Punih je, eto, šesnaest godina prošlo otkad su onog vrelog 11. jula 1995. godine jedinice Vojske Republike Srpske, predvođene generalom Ratkom Mladićem lično, ušle u osvojenu – ili kako su to oni tad imali običaj da kažu, pa se među mnogima i do današnjih dana zadržalo, „oslobođenu“ – Srebrenicu.
Šta je potom usledilo svima je, rekao bih, dobro poznato, iako su razmere kao i sama suština ovog događaja toliko puta i na sve moguće načine osporavani, relativizovani ili minimalizovani.
Ipak, jedno je neosporno ma koliko se mnogi trudili da nas uvere u suprotno ili da nam barem vešto zamažu oči. Na nekoliko lokacija u okolini Srebrenice srpske snage su, po okupaciji ovog podrinjskog gradića, izvršile najveći masakr u Evropi nakon Drugog svetskog rata, pobivši u organizovanoj akciji više od osam hiljada muškaraca uzrasta od 12 do 77 godina.
Na stranu ta okrutna procena raspona godina populacije tzv. „muškaraca“, izvršiti egzekuciju tolikog broja ljudi za tako kratko vreme, te u istom vremenskom periodu raseliti nekoliko desetina hiljada žena i male dece, zahteva još mnogo više okrutnosti, ali i truda, kao i infrastrukturne i strategijske sposobnosti.
Da se u Srebrenici leta 1995. godine odvijalo etničko čišćenje u svojoj najstrašnijoj zamislivoj verziji, u to nema nikakve sumnje. Slavodobitno, arogantno i oholo pobedničko ponašanje Mladića i njegovih vojskovođa prilikom ulaska u okupirani grad, kao i kukavičko ponašanje holandskih unproforaca, predstavljaju školski primer kako pod određenim okolnostima ta očaravajuća kombinacija krajnje brutalnosti osvajača i bedne neodlučnosti delegiranih branitelja kojima je bezbednost sopstvene dobro uhranjene guzice ipak najbitnija od svega, rezultira etničkim čišćenjem do maksimuma.
Ili, da ne okolišamo više – genocidom.
Nije, mislim, potrebno posebno dokazivati da zadatak izvršenja genocida nije za one mekog srca. Ali zato vredi napomenuti da je ovaj srebrenički izvršen sa zadivljujućom preciznošću i popriličnom diskrecijom, upravo onako kako to radi neko ko dobro zna šta radi.
Ni do današnjih dana ne znamo kako su tačno izgledali poslednji trenuci većine žrtava – možemo, naime, samo da zamišljamo – ali smo zato imali prilike da vidimo kućni video pripadnika šidske paravojne grupacije Škorpioni na kojem je prikazana okrutna egzekucija šestorice mladih srebreničkih Bošnjaka (od kojih je najmlađi imao samo šesnaest godina), i to u okolini Trnova koje je čitavih 180 kilometara udaljeno od ovog grada. To nam je dalo uvid u to u kakvom su nepravednom, upravo nezamislivom poniženju i bolu, i s koliko malo prava na časnu smrt, žrtve – često premladi, još uvek golobradi dečaci – bivale ubijane. Kao psi, zaista. Ali i u to s kolikim su uživanjem i s kakvom lakoćom dželati izvršavali svoj grozomorni zadatak. A činjenica da je video-traka dugo bila dostupna ispod tezge u pojedinim video-klubovima u njihovom rodnom Šidu baca posebno svetlo na čitavu stvar i ukazuje na jedan specifičan snuff kvalitet tog strahotnog snimka. On je, naime, očito odgovarao (erotskom?) ukusu ili barem morbidnoj znatiželji i drugih potencijalnih gledalaca, a ne samo aktera ovog zločina. Što je počinioce konačno dovelo pred lice (kakve-takve) pravde, pa je i od toga, ispada, ipak bilo neke vajde.
Međutim, za revizioniste i skeptike među nama, a takvih je, da se ne lažemo, mnogo, nikada ništa nije predstavljalo dovoljno jak dokaz baš ničega u šta oni iz određenih emotivnih razloga nisu bili spremni da poveruju. Pa tako ni srebreničkog genocida. I tu nema pomoći. Na svaki pokušaj rezonovanja, oni se odmah razmašu argumentacijom sačinjenom od paranoidnih iluzija, masnih laži i svakojakih budalaština ili se automatski prebace na svoju omiljenu, perverznu igru brojkama i razvlače do beskraja – kao, nije žrtava bilo osam hiljada već tričavih tri, a ceo svet zna da tri hiljade pobijenih na jednom mestu za par dana jedva može da se nazove lakšim masakrom, ma, masakričićem, ali, molim vas lepo, genocidom?!? – a kad uvide da ni to ne ide, na kraju ulete u onaj, tako srpski „A šta su oni nama radili?“-mod, pa dugo tiltuju kao razdrndani fliper. U takvim trenucima, jedino što čovek zaista može da učini jeste da se povuče.
Pa ipak, ono što se tih vrelih i strašnih julskih dana 1995. godine događalo u Potočarima, Kravici, Sandićima, na obali Jadra, u Tišći, Grbavcima, Pilići, Kozluku, pa, eto, i u dalekom Trnovu, ne povlači se nigde. Nemoguće je tako nešto zaboraviti ili ostaviti iza sebe. Srebrenica nigde ne odlazi. Ona i nema gde da ode. Biće s nama zauvek i vraćaće nam se neprestano da nas podseća koliko su duboki svi ti strašni ponori naših kolektivnih mogućnosti i koliko umemo da budemo vredni, uspešni, najbolji, upravo onda kada smo – najgori.

*

Ono što se tih julskih dana pre punih šesnaest godina odvijalo oko Srebrenice i u njoj predstavlja užasavajuću demonstraciju do krajnjih konsekvenci dovedene one čuvene Miloševićeve izjave kojom su jugo-ratovi uostalom i otpočeli: „Ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo.“
Prilikom trijumfalnog ulaska u navrat-nanos napušteni i razoreni grad, Ratko Mladić, general i sociopata te, konsekventno, je li, srpski heroj, tzv. СРБ-in, dao je izjavu u kojoj je Srebrenicu proglasio „poklonom srpskom narodu“ i naglasio, sa sebi svojstvenom jasnoćom misli, da je došao čas da se „posle bune protiv dahija, Turcima osvetimo na ovom prostoru“.
Posle čega??
Kome?!?
Nešto kasnije, međutim, postalo je jasno o čemu je to tako zaneseno klepetao ovaj nadasve psihotični ludak. Samo nekoliko dana je bilo potrebno da bi ta njegova konačna „osveta nad Turcima“ bila sprovedena u delo do kraja. U ojađenim i iscrpljenim, poluživim srebreničkim civilima, ili barem u „muškarcima“ od 12 do 77 godina starosti, on ni jednog trenutka nije uspeo da vidi obične ljude, decu i starce uhvaćene i uklještene u najstrašnije ratno ludilo, već samo i jedino te strašne „Turke“ iz sopstvenih detinjih snatrenja kojih, očito, nikada nije uspeo da se oslobodi. Tako je to kad te od malena svakodnevno hrane nacionalnim mitovima za doručak, ručak i večeru.
Kada danas gledam nekadašnjeg generala Mladića, onog strašnog muškarca koji je naprosto pucao od vojničke nadmenosti i osećanja beskrajne moći i kome je rat tako vidno prijao, kako, slomljen, nemoćno kuka i zavija u sudnici haškog tribunala tražeći da mu se vrati ona njegova patetična šapka… ovaj, kapa… pa leleče da mu „ne daju da diše“, i kad nakon toga po ko zna koji put gledam sve one mučne snimke iz dana njegove najveće krvave slave koju su tolike hiljade platile životima, one snimke njegovog ulaska u avetinjski opustelu Srebrenicu, ne mogu da kažem da mi nije drago što vinovnici i pokretači svih strašnih zločina iz devedesetih, ne samog ovog srebreničkog, ipak lagano, jedan po jedan, dolaze na svoje. I što nekakve pravde ipak ima, ma koliko varljive i čudne. Jer reč je o ipak preblagoj ševeningenskoj pravdi po kojoj ima mesta za ćelije koje su bolje opremljene i od VIP soba po ubogim srpskim ili bosanskim bolnicama, i za bežični internet, duga druženja, višednevne posete, časove kuvanja i stranih jezika. Nisam siguran da su pravdu sličnu toj uživale Mladićeve žrtve, ali evidentno je da onu pravdu koju priželjkuje moj sadistički um, onu pravdu koja se svodi na prastaru sintagmu „oko za oko, zub za zub“ njihov krvnik ipak neće dočekati.
I da ju je time besmisleno i očekivati.
Nije mi drago zbog toga, ali šta ću.
S druge strane, još mi je manje draga, ili, ako baš hoćete, ispunjava me dubokom depresijom činjenica da ni srpski narod, tako neizlečivo oboleo od nacionalne i etničke okorelosti i uzoholjenosti, nije za čitavih šesnaest godina uspeo da progleda prema srebreničkom masakru jednim, drugačijim, čisto ljudskim pogledom. A to zapravo ne bi trebalo da je baš toliko teško. Dovoljno je o žrtvama misliti kao o civilima, najobičnijem svetu, meni i vama, našim roditeljima, životnim ili bračnim partnerima, deci, rođacima, prijateljima, najobičnijim ljudima koji su od života želeli samo ono malo sreće za koju svi verujemo da nam rođenjem pripada, ali su je, eto, ispostavilo se, tražili na katastrofalno loše odabranom mestu pa su, šta da vam kažem, znate to već i sami, mučki pobijeni u tih stravičnih šest ili sedam ili devet ili koliko god srebreničkih julskih dana pre čitavih šesnaest godina.
Od strane srpske vojske predvođene jednim čistim Srbinom.
Ratkom Mladićem.
U ime srpskog naroda kome je celokupnu Srebrenicu, pa tako i sve njene žrtve, darovao na poklon.
Međutim, bez obzira na to i dan danas mnogi kod nas odbijaju da prihvate i najosnovniju ljudsku odgovornost te pokažu ono što smatram da bi neko koga smatramo normalnom, emocionalno uravnoteženom osobom, nezavisno od nacionalnosti ili etniciteta, prema jednoj nesreći takvih razmera, jedino mogao da pokaže: saosećanje. Punih šesnaest godina po srebreničkom genocidu, mnogi i dalje, poput Mladića, u srebreničkim žrtvama vide samo nekakve „Turke“, izmišljene srpske arhineprijatelje iz jednog paradoksalnog crtanog filma od nacionalne istorije kakvom nas iz generacije u generaciju uče.
Dobro, s jedne strane jasno je zašto je to tako. Političari, crkva, školstvo, mediji – svi se oni brinu za to da jednom za svagda oduče srpski narod od bilo kakve ljudskosti, od bilo kakve empatije prema drugome. Naročito prema najbližim susedima. A s druge strane, razumljivo ili ne, ipak je sve to strašno poražavajuće. I tužno da tužnije teško da može biti. Ta mukla svest da nas iste pogubne zablude koje su nas pohodile tokom osamdesetih i devedesetih godina pohode i dan danas. Tegobna slutnja da one dobijaju samo još strašnije značenje kada uvidimo da ih u značajnoj meri prihvataju i najmlađe generacije. I da je i dalje među nama zastrašujuć broj onih koji bi, tužno, pali već na testu elementarne čovečnosti.