situacija, dok saobraćaj teče i pešaci se kreću, ljudi jednostavno stanu i mirno stoje 15 minuta. To je prilično intenzivan prizor.

Danas je jedan od onih dana kada se ništa drugo posebno ne dešava, ali kada imate kontinuirane proteste, normalno je da postoji dinamika – trenuci intenziteta, pa onda popuštanje, pa ponovni intenzitet… Ljudi moraju da se oporave i povrate snagu. Ali to je nešto što i vi u Gruziji sigurno dobro razumete.

Tamar: Da li se svakodnevni protesti nastavljaju samo u Beogradu i Novom Sadu ili i u drugim gradovima? Možete li nam preciznije dočarati urbanu sliku protesta, poput atlasa?

Vladimir: Glavni centri su Beograd, kao prestonica, i Novi Sad – udaljen 70 km, drugi najveći grad i verovatno jedini pravi kulturni, ekonomski i politički centar u zemlji osim Beograda. Ali protesti se odvijaju i u Nišu, koji je treći najveći grad, kao i u mnogim manjim mestima. Postoje različite akcije – na primer blokade ulica – aktivnosti različitog intenziteta koje se zatim spajaju i pojačavaju u mnogo veće događaje, uglavnom organizovane od strane studentskih tela.

Lokacije se uvek menjaju i ne postoji jedno mesto koje ljudi svakodnevno zauzimaju, kao što opisujete u Tbilisiju. Na primer, u Beogradu postoji veoma složena raskrsnica koju zovemo Autokomanda – sa mnoštvom različitih puteva i autoputeva za dolazak i odlazak iz grada. Kada je blokirate, u suštini blokirate sve povezane saobraćajnice u Beogradu. Takođe, česte su blokade na raskrsnici Nemanjine i Kneza Miloša, gde se s jedne strane nalazi zgrada vlade, s druge Ministarstvo spoljnih poslova, a preko puta je, rekao bih, kultna zgrada tzv. Generalštaba – glavnog vojnog štaba koji je bombardovan od strane NATO-a 1999. godine i nikada nije zaista renoviran. Takođe, Trg Slavija ili Takovska ulica, gde se nalazi zgrada javnog servisa, često su mesta okupljanja za razne demonstracije, jer je svest o tome da vlast kontroliše medije, uključujući nacionalnu televiziju, veoma jaka.

Veza između Beograda i Novog Sada je takođe zanimljiva. Nedavno su studenti organizovali dugačku šetnju – krenuli su od Beogradskog univerziteta i peške stigli do Novog Sada. Hodati 70 kilometara je zaista postignuće i zahteva vreme, ali to je zapravo bila sjajna akcija, jer su na putu posećivali razna mala mesta i sela. Lokalno stanovništvo ih je dočekivalo na ulicama donoseći im hranu, osveženje i razne poslastice. Bilo je jasno da su studenti probudili veoma topao osećaj koji trenutno postoji u društvu. Nešto što je u početku izgledalo kao još jedan studentski protest, ovog puta se prelilo na druge društvene grupe; angažovalo je različite slojeve javnosti – ljude iz svih sfera života, do te mere da su sada čak i penzioneri, koji su tradicionalno politički konzervativni i gotovo uvek glasaju za vladajuće političare, počeli da podržavaju proteste i nedavno su se pridružili studentima u protestima protiv vlasti – što je za ovu zemlju zapravo novi fenomen.

Tamar: Ovo je veoma impresivno, ali je ipak relativno nova stvar, koja se postepeno razvijala, zar ne? Jer, čitala sam analizu krajem decembra u kojoj se naglašavalo da se starija generacija drži po strani.

Vladimir: Mislim da je talas postao toliko ogroman da ga je teško zaustaviti. To je jedan razlog. Drugi razlog je opšte osećanje ogromnog razočaranja u naciji zbog toga kako stvari funkcionišu već dugi niz godina.

Tamar: Moram ovo da pitam – koliko godina? Mi u Gruziji imamo „devet krvavih godina“ (termin koji koriste pristalice Gruzijskog sna za period vladavine Saakašvilija, ali koji se često koristi i u dvosmislenom kontekstu), a sada imamo i „12 godina Gruzijskog sna…“ protiv kojih su ljudi sada izašli na ulice.

Vladimir: Ako mene pitate… moram da se vratim daleko u prošlost. Dakle, 1980. godine umro je predsednik Tito i tada je jugoslovensko samopouzdanje jednostavno implodiralo. Zemlja je odmah potonula u seriju velikih kriza. Prva vidljiva bila je ekonomska kriza, ali pošto je Jugoslavija bila toliko složena i multikulturalna, ona je brzo prerasla u političku krizu. Potom je usledila kriza identiteta – niko više nije želeo da ostane u istoj zemlji. Čak nas ni proces demokratizacije, koji se poput lavine širio Istočnom Evropom posle pada Berlinskog zida, nije impresionirao. Ova nesposobnost da sagledamo i pridružimo se globalnim događajima bio je jasan znak bolesti i predznak ratova koji su usledili.

Naravno, pojavila se generacija populističkih nacionalističkih političara poput Slobodana Miloševića u Srbiji, Franja Tuđmana u Hrvatskoj, Alije Izetbegovića u Bosni i Hercegovini i drugih, većinom bivših partijskih aparatčika iz jednopartijskog sistema, koji su izgradili nacionalističke narative i snose glavnu odgovornost za agresivnu atmosferu koja je razbila Jugoslaviju tokom devedesetih. Usledila je decenija ratova, koja se završila 1999. godine NATO bombardovanjem Srbije i Crne Gore. Konačno, Milošević je svrgnut… Izvinjavam se na ovom dugom pojednostavljenju, ali sve ove stvari su toliko povezane da ih je teško odvajati.

Milošević je oboren 2000. godine u jednom od masovnih pokreta, koji nazivamo Peti oktobar, jer se revolucija desila tog dana. Nakon toga, konačno smo imali razloga da se nadamo da ćemo ući u novu eru. Tada je to zaista delovalo naglašeno – kraj decenije, kraj veka, kraj milenijuma. Završio se i dug i iscrpljujući ratni period. Taj milenijumski osećaj bio je veoma snažan ovde na Balkanu, uz dodatni osećaj da sada konačno možemo ostaviti prošlost iza sebe i zakoračiti u bolju stvarnost. Ali te nade se nikada nisu ostvarile. Brzo su ih iskvarili novi političari, oni iz opozicije koju smo tokom devedesetih podržavali.

U poslednjih 12 godina, zemlju vodi Srpska napredna stranka, koja je u suštini izdanak ekstremno desničarske Srpske radikalne stranke. Aleksandar Vučić je naš predsednik, i po mom mišljenju, odavno je trebalo da završi u Hagu, jer je kao visokopozicionirani član Radikala bio lično povezan s mnogim krvavim zločinima tokom jugoslovenskih ratova, ali nikada nije procesuiran, niti mu je zabranjeno da se kandiduje za javne funkcije. Štaviše, on je lojalan partner Nemačke, Sjedinjenih Država i drugih aktera, koji su posredno umešani u njegovu politiku balansiranja između različitih narativa – saradnje s Rusijom, Kinom, Emiratima, EU… Na neki način, čini se da mu sve to ide u prilog.

Da bi ovu konstrukciju održao stabilnom, Vučić drži čvrstu kontrolu nad medijima i različitim segmentima javnog života, dok istovremeno pokušava da izgradi kult ličnosti. Međutim, rekao bih da ga njegova depresivna priroda sprečava da u tome bude uspešan koliko bi želeo.

Život pod ovakvim sistemom nije bio naročito vedar. Ožiljci koje su sve ove stvari ostavile u svesti ljudi su veoma duboki, i zato je bilo potrebno vreme da nedavni protesti pronađu svoj pravi oblik.

Tamar: Ali ovo nije prvi put, koliko znam. Ranije je bilo pokušaja…

Vladimir: Bilo je nekoliko velikih pokreta koji su naizgled bili apolitični, poput urbanističkih protesta „Ne davimo Beograd“ pre sedam-osam godina, vezanih za izgradnju Beograda na vodi, ili masovnih ekoloških protesta protiv Rio Tinta i eksploatacije litijuma. A kada se pre dve i po godine dogodila masovna pucnjava u osnovnoj školi u Beogradu, gde je 13-godišnji dečak ubio 11 učenika, ljudi su shvatili da nasilje nije izolovan slučaj, već posledica kulture nasilja koju vlast sama podstiče. To je dovelo do velikih okupljanja širom Srbije pod sloganom „Srbija protiv nasilja“.

Sada mislim da smo konačno prešli onu nevidljivu granicu preko koje protesti neće samo nestati kao ranije.

Tamar: Iako je to ono što vlada želi, zar ne? Jer, i gruzijski protestanti su dobili istu direktnu poruku da će ih vlast samo umoriti.

Vladimir: Da, to je cilj vlade. Oni rade na tome da zadrže kontrolu, a ne da izazivaju previše agresije. Na ulicama nema mnogo policije. Nema sukoba sa vlastima. Povremeno dolazi do izbijanja nasilja, ali to je pod kontrolom i samo doprinosi dodatnoj gorčini ljudi; i da smo u prethodnim slučajevima, protesti bi se normalno ugasili. Videli smo antivladine pokrete u ovoj zemlji, na primer, masovne proteste zimi 1996-97. sa stotinama hiljada ljudi na ulicama, a opet su se jednostavno slegli. Tako da mislim da je sada ta granica konačno pređena, i vidimo da ta protestna energija sada jednostavno hrani samu sebe.

Tamar: Da li si očekivao da će studenti preuzeti vodeću ulogu? Odakle misliš da imaju tu stabilnu moć? Stabilnost koja je potrebna da ne samo da održe proteste, već i da ih učine većim i uticajnijim?

Vladimir: Oni to rade sa veoma složenim i višeslojnim osećanjem, i želeo bih da potvrdim da, da, ovi protesti su definitivno inicirani od strane studenata, i da oni organizuju čitav proces na vrlo pametan način.

Imamo dugu istoriju studentskih pokreta i političkih protesta organizovanih od strane studenata i vođenih od strane studenata u ovoj zemlji. Prvi protest je bio 1968. godine, studentski protest – u vreme socijalističke Jugoslavije. Zatim, tokom 1990-ih, pojavila su se serija studentskih protesta koji su se razvijali u 1991, 1992, 1996/1997, i konačno 1999/2000. Ono što je obeležilo ove prošle proteste bilo je nešto što je bilo lako pretpostaviti da će ih i okončati: vođstvo uglavnom jedne ili dve osobe koje su bile lak cilj vlasti da ih izdvoje, odvoje od ostatka studentskog tela i korumpiraju. I na taj način, ceo protest bi neizbežno propao od vrha prema dole.

Ali danas nema ničega sličnog tome, nema jedne osobe koja se izdvaja među studentima. Struktura pokreta je mnogo amorfnija. Ovo deluje kao nemogući protivnik za vlasti. Studentsko vođstvo je nepoznato, sve deluje vrlo klizavo, ne znaju gde da uhvate. Mnogi mladi ljudi govore u ime studenata, oni se menjaju gotovo svakodnevno i svi su izuzetno elokventni i veoma smireni, ali uporni. Dakle, ovo je nešto što je jednostavno došlo kao iznenađenje.

Sada govorim striktno kao član generacije kojoj pripadam i, sviđa se to nekome ili ne, više nismo mladi. Očigledno, uvek postoji jaz između generacija i sasvim je normalno da starije generacije budu donekle sumnjičave prema onima koji dolaze posle njih. I to je zato što ih ne vidimo, ne razumemo ih u potpunosti, oni se pojavljuju kao neka vrsta misterije za nas. Ali, u ovoj zemlji posebno, godinama unazad, ono što si mogao da vidiš i čuješ od mladih ljudi bilo je veoma obeshrabrujuće.

Tamar: Zašto?

Vladimir: Bilo je to jednostavno veoma obeshrabrujuće. Čini se da su odrasli u žestoke mlade konzervativne etno-nacionaliste, zaljubljene u narative o formiranju države, u romantične evokacije prošlosti koja nikada zaista nije postojala, i veoma odlučne da nikada ne pokažu kritički stav prema svim zlu počinjenom u nedavnoj prošlosti u ime njihove zemlje.

Pre svega, obraćam se ovom apsolutno nekritičkom stavu prema našim prvim susedima u vezi sa ratnim zločinima, genocidom, raznim strašnim delima koja je počinila srpska strana u ratovima 1990-ih, što ih zapravo gura od nas. Ovi mladi ljudi čine se da su odrasli u vrlo lojalne građane zemlje prema receptu naših vladajućih političara. Tako da, nažalost, kod dečaka, možda je postojala samo jedna jedina subkultura navijačkih huligana, a često su i oni bili korišćeni od strane države da rade prljave, ulične stvari u ime sistema. Ove grupe mladih ljudi bile su povezane i sa mafijom, mnogi mladi su krenuli tim putem.

Kroz sve to vreme, ovi studenti koji predstavljaju potpuno različitu osetljivost unutar naše omladine, bili su jednostavno nevidljivi. Nisi mogao da dođeš do njih. U tom smislu, dolazi kao iznenađenje da su zapravo tu i da oni dalje osećaju potrebu da ulože sebe u stvaranje, nadamo se, boljeg budućnosti za sebe i našu decu i sve koji dolaze posle nas.

I sada svi imaju nade u njih. Ovi mladi ljudi su, ovaj put, zaista pružili ogromnu energiju koju su drugi osetili i počeli da osećaju čak i previše optimistički i uzvišeno. Što se mene tiče, ja se čak ni ne borim sa sobom, jer jednostavno ne mogu da izazovem takvu uzvišenost u sebi. Ali razumem odakle to dolazi kod nekih ljudi, jer sada građani ove zemlje konačno imaju nešto u šta mogu da se uhvate, i iz tog razloga samo ulažu ovu abnormalnu količinu očekivanja u studente. Ali, sjajno je što su studenti uspeli da izazovu to. Dakle, na neki način, ako nisu potpuno promenili naš pogled na to šta naša mlada generacija predstavlja, ono što su sigurno uradili je da su to učinili nijansiranijim. Jer sada shvatamo da su generacije mit. Mislim, uvek su bile tu, samo ih nismo videli, ali čini se očiglednim da unutar svake generacije postoji jednak broj različitih političkih stavova, životnih puteva i stavova prema bilo čemu. Dakle, jednostavno su nas naterali da ih jasno vidimo i sjajno je što su to uradili.

Tamar: Možda je to samo stvar mladosti.

Vladimir: Ceo smisao toga. Biti mlad i biti odgovoran, to je takođe prilično kul kombinacija.

Tamar: Dok slušam tebe da govoriš o srpskoj omladini, u paralelnom režimu razmišljam o gruzijskoj omladini koja je postala aktivna u našim protestima. Iako postoje veoma aktivne grupe na različitim univerzitetima, čak i zauzimaju sale svojih univerziteta u režimu non-stop, ili ostaju napolju jer uprava univerziteta ne dozvoljava da uđu u zgradu; iako povremeno uspevaju da organizuju konsolidovane marševe, nisu percipirani kao vodeći organizam protesta za Gruzijce. I ne mislim da je samo zabluda ili fragmentirani pogled taj koji je kriv. Postoje stvari koje ovde zahtevaju kritičku evaluaciju.

Zato želim da se vratim na početni interes koji sam imao – odakle potiče ovaj osećaj upravljanja protestom u slučaju srpske omladine. Pomenuli ste veliku tradiciju prošlih protesta, ali tradicija takođe može imati i distancirajuću snagu, a druga stvar je to što sva ta prošla iskustva nisu njihova, nemaju u tome nikakvo utelovljenje. Zbog toga, hajde da ponovo postavimo ovo pitanje: Kakve veze imaju tradicije protesta sa tim?

Vladimir: Da, oni nisu doživeli prethodne proteste, nisu ih proživeli, ali nisu mogli da nisu čuli o njima. A ako su zaista želeli da nauče mnogo, postoji bezbroj izvora kao što su knjige ili dokumentarni filmovi. I jesu. Jedan od glavnih dokumenata koji koriste, koji su koristili u organizovanju arhitekture pokreta, bio je dokument pod nazivom “Blokadna kuharica” koji je zapravo nastao unutar studentskih protesta na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, Hrvatska. S druge strane, ovo izlaže zaista zanimljivo regionalno preklapanje uticaja. Ovo je zapravo veoma sveobuhvatan dokument o tome kako organizovati blokadu univerziteta. U jednom trenutku, srpske vlasti su pokušavale da predstave javnosti da su proteste organizovale hrvatske vlasti kako bi srušile legitimnu vladu. Što je, u suštini, besmislica. Ako ništa drugo, blokada Filozofskog fakulteta u Zagrebu bila je protiv hrvatskih vlasti. Dakle, to nisu mogli iskoristiti. Ali očigledno postoji studentska solidarnost i postoji način da studenti prepoznaju sebe kao mlade akademike, a ne kao etničke Srbe ili etničke Hrvate, što mogu biti identiteti koji im možda ne ostavljaju tako veliki utisak.

Vidimo to sada, i mislim da je ovo takođe još jedan izuzetno važan ishod ovog protesta za budućnost naših odnosa koji će imati pozitivan uticaj u regionu. Već smo svedoci živopisnih i snažnih primera ovog uticaja: Srpski protesti su izazvali različite aktivnosti u regionu i postoji mnogo dobre volje i mnogo optimizma prema mladima Srbije, koji komuniciraju građani Hrvatske, Bosne, Makedonije, svih tih zemalja sa kojima smo nekada živeli zajedno pre nego što je Jugoslavija potpuno propala. Ako je u nekom trenutku postojala pomisao da nikada nećemo moći da obnovimo dobre odnose među sobom, sada sve pokazuje kako odnosi mogu biti relativno brzo obnovljeni ako su zapravo motivisani dobrom voljom.

Tamar: Da li oni podržavaju proteste u Srbiji, da li dele osećanje da je ovaj borba zajednički cilj?

Vladimir: Ne samo da podržavaju proteste u Srbiji, već i vide mnoge paralelne linije i komuniciraju sa svojim društvima. Kada kažemo “Region”, zapravo mislimo na “bivšu Jugoslaviju”. Mi to više ni ne spominjemo. Ali unutar “Regiona”, zapravo postoje dva regiona. Mislim, ako pitate ljude u Briselu, tu su Zapadni Balkan, što je pet zemalja koje nisu članice EU, a zatim postoji nešto neslužbeno poznato kao Jugistočnoevropa, koje predstavljaju Hrvatska i Slovenija kao deo regiona koji je ušao u EU. Ali ova linija podele je stvarno čisto administrativna. Mi ovde to ne vidimo tako. Mislim da za sve, čak i za najtvrdokornije nacionaliste u regionu, ova linija podele nije toliko opipljiva. Ako putujete iz Srbije u Hrvatsku ili iz Hrvatske u Bosnu ili iz Bosne u Crnu Goru itd, ne osećate se baš kao da ste u inostranstvu. Možete da razumete šta hoću da kažem? Ovo je jedna zona, i prepoznajemo se, dobro se poznajemo, delimo sličnu senzibilnost, opštu energiju, smisao za humor. Mnogi od nas pored toga govore istim jezikom. Očigledno, neke stvari su jednostavno neuporedive, kao što je kvalitet života u Sloveniji i kvalitet života na Kosovu. Ali ipak, niko nema dovoljno razloga da bude apsolutno srećan u svojoj zemlji. I zato, kada ljudi vide situaciju u Srbiji, upoređuju je sa nečim što imaju kod kuće i shvataju da se stvari još uvek mogu uporediti, da možete nešto da naučite o društvu u kojem živite gledajući procese koji se dešavaju u društvu pored vas, a to je zapravo nešto što nam je potrebno. I ako me pitate kao pisca, ovo je tačno ono što sam radio još od trenutka kada sam objavio svoju prvu knjigu 1994. godine, a ako me pitate kao kulturnog radnika, ovo je bila ključna tačka i suština mojih aktivnosti otkako sam 2000. godine pokrenuo izdavačku kuću Rende, a isto tako, ako me sada pitate kao predsednika Udruženja KROKODIL, ali i ako pitate sve nas u njemu, pa, ovo je ono čime smo se bavili otkako smo počeli 2009. godine. Zaista želimo da regionalna komunikacija nastavi i dalje se razvija, jer shvatamo da zaista trebamo jedni druge ako želimo da stvorimo pristojnu budućnost za našu decu. Ovaj proces akcentuje ovaj kompleksan kontekst naših života i, po mom mišljenju, ovo je verovatno najveća, mislim, najveća ostavština trenutnih protesta.

Tamar: Vladimire, pošto ste već dotakli temu KROKODILA, hajde da pričamo o vašem radu u ovoj organizaciji. Da li ste – čak i pomalo – morali da se prilagodite tekućim protestima, da izmenite nešto?

Vladimir: Ne, mi radimo svoj posao i naučili smo kroz vreme i iskustvo da je za nas najbolja pozicija u društvu u ovoj nedefinisanoj zoni između kulturnih i književnih aktivnosti s jedne strane i socijalno-političkog, aktivističkog, ali i humanitarnog angažmana s druge strane. Ovdje nalazimo tačno pravo mesto za nas, iako nismo ni najmanje udobni u ovom društvu jer pritisak dolazi sa svih strana. Prinuđeni smo da se pravno borimo protiv 28 SLAPP tužbi koje je država podnela protiv naših aktivista i ljudi zaposlenih kod nas zbog naših aktivnosti protiv govora mržnje raznih vrsta koje su zidovi u našim gradovima praktično preplavljeni, a mi smo sebi postavili misiju da stalno uklanjamo taj otpad. Pretrpeli smo mnogo nasilja zbog naših aktivnosti vezanih za Ukrajinu. Pored mnogih drugih programa dizajniranih da pruže podršku Ukrajincima, već smo tri puta zaredom organizovali prikupljanje i ličnu distribuciju humanitarne pomoći u različite delove te ratom pogođene zemlje. To vas ne čini nužno veoma popularnim u glavnoj struji srpskog društva. I uvek smo se zalagala za pristojan i uzajamno poštovan odnos sa susednim zemljama, regionalni odnos i odgovoran stav prema svoj nevolji koju je Srbija ostavila svuda nakon 1990-ih i nikada nije imala pristojnosti da se suoči sa posledicama, da ih analizira i odgovorno prihvati odgovornost, zar ne? Tako da, sa vlastima u Srbiji koje neguju ovo potpuno poricanje, to ne ide lako. I sve se svodi na apsurdno jednostavne stvari. Na primer, pozvati pesnika, koji je kosovski Albanac, da održi čitanje u Beogradu, može izazvati veoma, veoma jake reakcije. Tako da, izdržali smo sve to i još uvek radimo. Često, naš KROKODIL centar je vandalizovan od strane desničarskih huligana. Istina, ne “često”, već više kao svakodnevno. Juče je ponovo bilo tako i ponovo smo morali da izađemo napolje i obrišemo ove poruke mržnje.

Tamar: Kakvi su to ljudi?

Vladimir: Imamo kamere za sigurnost, pa ih uvek pronađemo; vidimo ta lica, i ponekad vas to jednostavno rastuži. To su mladi ljudi, veoma tipični fudbalski huligani, opet, sa kratkom kosom, kapuljačama, i znate, modernim patikama i sličnim stvarima. Možda imaju najviše 17 godina, ali kad razmislite o njima, shvatićete kako ova očigledna linija ide kroz društvo od njih pa sve do ljudi koji zapravo upućuju ovu decu. Ta linija može da vas odvede vrlo visoko, verovatno do najviših političkih krugova ove zemlje. Ista stvar se dešava i online – serije uvreda i pretnji – i znam da su ti nalozi u suštini botovi, ali postoji i stvarna osoba koja se priključuje tome. I onda shvatite kakvi su to ljudi koji bi, da su živeli u srednjem veku, plesali oko logora vatre.

Prikupljamo sve ove stvari i veoma želimo da obavestimo policiju o raznim pretnjama. Većina našeg osoblja su žene i tu ima mnogo seksualnih aluzija, pretnji silovanjem, ubistvom. Ali stvarna reakcija policije nikada ne nastupa, čak i kada donesemo sav materijal i snimke sa video kamera i sve to. Imali smo još jedan važan slučaj, kada je tokom intervjua u nacionalnoj bezbednosti i obaveštajnoj agenciji BIA, zlonamerni špijunski program tajno instaliran u telefon našeg direktora, i saznali smo da su želeli da nas špijuniraju i proveravaju naše pozive i sve. Ovo je situacija u kojoj živimo i radimo, dok istovremeno jako teško preživljavamo – posvećujući puno vremena pronalaženju značajnih finansijskih sredstava. I kada ste opterećeni ovoliko neproduktivnim aktivnostima, shvatite kako funkcionišu SLAPP tužbe i šta znači iza njih, jer na kraju provodite dane po različitim sudovima, sastajete se sa raznim sudijama, objašnjavate sebe… i usluge advokata mnogo koštaju, a na kraju dana i vaš vreme ima svoju cenu. I sav ovaj trud je potreban samo da bismo naglasili činjenicu da postoji normalniji, opušteniji, prijateljski način za komunikaciju sa vašom stvarnošću. I mislim: sa celokupnom stvarnošću. Jer živimo u društvu koje deluje kao da je samo sposobno da proizvodi razne neprijatelje. A ovo je apsolutno fantastično, gde je Srbija zapravo sada u 21. veku. Ako krenete odavde i pravite koncentrične krugove, i prvo proverite našu neposrednu okolinu, svi će delovati kao naši neprijatelji. Evropa je takođe naš neprijatelj. I onda svi drugi, ceo zapadni svet je naš neprijatelj. Ima samo jednog prijatelja, a to je ova poremećena fantazija Rusije koja se pažljivo neguje ovde. Mislim, način na koji se ovde percipira od strane značajnog dela stanovništva nema nikakve veze sa stvarnim činjenicama i realnostima Rusije, niti sa bilo čim što bi istorijski moglo da bude dokazano u pogledu odnosa koje je Srbija ikada imala sa Rusijom. Dakle, važno je shvatiti da je ovo stvoreni san o većem zaštitniku, velikom bratu, koji bi spasio Srbe od svih njihovih neprijatelja. I Srbi jednostavno održavaju ovu fantaziju, malo po malo, dok njihova stvarnost nije postala potpuno izobličena. I sada smo se našli u situaciji da se borimo sa ovim demonima u našoj zemlji.

Tamar: Dok razgovaramo o mentalnoj produkciji neprijatelja, to je takođe veoma udoban paradigmi za mnoge Gruzijce da se uklope. I za nas ponekad, od jedne grupe društva do druge, neprijatelji mogu biti svuda, osim u našem sopstvenom biću i odlukama; i jednostavno vidimo pokušaj unutar ovih protesta da se izađe iz te paradigme i pokuša da se kritički ocenjuju sopstvene odluke; ili situacije kroz koje smo prošli, bez da se sve svaljuje na druge sile (koje mogu zaista biti neprijatelj, naravno, ha!).

Ali pomenuli ste pravosudni sistem, kojem se može verovati u vašoj zemlji, zar ne (za razliku od nas)?

Vladimir: Ali znaš, Tamar, mi smo geopolitički imali sreće ovde. Okruženi smo zemljama EU. NATO je takođe svuda oko nas. Mnoge strašne stvari koje deluju kao da su moguće i koje su definitivno moguće u Belorusiji, da ne pominjemo Rusiju, jednostavno nisu moguće ovde u Srbiji. Imali smo slučaj Andreja Gnjota, koji je uhapšen od strane srpske države zbog izdržavanja ekstradicije prema Belorusiji. Na kraju nije izručen, mislim da je sada u Nemačkoj, ali beloruska zajednica ovde u Srbiji bila je angažovana u njegovom slučaju. Protestovali su ispred suda u Palati pravde i nosili su transparente sa imenima ljudi koji su uhapšeni zbog protesta protiv vlade u Belorusiji i koji su zatim potpuno nestali u zatvorskom sistemu. I mogli ste da pročitate da je neka 24-godišnja beloruska devojka nestala pre 625 dana. Niko ne zna gde je. Ili recimo bilo koja osoba u Rusiji, samo potpuno običan čovek koji bi, da kažemo, smeo da upotrebi pravo ime za “specijalnu vojnu operaciju” i nazove je “ratom”. I ta osoba će biti poslana na 25 godina negde u Sibir, hiljadama kilometara daleko od kuće, i potpuno nestati.

Ali u Srbiji, ovakve stvari se uglavnom tretiraju sa veoma sitnim prekršajnim prijavama. Srbija je uvek malo tragi-komična, ovde ćete obično biti obavešteni da morate da platite kaznu od 10.000 dinara, što je oko 80 evra. Ali ako platite za mesec dana, dobićete 50% popusta. Dakle, ovde se suočavanje sa takvim optužbama oseća kao da ste u supermarketu. Ali onda smo rekli, ne, mi nećemo platiti. Nećemo platiti jer smo jednostavno uklanjali nacionalističke grafite koji su nezakonito postavljeni na fasadi javne zgrade, i pobrinuli smo se da koristimo neutralnu boju za uklanjanje grafita – osnovnu boju zgrade kako bi se lako uklopilo. Jedna od naših prekršajnih prijava je zaista kafkijanska. Piše da smo, primenom bele boje na belu površinu, uništili površinu zgrade. Kako je to moguće? Ali uspeli smo da se borimo protiv toga. Dokazali smo sudu – i to je zahtevalo malo truda – da primena bele boje na belu površinu nije uništavanje, već popravka, i stoga ne bi trebalo da bude prekršaj, delikt ili bilo šta slično. Ove optužbe su zapravo dizajnirane da vas iscrpe, da vam izvade dušu i oduzmu energiju da nastavite da se borite. Ipak, sve su one sitne u poređenju sa Belorusijom ili Rusijom. Ali kada vam se udari sa nečim poput 30 tih optužbi za “drsko i neodgovorno ponašanje”, šta god to značilo, i kada ste prisiljeni da se bavite različitim glupostima kao što je to, opet se gubi vreme i novac. I onda idete na sud i srećete razne sudije i onda vidite da sudski sistem jednostavno ne postoji. Do sada smo pobedili tri slučaja, a sada naš advokat koristi te slučajeve kako bi se borio protiv drugih.

Tamar: I tiho smo se približili temi Rusije i percepcije Rusije. Pitam se, možda će ovaj protest takođe obraditi ovo osećanje o Rusiji u Srbiji?

Vladimir: Na površinskom nivou, ovi mladi protestanti nisu ni proruski, niti nužno antiruski, ova tema jednostavno nije deo šire slike. Mislim da je ćutanje o tome način da se izbegne nepotrebna diskusija koja bi verovatno mogla da skrene na pogrešan put. Bog zna šta ovi ljudi misle o Rusiji. Da, ne znamo i ne želim da loše govorim o studentima, jer nisam potpuno siguran u njihovu politiku u svim tim aspektima. Dobra stvar je što to ne pokazuje; čini se da to nije važna tema za njih. I onda prestaje da bude važna tema za društvo uopšte. To je dobra stvar. Zato što je količina toksičnosti koju je Rusija izazvala u Srbiji ogromnih proporcija. Bio sam potpuno zgađen. Nisam mogao da verujem kroz šta smo prolazili ovde u poslednjih nekoliko godina.

Jedna čudna stvar, pominjala si rusku zajednicu u Gruziji. Srbija je takođe primila, mislim, oko 300.000 ruskih državljana, mnogi od njih su otišli dalje u druge evropske zemlje, ali postoji značajna ruska zajednica u Beogradu i u drugim gradovima Srbije. Mislim da su svi, uključujući naše vlasti, bili zaista iznenađeni količinom antipušinskih aktivnosti među ruskom dijasporom. Ne tvrdim da je ovo velika većina, ali ovo je definitivno prilično velika i politički glasna manjina. Rekao bih možda oko 10%. Ostatak te dijaspore je stvarno ovde zbog posla i ne izražava nikakvu politiku. A imamo i te poznate televizijske stanice pod kontrolom vlasti, koje su u tom smislu takođe vrlo proruske, koje nikada nisu uspele da pronađu ni jednog Rusa da se pojavi u njihovim glupim političkim talk-showovima u podršci Putinu i njegovim politikama. Što definitivno govori nešto o savremenoj Rusiji i njenim građanima o čemu danas ne čuješ ništa u medijima praktično nigde. Takođe pruža uvid u politiku ruskih državljana ovde u Srbiji. I imamo mnogo grafita i murala posvećenih Rusiji. Bilo je jednog trenutka hiljada slova Z samo ispisanih na zidovima Beograda. Bio je mural posvećen Putinu, sa Putinovim likom, koji je svakodnevno uništavan, sa nekim grupama ljudi koji su pokušavali da ga obnovu, i sa nekim drugim koji su ga ponovo uništavali. Ali svi su ti murali bili proizvedeni od strane ekstremno desničarskih grupa u Srbiji, dok su nekoliko ruskih aktivističkih organizacija koje su formirane ovde aktivno učestvovale u njihovom uklanjanju. To je čudna stvar koju nismo očekivali i sada neki ruski državljani suočavaju se sa negativnim reakcijama od strane srpskih vlasti, posebno oni koji su zapravo otvoreno politički aktivni u toj borbi. Ima mnogo advokata i pravnika za ljudska prava koji se bore u ime ovih ruskih i beloruskih ljudi.

Inače, ovaj bolesni stav prema Rusiji ima složenu istorijsku pozadinu. Ovaj novi talas idealizacije Rusije ima veze sa negiranjem politike devedesetih. Opšti srpski narativ je da se ništa zaista nije dešavalo tokom devedesetih godina ovde, i da smo bili zauzeti gajenjem cveća u Srbiji, dok smo u isto vreme bili strašno zlostavljani od strane naših demoničnih, Srbe mrzećih komšija. I onda, iznenada, ovaj zli NATO nas je bombardovao do neprepoznavanja, bez ikakvog razloga. I kao da to nije bilo dovoljno, još su nas posuli osiromašenim uranijumom i sada svi umiremo od raka. Ova reduktivna, samožrtvena priča o žrtvi deluje fantastično i ide ovako: „NATO nas je bombardovao, ceo Zapad nas je bombardovao, dok nas Rusija nikada nije bombardovala, a ni Kina nas nije bombardovala. Kraj priče.“ Ako kontrolišeš medije, ako svakodnevno snabdevaš ljude svim mogućim glupostima, i ako se postaraj da držiš društvo loše obrazovanim, sa oko 60% tehnički pismenih ljudi, možeš raditi šta god hoćeš. A uloga štampanih medija u tome je ogromna. Mi nemamo nijedne pristojne dnevne novine u ovoj zemlji. Svi oni svakodnevno izmišlјaju različite neprijatelje i predstavljaju ih na svojim naslovnim stranama. I onda pogledaš javni prevoz ujutro i radnička klasa koja ide na posao čita ovaj jeftini tabloid, a bilo koja apsurdnost, vulgarnost koja je tamo napisana postaje njihov pogled na svet; njihov način gledanja na stvari; njihov alat za objašnjavanje sveta oko njih.

Dakle, to je samo manipulacija. Ali mislim da je to prenaduvana balon, koja nema nikakvu supstancu. Mislim, svaki Srbin se nije ni najmanje zabrinut zbog Rusije. Mi nismo ni blizu Rusije. Istorijski, mi smo bili toliko daleko. Ogroman deo jugoslovenskog samopouzdanja bio je u još jednoj poznatoj priči gde je Tito rekao „ne“ Staljinu 1948. Naš ponos tokom socijalističkog perioda bio je u tome što nismo bili deo Istočnog bloka; da smo imali sopstveni put, da je zemlja bila daleko otvorenija od drugih socijalističkih zemalja tog doba. To se takođe odražavalo u ekonomiji, jednostavno je život bio bolji, mogli smo razvijati turizam… To su stvari koje ljudi i dalje pamte, a ova gotovo erotska fascinacija Rusijom, kao što sam rekao, samo je zaljubljenost u velikog brata frustrisane nacije koja se našla na klizavoj stazi i sada hvata šta god može. I evo je – Rusija – neosporno ogromna stvar tamo u svetu i misliš da si nekako zaštićen. Ali kad god donose racionalne odluke, mislim, ako Srbin želi da poboljša svoj život, Vladivostok ili bilo gde u Rusiji nisu izbor. Stokholm ili Minhen su destinacije; ako se kupuju patike, to su Nike, a ne ruski brendovi. Dakle, hajde…

Tamar: Neću ulaziti u temu percepcije Rusije među onima koji teže pridruživanju EU (prema najnovijim istraživanjima, 80% stanovništva) i među onima koji protestuju protiv vlade Georgian Dream na ulicama.

Vladimir: Ne moraš, jer to znam iz Ukrajine. I ti isti Ukrajinci su bili šokirani srpskim stavom o Rusiji, potpuno šokirani. Mislim da su Ukrajinci generalno gledali na Srbe kao na potencijalne prijatelje, a mi smo ih samo jako prevarili. Prvi put kad smo mi iz Asocijacije KROKODIL putovali u Ukrajinu u junu 2022. godine, zaustavili su nas na granici i morali smo da prenoćimo tamo, bili su ljubazni, ali su nam rekli da većina srpskih državljana koji ulaze u Ukrajinu završava na ruskoj strani i bori se za Ruse, jer da, imali su priliv tih plaćenika koji su išli da se bore na strani Rusa. I to te stvarno tera da se osećaš stvarno, stvarno loše. Onda smo putovali celom Ukrajinom, od Uzhhoroda na zapadu pa sve do najistočnijih delova te ogromne zemlje kako bismo lično doneli humanitarnu pomoć Perinatalnom centru u Harkovu. I zaustavljali su nas na kontrolnim punktovima na putevima i niko nas nije loše tretirao zbog naših srpskih pasoša. I ovo nas je takođe činilo lošima. Jednostavno nije fer. Ali Ukrajinci bi samo pitali: “Zašto Srbi to rade nama?” I ja bih rekao da stvarno ne znam. A oni bi odgovorili: “Pa, trebalo bi da budu bar 10 godina susedi sa Rusima i sigurno bi promenili mišljenje.”

Tamar: I jedan vrlo interesantan detalj je da je mnogo Gruzina volontiralo da se bori u ukrajinskoj vojsci i još uvek dobijamo vesti o gruzijskom vojniku koji je poginuo u Ukrajini. A kada proveriš njihove biografije, često se ispostavi da su ti vojnici prethodno ratovali u Abhaziji i Južnoj Osetiji. Dakle, oni imaju to utemeljeno iskustvo borbe protiv Rusije; i dok su se borili za Ukrajinu, zapravo su se borili za svoj izgubljeni rat sa Rusijom na gruzijskim teritorijama.

Ali hteo sam da se dotaknem druge teme – gruzijski protesti su proizveli čitav niz novih slogana koji se mogu posmatrati kao kolektivni povici konsolidovanog uma protestanata. A novo u njima je to što se radi o osudi oligarhijskog kapitalizma, autoritarizma, nepravde. Ovo je prvi put da su se ljudi zapravo konsolidovali oko tog potpunog, radikalnog odbacivanja svih oblika nepravde, govoreći da su pravda za sve, transparentnost i solidarnost naši ideali. I to je aspekt koji me tera da verujem da anti-rusko osećanje koje protestanti imaju ovde nije u vezi sa etničkom mržnjom prema etničkim Rusima. Radi se o veoma oštroj osudi okupatora, pre svega, ali i o osudi Putinovog stila vladavine. I možda će protestanti u Srbiji takođe povezati da su stvari protiv kojih se bore zapravo jednako važne i u Rusiji. Ljudi tamo više ne mogu da protestuju… Verujem da će to saznanje takođe doći do ljudi.

Vladimir: Stvarno mislim da čak i ako se donesu neki zaključci ili ne, ruski projekat će jednostavno biti ostavljen da umre bez velikih posledica ovde. Međutim, videli smo kako vlada zapravo igra ovu prorusku/antirusku vrstu valcera i oni su stalno snabdevaju oružjem i municijom Ukrajinu. Takođe su organizovali humanitarnu pomoć za Ukrajinu, i imali su sve te pomalo neformalne, ispod radara sastanke između Zelenskog i predsednika Vučića na različitim forumima. Gospođa Zelenska je dolazila u posetu gospođi Vučić i otvorili su ukrajinski kutak u gradskoj biblioteci u Beogradu. I ima mnogo različitih stvari koje se dešavaju, jer mislim da je to ono što naša vlada izgleda relativno sposobna da radi – da sedi na mnogo različitih stolica i stvori različite narative za različite razloge i političke ciljeve.

Ono što me brine u vezi sa protestima je činjenica da, kao što si rekao, oni nemaju direktan kontakt sa političkom klasom. Ovo je naravno standardni dokaz njihove kvalitete – da su čisti. Što zvuči lepo, ali zapravo je neproduktivno. Da li znaš izraz “jevrejska majka”? Majka koja je prezaštitnička i brižna? Pretpostavljam da dolazim do tog trenutka u životu kada čovek postane kao jevrejska majka. Dakle, sve je fantastično, ali imam neki osećaj jer jednostavno ne vidim povezanost između onoga što studenti rade i glavnog dela društva koji se srećno pridružuje sa svim svojim iluzijama i zabludama, zajedno sa našim depresivno nesposobnim političkim predstavnicima. Još dalje, iskreno, ne vidim nikakav napredak kod naših političkih predstavnika. Ovo je samo jedna grupa nacionalista koja se bori protiv druge grupe nacionalista za vlast i ništa više. I nisam ni pojednostavio ovo. Dakle, ko god bude predstavljao ovaj pokret ljudi kada dođe vreme – moraće da pređe prag i uđe u institucije, jer tu se mora desiti promena. Politička opozicija je do sada veoma tiha, jer se nadaju da će kapitalizovati studentski pokret, ali, koliko god da su glupi, još uvek ne mogu da shvate kako to da urade. I opet mislim da je jedan od glavnih uspeha aktuelne vlade to što su uspeli da potpuno unište pravu opoziciju. Mislim, 1990-ih, u najgorim vremenima, Milošević je uvek imao vrlo snažan opozicioni pokret koji je rastao i rastao tokom 1990-ih, uprkos svim okolnostima. Način na koji je Vučić uspeo da ovu opoziciju pretvori u potpuno nebitnu silu je apsolutno neverovatan. I ne vidim da se oporavljaju. Jedina stvar koja bi nas zapravo mogla spasiti je da se nešto slično kao Podemos u Španiji dogodi u Srbiji i da naš Zelena-levi front odjednom poraste desetostruko više nego ikada na talasu studentskih protesta. Ali to neće biti praćeno odgovarajućom infrastrukturom. Zato, ne znam kako bi implementacija te vrste odgovornosti trebalo da ide. Ali ovo je jedina stranka koja bi stvarno mogla da prati smernice koje su postavili studenti. Svi ostali jednostavno nisu na toj frekvenciji. Svi ostali su jednostavno otkazani. A Zelena-levi front je nastao u fazi pre protesta protiv izgradnje beogradskog Waterfronta. Tada se zvao “Ne davimo Beograd” – urbanistički protest koji je zapravo bio politički. A onda je polako, već kao Zelena-levi front, odigrao ključnu ulogu u Ekološkim protestima. Oni su duboko povezani sa protestnim pokretom u Srbiji, ali do sada nisu dovoljno odrasli. Imaju neke pozicije u lokalnim vladama i gradovima i opštinama, ali kada je u pitanju parlament, jednostavno ne mogu da ih vidim kako odjednom rastu toliko da preuzmu tu odgovornost. I ovo je trenutak kada moj strah stvarno počinje da prevaziđe moj optimizam, jer jednostavno ne vidim način da ovo pretvorimo u nešto opipljivo. I mislim da je ovo i ono na čemu se nadaju predsednik i aktuelna vlada. Da šta god društvo uradi, jednostavno niko neće ustati da ga predstavlja. Od početka parlamentarizma u Srbiji, bilo mi je teško da pronađem pravu reprezentaciju u političkom svetu, pa kada sam glasao, obično bih glasao kao Francuzi – držeći nos – jer bih uglavnom prezirao politiku ljudi za koje sam glasao.

Tamar: Šta je maksimum ciljeva koje žele da postignu?

Vladimir: Mislim da studenti igraju ovu sofisticiranu igru sa vlastima. Nikada nisu tražili ostavku predsednika, ili rušenje političkog mainstream-a, ili bilo šta revolucionarno. Samo su želeli odgovornost i pravdu u vezi sa tragedijom u Novom Sadu. Ali stvar je u tome što ako se povuče ovaj okidač, cela kuća od karata će odmah pasti. Dakle, po prvi put postoji način da se postigne politički cilj, a da se direktno ne traži politički cilj, što mislim da je glavna snaga ovih protesta. Ali takođe se distanciraju od različitih stvari i ovde vidim glavnu razliku između gruzijskih protesta i srpskih protesta. Gruzijski protesti su otvoreno pro-EU i anti-Ruski. Srpski protesti, kao što sam rekao, ne uvode Rusiju ni na koji način u celu sliku, ali su veoma ambivalentni prema EU, blago rečeno. I najverovatnije su neki od njih, ili mnogi, nisam siguran, možda čak i anti-EU. Opet, oni ti to ne kažu.

Tamar: Vladimire, da li je jedan od razloga za ovu anti-EU stav, vrlo dug proces pridruživanja EU – možda je frustracija tu?

Vladimir: Mislim da je ceo ovaj Rio Tinto projekat stvarno proizveo još jedan talas anti-EU sentimenta među mlađom generacijom, jer su im dali još jedan razlog da veruju da nas doživljavaju kao koloniju. Možda smo samo dobri za Evropu zbog naših sirovih materijala – ako neko može da iskopava resurse ovde i koristi ih za svoje vlastite koristi, možda je to ono za šta smo dobri – ovo je takvo razmišljanje… I videli smo priliv i nagli porast aktivnosti kada je Rio Tinto projekat zaustavljen narodnim ustankom. Odjednom su dolazili veliki političari EU i pregovarali i očigledno je bilo nešto što su jako cenili. I mislim da su ekološki protesti bili u pravu kada su ukazivali da nisu preduzete sve neophodne mere kako bi se osigurala zaštita naše prirode. Zato su ovi protesti podržani ne samo od strane ljudi koji su se pojavili kao anti-EU, već i od mnogih ljudi koji su zapravo pro-EU, uključujući i mene. Ali za mlade, njihovo pamćenje je relativno kratko i inače je EU izgledala kao vrlo udaljena i vrlo hladna stvar koja nas ne nužno treba. A srpska politika nikada nije pružila jasne garancije da su zaista, iskreno, ozbiljno na tom putu EU i da zaista pokušavaju da otvore ta poglavlja. S obe strane je to bila samo igra taktike. I ovo je atmosfera u kojoj su mladi odrasli. Nema ničeg čudnog u tome što su zbunjeni ovom celokupnom stvari.

Vladimir: A sada, dok vode ove proteste, ne raspravljaju o EU, pokušavaju da se potpuno distanciraju od političkih partija, što je nekako razumljivo, ali nije baš pametno. Takođe se distanciraju od celokupnog civilnog društva. Pa, Asocijacija KROKODIL je definitivno nevladina organizacija i u kontaktu smo sa studentima, donosimo im hranu i osveženje i tako to, i oni prihvataju ovu pomoć od nas. Ali na konverzacionom nivou, nevladine organizacije su demonizovane u ovoj zemlji još od početka ove scene. Od ranih 1990-ih pa sve do danas, civilno društvo je kontinuirano i sistematski demonizovano u ovoj zemlji. I to se vidi na stavovima naše omladine.

Tamar: Kao naš sleng izraz iz 1990-ih koji je još uvek živ – koji je smišljen za nevladine organizacije u Gruziji – ‘jedući grantove.’

Vladimir: Da, postoji ovaj mit i u Srbiji u kojem ova satanistička figura Georgea Sorosa snabdeva lokalne nevladine organizacije beskrajnim količinama dolara kako bi podkopale lokalnu politiku u korist neoliberalne globalističke agende. Nedostaje razumevanja šta nevladine organizacije predstavljaju i ovo nerazumevanje takođe proizlazi iz gore spomenute negativne propagande koja je predugo hranila umove ljudi. Naši studenti takođe odražavaju ove tendencije našeg društva; odrasli su ovde i nekritički su usvojili mnogo gluposti koja postoji u ovom društvu. Za bolje ili lošije, oni igraju ovu igru u kojoj pokušavaju da izbegnu neophodne problematične diskusije. Ali stvarno zavisi kako ih gledaš – koliko veruješ u njihove sposobnosti. Možda je sve to mudro, a možda je deo toga samo činjenica da ne znaju kako bi se nosili sa posledicama ako bi priznali određene stvari. Ali mislim da ne mogu zauvek da izbegavaju ovu temu. Doći će vreme kada će morati da pokažu malo više hrabrosti i zauzmu se za stvari koje nisu baš izričito popularne u društvenom i političkom mainstreamu ove zemlje.

Izvor: Indigo.com.ge