(Ne)nagrađeni spisateljski trud
Što sopstvenim zaslugama, što zbog zasićenja kulturne scene postmodernističkim eksperimentima, Vladimir Arsenijević je u devedesetim godinama prošlog veka napravio veliki književni proboj svojim politički angažovanim realizmom.
„Duhovi“ predstavljaju finale tetralogije „Cloaca maxima“ započete romanom „U potpalublju“ koji, zbog nevine neukorenjenosti u pravolinijske ideološke brazde, ostaje najbolja karika sage. Završni deo četvoroknjižja plod je uveliko rutinske angažovanosti. Arsenijevićev pripovedač gaji pomalo arhaičnu nostalgiju za opravdanim besom iz devedesetih i ne nalazi nove modele za kritiku savremene društvene stvarnosti, kao da još uvek koristi „dajal-ap“ internet vezu sa prošlošću.
Pri tematizaciji ratova u bivšoj Jugoslaviji, plašljivo se sledi takozvana haška pravda, prema kojoj su Srbi najodgovorniji za ratne zločine, Hrvati tu i tamo, a Bošnjaci nikako. Istini za volju, u „Duhovima“ se pojavljuje i jedan dobar Srbin iz Bosne što nije malo u narečenoj konstelaciji. Ipak, u hitnji da se autor nanovo dokaže kao progresivni i globalno poslušni antiratni delatnik, ratna poglavlja bivaju najkonstruisanija, te posledično i najslabija.
U naraciji „Duhova“, sastavljenoj od više uvezanih tematskih tokova, svakako ima i veoma dobrih delova.
Na stotinak stranica, stilski koncentrisano, ispisuje se storija o jednoj kući na Dedinju, čija povest prati vek i po srpske istorije. Uloženi spisateljski trud nagrađen je ubedljivim eksterijerskim, enterijerskim, pa i kostimografskim rekonstrukcijama različitih epoha. Ovaj deo „Duhova“ mogao bi se posmatrati kao prilog građanskom romanu pekićevsko-selenićevske tradicije gde bi neburžoaska perspektiva bila čudno zanimljiva žanrovska inovacija.
Za razliku od prilično stereotipnog lika pripovedačevog oca, i naročito tasta, lik majke je najuspeliji u romanu. Predsmrtni starački polet, mušičavi mali buntovi i prisni crni humor čine duhovitom njenu svakodnevicu u brzom nestajanju. Kao još jedna od svenulih utvara, pripovedač se najpre kamijevski distancira, ali naposletku i katarzički sentimentalno saživljiva sa majčinom sudbinom, čime ispušta poslednji krik u lice umnoženim smrtima svoje tetralogije.
Premda je Vladimir Arsenijević odavno odlučio da bude više politički aktivista nego pisac, u „Duhovima“ je na momente pokazao da književnost ima razloga da žali zbog takvog opredeljenja.
Autor: Igor Perišić
Izvor: Kulturni centar, RTS
Osvrt Almira Alića na tetralogiju „Cloaca Maxima”
„Poštovani Vladimire,
Drago mi je da sam istrajao u čitanju tvoje tetralogije, jer je završni roman ‘Duhovi’ pružio istinsku satisfakciju za uloženo vrijeme, uz književni doživljaj koji se kolokvijalno veže za tzv. ‘vrhunsku literaturu’ (…) Pri tome mislim na sve nivoe njegovog čitanja, koji otkrivaju izuzetan autorski senzibilitet demonstriran na kontrapunktu ljudskog intimnog prostora i aktuelnog društvenog okruženja. Čitanje tvog četveroknjižja predstavlja metaforični hod po Mebijusovoj traci, pri čemu je zaokružena jedna cjelina, a da se nije došlo u tačku ishodišta započetu kratkim romanom ‘U potpalublju’. Mada ‘Duhovi’, na prvi pogled, nude stilski povratak ‘Potpalublju’, prije svega izražen u dugoj rečenici čijim nas narativnim serpentinama vješto vodiš u filozofskom naporu traganja za smilom postojanja, završni dio tematskog opusa se razlikuje po tome što predstavlja zrelog i formiranog autora proživljenih rečenica i izraženog senzibiliteta prema društvenoj stvarnosti. U ‘Duhovima’ si uspješno otklonio dvije manjkavosti prvog romana koje su, čini mi se, i tebe morile, a odnose se na njegov neimponirajući obim i strukturu rečenice mladog autora koje se povremeno mogu tumačiti literarnom pozom. Roman ‘U potpalublju’ je, svedenom formom uz maestralan osjećaj za društvenu temporalnost, pokazao da se u korijenu velikih tema nalazi intimna drama ‘malih ljudi’. Cjelokopna iščašenost historijskog trena ogleda se u društvenoj dihotomiji i paradoksu da su ‘narkomani i društveni marginalci’ u moralnom smislu predstavljali najbolji dio ondašnje (a možda i današnje) Srbije. Svakako puno više od prosječnog stanovnika zagledanog u vođu s upitnom vidnom i nakaznom moralnom percepcijom. ‘Duhovi’ svode račune na sasvim drugačijoj iskustvenoj ravni, potvrđujući da se u proteklih trideset godina autoru dogodio život. I to puno brže nego je bio svjestan, možda i zbog činjenice da su se geopolitičke okolnosti mijenjale, ali je Srbija u osnovi ostalo nepromjenjeno društvo. Zašto je to tako, upravo sugeriše tvoj rukopis. Srbija je, od devedesetih pa naovamo, u metaforičnom smislu ostrvska zemlja nastanjena neplivačima. Cjelokupno društvo tvrdoglavo odbija da se suoči sa vlastitom odgovornošću za tragične događaje nakon disolucije nekadašnje zajedničke domovine. Nisam siguran da je neko drugi u srpskoj literaturi na sličan način govorio o čitavom spektru masovnih zločina počinjenih od strane srpskih vojnih i paravojnih jedinica i u tom smislu je tvoj imponirajući društveni aktivizam neodvojiv od književnog djelovanja. Istinsko suočavanje s prošlošću ne trpi uslovljavanja i prezire princip tu quoque. Ti si svjedok nesretnih događaja i svoj rukopis pretvaraš u vaninstitucionalnu formu suočavanja s prošlošću. Tetrologija ‘Cloaca Maxima’ ima neospornu umjetničku vrijednost, jer je tvoja literarna magija spremna komunicirati na univerzalnom nivou promovišući ideju humanizma. Tvoje knjige su javno dostupan stenogram duboko intimne ‘komisije za istinu i pomirenje’ jer u svojoj osnovi nudi širok iskustveni narativ, priznanje kolektivne odgovornosti i svakom stranicom izražava kajanje nad zločinima galantno sponzorisanim od strane državnog aparata. Ma koliko paradoksalno zvučalo, za mene si ‘istinski patriota’ (bez obzira na averziju koju ova isprofanisana sintagma nosi) kojeg srpska igorantska javnost zasigurno percipira kao veleizdajnika. U tome se krije otužna tragikomičnost cjelokupne situacije. Kultura naroda, tradicija, mitovi, crkveni narativi i društvena dekonstrukcija stvarnosti su, nažalost, učinili najveći dio zajednice nesposobnom da percipira zločine iz ratova devedesetih, izuzev ukoliko se ne radi o NATO bombardovanju Srbije. A da insistiranje na ekskluzivnoj poziciji žrtve vodi ka produbljavanju nerazumijevanja najbolje smo svjesni ovdje u Bosni. Književna zavodljivost ‘Duhova’ ogleda se i u alternativnim stilskim pristupima kojima si dočaravao pojedinačne likove i oni (stilom i formom) zaista korespondiraju s protagonistima romana (…) ‘Duhovi’ na književno izbalansiran način zatvaraju sage pojedinačnih likova, potvrđujući davnouočenu istinu postratnog Sarajeva da ‘niko nije preživio rat, samo smrt ima odgođeno djelovanje’ (…) Za dosad napisano ti srčano čestitam, akcentirajući posebnu književnu vrijednost završnog romana četveroknjižja – izvrsnih i imponujućih ‘Duhova’.
Drugarski pozdrav,
Almir”
„Duhovi“ Vladimira Arsenijevića: Suze nad Srbijom
Romanom “Duhovi“ (Laguna, 2023) Vladimir Arsenijević je završio tetralogiju koja nije samo izvrsno literarno štivo o jednoj generaciji, već i svedočanstvo o vremenu, društvenom razvoju, fizionomiji nekoliko naših decenija. Započeo je gromoglasnom nagradom za prvi deo “Potpalublje“ koji je tada mladom, nepoznatom piscu 1994. doneo Ninovu nagradu. Da bi delo sazrelo i bilo dostojno dovršeno autoru je bilo potrebno tri decenije.
Arsenijević je svoje četiri knjige ironično nazvao “sapunskom operom“, što je gorka šala na sopstveni i na račun svog dela. Ničeg “sapunkskog“ nema u ovom ozbiljnom, zahtevnom i važnom štivu. Čitalac mora toj lektiri da posveti punu pažnju, ali ako to učini neće samo uživati, nego i bolje razumeti svet oko sebe i sebe u njemu.
Svako će čitajući Arsenijevića nešto dobit prizivajući duhove – aveti – koji more sve nas zajedno. Suočavajući se sa njima lakše ćemo ih se oslobađati. Ukoliko je to uopšte moguće.
Predstavnici generacije Arsenijevićevih junaka koji su preživeli poznanstvo sa opojnim drogama oplakujući drugarice i drugove koji su stradali, podsetiće se kako je to bilo dok su prolazila kroz strašne izazove. Ko nema takva iskusta, kao ja, na primer, upoznaće se na impresivnan način sa tragedijom zavisnosti, ali vezanom za mesto i vreme koje joj je naročito pogodovalo. Ko poznaje Beograd kakav ja poznajeme, sagledaće ga iz drugačije perspektive, za koju nije ni naslućivao da postoji.
U delu “Duhova“ koji odvodi u ratove u Bosni oni su prikazani toliko brutalnim, neshvatljivo sadističkim, na način na kakav do sada nigde nisam naišao, a da autor pritom ne navija ni za jednu stranu, iako posmatra samo iz vizure junaka srpske nacionalnosti.
Čitaocu pomaže ritam rečinica koji se najbolje oseća ako sam sebi čita glasno. Nemojte da se stideti ako to činite, i ja tako ponekad proveravam neke pasuse, iako mislim da sam zaista iskusan čitalac. Posle dugačkih, složenih rečenica nailazi nekoliko kratkih od jedne ili dve reči. Čini se da se posle vijugave, brze, planinske reke sve razrešava iznenadnim vodopadom. Kliznite niz te kaskade.
Na kraju te knjige, završavajući četvoroknjižje, Arsenijevićev junak rida nad lešom svoje majke, sa kojom se mnogo svađao, nije hteo ili nije umeo da je razume. “’Mama mama mama’, uzdisao sam i stenjao, ‘mama-mama’, a krupne su mi se suze – napokon, napokon! – jedna za drugom slivale niz obraze kao da nikada neće stati.“
Ja tu mamu shvatam i kao Srbiju.
Autor: Ivan Ivanji
Izvor: Vreme
Tetralogija Vladimira Arsenijevića: Glas duhova iz potpalublja
Primajući Ninovu nagradu za 1994, pisac je najavio ciklus od četiri toma, otvoren upravo romanom „U potpalublju“. Posle tačno tri decenije objavio je završnu knjigu u tom nizu.
Biće šokantno, ali neće biti netačno: od petorice pisaca koji su ušli u najuži izbor za Ninov roman godine – četvorica su bivši robijaši ili kažnjenici – ljudi koji su u raznim vremenima i pod raznim režimima duže ili kraće ležali u zatvorima zbog svojih političkih uverenja – pisalo je na stranicama našeg magazina januara 1995. „Milovan Đilas je robijao i u prvoj i drugoj Jugoslaviji; Dragoslav Mihailović i Ivan Ivanović spoznali su zatvorski život u ’Titovoj Jugoslaviji’; Vuk Drašković u ’Miloševićevoj Srbiji’. Najmlađi od njih Vladimir Arsenijević (1965) nije osuđivan na kaznu zatvora ali, kao što će se videti iz nagrađenog romana ’U potpalublju’, nije mu nepoznato da i sloboda, u određenim uslovima, može biti robija.“
Nedavno, na predstavljanju „Duhova“ (izdavač Laguna), završnog dela romaneskne tetralogije započete pre tačno trideset godina, uz učešće istoričarke Dubravke Stojanović i pisca Igora Štiksa, i autor se setio tog najužeg, „zatvorskog“ kruga. Priča da je radio kao turistički vodič i da mu je u Atini prišao čovek. Okrenuo je naslovnu stranu, sa rečima „Glas iz potpalublja“, pa pokazujući na fotografiju upitao: „Da li ste ovo vi?“ Najmlađi laureat, nagrađen za debitantsko delo.
„To je roman o izgubljenoj generaciji izgubljenog naroda jedne nestale države“, pronicljivo je Luka Mičeta sažeo radnju te knjige u tradicionalnom razgovoru s laureatom. Nije preskočio činjenicu da mladi pisac uporno ponavlja kako se radi o početku četvoroknjižja.
Vladimir Arsenijević je sada ispričao koliko je neoprezno u ono doba govorio da se radi o većoj celini. Da je na licima ljudi iz redakcija za kulturu primetio izvesno čuđenje, tipa „šta ovaj priča“.
Odjek najave buduće tetralogije i sumnja javnosti vraćali su mu se u talasima i ponekad život činili neprijatnim. „Sve je bilo previše burno i rezultiralo dosta velikim krizama spram toga šta radim i pišem. Marta 1999. pomislio sam da sam zaglavljen u 1991, 1992, i sve ostavio, znajući da ću se vratiti celini.“
Smeška se. „Sigurno sam bio jedini koji je verovao da ću isto i uraditi.“
No detaljno je isplanirao niz, pre lovorika. Prve tri knjige pokrivaju period od godinu dana. Oktobar 1991 – oktobar 1992. „Priča je narativno kompaktna, inicirana mobilizacijom s jeseni ’91. Realnost direktno udara na porodicu u nastajanju, na pripovedača Vladimira i njegovu suprugu u šestom mesecu trudnoće. Usput vuku i sopstvene demone, recimo, heroin, što je uništio tu generaciju.“
U četvrtom nastavku zato nema gde nego da se vrati i vidi šta se sa tim ljudima dogodilo.
Zajedno gledamo tekst iz arhive. Mičeta je izabrao originalnu formu, preplićući glas sagovornika i naratora fikcije. Između pitanja i odgovora ubacio je kratke odlomke iz proze, čime je igra sa stvarnošću postala dvostruka i u članku. Na primer: „Primećuješ razliku, rekla mi je jednom Anđela, nekad su umirali, a sad odlaze… Svakih petnaestak dana pratili smo ponekog, i brzo smo ih sve prebolevali.“
Prvo izdanje objavio je Rad. „Sponzor je bio neophodan. Bili su to tast i tašta. Tiraž 500 primeraka.“
Upitaće ga 1995. otkud takav naslov: „Potpalublje je mesto gde imate najmanje šanse da se spasete kada brod tone. Istovremeno, to je mesto gde vi najduže možete da živite jer prolazi dosta vremena dok voda tamo ne prodre. Što se naslova tetralogije tiče (Cloaca Maxima), njega sam pronašao u rečniku – dodatku jedne knjige. Otprilike je pisalo da je to naziv stare kanalizacije u Rimu, a da u bukvalnom prevodu znači ’veliki čmar’. Rekao sam sebi: ovo je stvarno vrlo precizno, ono što mi treba. Znao sam da ću da pišem knjigu o ovom vremenu i o Beogradu u njemu.“
Nikola Milošević, tadašnji predsednik žirija, ističe da Arsenijević za predmet književnog oblikovanja bira vreme u kome još uvek živimo: „Vreme obeleženo dramatičnim posledicama ratnih sukoba s one strane Drine i odsustvom političkih i uopšte društvenih perspektiva za jednu generaciju kojoj bi možda najvećma pristajao naziv unesrećene generacije. Umetnički filter kroz koji autor propušta ovu neposredno aktuelnu istorijsku građu predstavlja stanovište glavnog junaka, mladog intelektualca koga bismo mogli smatrati nekom vrstom srpskog Mersoa. Kao i Kamijev Merso i Arsenijevićev junak ima radikalno kritičku distancu kako prema svom vremenu tako i prema samom sebi, koja potiče usled nekih visoko postavljenih vrednosnih zahteva. Meren ovim i ovakvim zahtevima, svet u kome prema piščevoj zamisli živi heroj, ili tačnije antiheroj, romana ’U potpalublju’, svet je apsurda u kome po prirodi stvari nema nikakve nade i nikakvog spasa. Sumornu poruku svog romana uobličio je Arsenijević rukom zrelog, umetničkom poslu nesumnjivo vičnog autora. Lik njegovog glavnog junaka psihološki je složeno i istančano motivisan, a isto su tako složeno i istančano motivisani i likovi ostalih junaka ove koliko gorke, toliko i umetnički izuzetne proze.“
Milošević saopštenje završava stihovima: „Dodeljujući s ovakvim razlozima Ninovu književnu nagradu jednom mladom autoru koji nema podršku klanova bilo koje vrste, uvereni smo da je dodeljujemo ’Ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga’, kako to kaže stara dobra, ali možda pomalo zaboravljena narodna pesma.“
Bilo da uranja u celu tetralogiju, otvara isključivo novi roman, stari intervju („Ostalo nam je samo da razblažujemo strah koji u nama postoji. To je poslednja odbrana pred maštom Velikog eksperimentatora) ili da sluša pisca dok pomalo drhtavim glasom čita odlomak o odlasku ćerke iz zemlje ili smrti majke – čitalac bi mogao da se zapita da li naše vreme zapravo – stoji.
Vladimir Arsenijević smatra da mnogi osećaju kako nam svi slojevi prošlosti neprestano dišu za vratom. „Sve je posledica činjenice da se ophodimo neodgovorno prema onome što predstavlja nasleđe te prošlosti.“
Navodi da bi 2000. godine, kakve god stavove imali o devedesetim, teško negirali sva tada učinjena nedela. „Danas, 2023, izmišljate slobodno šta vam padne na pamet.“
Ne umanjuje značaj emotivnih istina spram činjenica. „Gledao sam na Jutjubu serijal s naslovom ’Koju zemlju najviše mrzite’. Nekada bude smešno, pogotovo kada se radi o sređenim državama. Pitaju Norvežanina… Švedsku?! Svejedno, mogu time da se igraju. Pitaju našu omladinu i postoje tri vrste odgovora. Mrze Ameriku. Zašto? Zato što su nas bombardovali, jer, kao, ’nismo hteli s njima’. Mrze Albaniju zato što, opet kao, ’hoće da nam otmu Kosovo’. Vladavina reduktivnih, naknadno kreiranih ’istina’ je evidentna. Treća skupina, i to valja napomenuti, ističe da mrzi Srbiju.“
Razmišljao je o merenju vremena. „Kažemo prošlo je trideset godina od 1995. A 1945, dodaš tih trideset, i eto ti Dejvida Bouvija, Roxy Music – potpuno druga stvarnost! Pritom, te 1975, Hitler je u bunkeru u Berlinu delovao jednako daleko kao 2025. A Srebrenica 2025. deluje jednako blizu, meni se čini čak i bliže… Mi se nismo odmicali, nismo odgovorno zatvarali poglavlja pa nastavljali da se krećemo. Neprestano hodamo unazad. Ne udaljavamo se od prošlosti, već joj se približavamo.“
I dok su ga nagrađivali, bio je pažljiv sa rečju optimizam: „Evakuisao sam se u vlastiti život, u sebe.“
U kafeteriji skoro ponavlja rečenicu: „Ovde se gorčina akumulira i teško je osloboditi se. Kako održavati optimizam? Nemam iskreno više snage. Funkcionišem spram dubokog fatalizma, u suštini: delatnog. Ne verujem u bogzna kakve promene u ovom društvu.“
Veselo mesto
Pored tetralogije Cloaca Maxima, sačinjene od romana „U potpalublju“, „Ti i ja, Anđela“, „Ka granici“, „Duhovi“ – izdavačka kuća Laguna objavila je i Arsenijevićeve romane „Predator“, „Let“, te zbirku priča „Ovo nije veselo mesto“. Beogradski pisac, rođen u Puli 1965, posle boravka u Meksiku 1999/2000, napisao je knjigu „Meksiko – ratni dnevnik“, kao i ilustrovani roman „Išmail“, nastao u saradnji s Aleksandrom Zografom. Autor je zbirke eseja „Jugolaboratorija“ i ilustrovane novele „Minut – put oko sveta za 60 sekundi“, u saradnji s Valentinom Broštean. Dobitnik je Ninove nagrade, Sterijine nagrade i Nagrade Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu. Dela su mu prevedena na više od dvadeset jezika.
Autor: Mića Vujičić
Izvor: NIN
Osvrt Bore Ćosića na tetralogiju „Cloaca Maxima”
„Dragi Vlado, evo, pročitao sam sve do kraja.
Tu je najpre jedan zamah, redak u nas danas, meni nalik jedino na onaj, Jergovićev, u Hrvatskoj. Samo vrlo različit. Svi mi u sporu smo sa svojim porodicama, šta je kod mene, to znaš, kod Miljenka, sve je dosta meko, melanholično, makar bez popusta. Tvoj rukopis, onaj prvotni, mnogo je oštriji, grublji, nepodmitljiv i otvoren. I cela tvoja pripovest gruba je, do nesreće, prema vlastitoj egzistenciji, pokazujući da je čovek nesrećno biće, najčešče besmisleno. Zato one prve knjige s pravom treba smatrati memoarom tvoje generacije, izgubljene, ništa manje od one prethodne, poznate u istoriji. Jezik je tvoj opor, slike su nepodnošljivo iskrene i neuvijene, da čovek svisne! Veliki je doprinos oglašavanje onog govora, skoro nerazumljivog, tih izgubljenih, mladih ljudi, to više nije samo sleng, to je jedan poseban jezik, kao nigde, oformljen, opipljiv. Naravno da u onim prvim stvarima ima i nenamerne rogobatnosti… A ipak, začudo, i one deluju svojom primarnom snagom… Četvrta knjiga nešto je sasvim drugo, tu nema nikakve manjkavosti, stilske, naprotiv, sve je odjedanput sofisticirano, uglađeno, i više od toga. Osim u epizodi sa Močugom, odjednom tu je jedna klasična proza, najpre evropska, ali i američka, sa dugim rečenicama, jednim valom kakvog ima kod raznih autora, od Tomasa Vulfa do Prusta. Ne znam da li to znači neminovni napredak. Od one robusnosti potpalublja, došao je barok. I što je čudno, dašak sentimenta. Eh, Vladimire, i ti si malo ostario i umekšao se, bez obzira na silni stilistički napredak. Piroćanci vele „blizu mu vikalo”, i kod tebe u ovoj završnoj kodi svaki čas mislim da ćeš zaplakati. Jedan moj prijatelj, pozorišni reditelj koji je odrobijao ubistvo ženinog ljubavnika, govorio mi je: Život je gad! Naravno da ovo izlazi iz obe tvoje faze, samo stilistički različite. Čak i u onoj grčkoj epozodi, koja je više pastoralna, onako kako u simfoniji pojavljuje se adađo. Ne znam da li će ti ove moje primedbe ikako pomoći, u budućnosti koje još toliko imaš, moraš se odlučiti kamo ćeš, jer ovo četvoroknjižje jedna je raskrsnica…
Čuvaj se, poljubi tvoju divnu devojku,
Bora”
Prikaz romana „Duhovi”
Roman „Duhovi“ u izdanju Lagune predstavlja uzbudljivi književni kaleidoskop naše stvarnosti u rasponu od tri decenije, počevši od perioda obeleženog tragedijom koju je Vladimir Arsenijević oslikao u svom prvom romanu „U potpalublju“. Apsolutni bestseler devedesetih, ovenčan Ninovom nagradom 1994. godine, doživeo je kultnu pozorišnu adaptaciju i prevod na dvadeset jezika, čime je nedvosmisleno označio jedno vreme i pogled jedne generacije na sebe, kao i na prilike koje su je fatalno obeležile. „Duhovi“ predstavljaju poslednju knjigu tetralogije Cloaca Maxima, započete romanom „U potpalublju“.
Arsenijević je ostvarivanju cilja pristupio još 1993. godine, kada je pripovetku Cloaca Maxima proširio u kraći roman „U potpalublju“. I od tada datira plan koji je sproveo u delo: prve tri knjige („U potpalublju“, „Ti i ja, Anđela“ i „Ka granici“) predstavljaju zaokruženu celinu, koja se prostire od oktobra 1991. do oktobra 1992. godine, u čijim okvirima je opisana tragedija koja je uništila jednu zemlju, ali i porodicu u začetku. A epiloški roman trebalo je da bude, sa distance značajno drugačijeg vremena, smešten u bolju budućnost, gde su se, kako kaže autor, „svi naši ratovi, ali i mržnje koje su ih pokretale, već okončali, i iz koje Narator pripoveda svoju priču“. Međutim, nije bilo tako.
Roman „Duhovi“ govori nam o prošlosti koja nas neprestano prati, i preteći nam se približava, iako bi trebalo da je se oslobađamo bez straha. Ti duhovi samo prividno odlaze, a zapravo su još tu i utiču na nas. U pripovest nas uvodi Narator, kao šezdesetogdišnjak, kada mu je preminula majka. Precizno beležeći svedočanstvo o prošlosti i njenim različitim rukavcima koji su uticali na mnogobrojne junake, u delu primenjuje pisanje u „Ja“ formi, koju dosledno sprovodi i u prethodim romanima tetralogije. Postupak koji će nesumnjivo izazvati najemotivniju reakciju čitalaca (a takvih momenata nije malo u romanu) kroki je jednog pisma kojim se otac i sin bolje upoznaju i komuniciraju, iako jedan od njih više nije na ovom svetu.
„Izgleda da se iz sopstvene kože, ali i iz sopstvene glave jednostavno ne može“ – vremena su se menjala, što se odrazilo na mišljenje, jezik i delo autora, a neposredno i na Naratora, jer je on rezultat iskustva nastalog u prethodnih trideset godina. I podsetnik da neumorno trčimo unazad.
Autor: Siniša Bošković
Izvor: Nedeljnik
Obične, male stvari
(priča)
Tog jutra u kuhinji zatekla je velikog crnog insekta.
Stajao je u sudoperi i strizao dugačke antene staloženo, poput mudraca. Zgađena, pustila je vodu. Mlaz ga je zahvatio u času. Batrgao se u vrtlogu koji ga je nosio ka odvodu.
Usredsredila se potom na pripremanje kafe. Po navici je svakog jutra pripremala duplu dozu.
Tek kad je aparat počeo da šišti, ponovo je pogledala prema sudoperi. Insekt i dalje je bio tu. Borio se s mlazom vode. Ali udovi su ga izdavali, krila su mu već bila pokidana pri vrhovima a na tim je mestima provirivalo živo meso tamnožute boje.
Osetila je kako joj se utroba podiže. Zatvorila je vodu.
Insekt se povukao u ugao sudopere i ukočio. Mirovao je tu neko vreme. Onda je krenuo da se vere uz zid sudopere. Izranavljen, vukao je stražnje noge i svaki put iznova bespomoćno klizio unazad. Ipak, nije odustajao.
Sa simsa kuhinjskog prozora dohvatila je praznu saksiju. Na njenom dnu bilo je nešto suve zemlje. Poklopila ga je i insekt je lako skliznuo unutra. Vratila je saksiju na sims i zatvorila prozor.
Sela je za kuhinjski sto. Nadlanicom je obrisala čelo. Sipala je u šolju vrelu crnu tečnost iz staklenog bokala i progutala gutljaj. Ali ništa u tom času nije moglo da joj prija pa tako ni uobičajena polovina po navici pripremljene duple doze jutarnje kafe.
*
Prošlo je četrdeset dana od smrti njenog supruga. Iako je paroh lokalne crkve želeo da očita molitvu za njegovu dušu i predlagao joj da mu priredi pomen, njoj to nije padalo na pamet. Dosta što se na sahrani nametnuo i protiv njene volje održao nekakvu zbrzanu verziju službe. Kad god se krstio i izgovarao „Amin”, ona i njen sin stajali su nepokretno, oborenih glava. Jedino se negovateljica spremno krstila za njim. Naopako, doduše. Ronila je suze i išla joj na nerve.
Obredu su, po želji pokojnika, pored paroha prisustvovali samo njih troje…
Celu priču pročitajte na sledećem linku:
Pitanje oca
(priča)
Actioni contrariam semper et æqualem esse reactionem: sive corporum duorum actiones in se mutuo semper esse æquales et in partes contrarias dirigi.
– Isaac Newton
Sila kojom jedno telo deluje na drugo telo jednaka je po intenzitetu i pravcu sili kojom drugo telo deluje na prvo, ali je suprotnog smera.
– Isak Njutn
“Oćemo?”, kažem.
“Ajmo”, odgovara mi Zoe sa suvozačkog sedišta.
Osluškujem njeno ubrzano disanje u mraku. Onda rutinskim pokretima vezujem pojas. Okrećem ključ u kontakt-bravi. Auto spremno zabrunda. Farovi se automatski uključuju. Kad dva snažna svetlosna snopa osvetle drvored platana pred nama, prastaro drveće deluje zatečeno, kao uhvaćeno u zlodelu.
Pre nego što krenemo, još jednom pogledam prema Zoe. Obrva mi je upitno uzdignuta. Nju to, znam, uvek nasmeje. Ali, ispostavlja se, ne i sad.
Zoe mi ne uzvraća pogled. Gleda pravo. Žmirka. Čelo joj je orošeno sitnim kapima znoja. Grudi joj se pod belom majicom vidno nadimaju i splašnjavaju u tami.
“Okej”, uzdišem. Spuštam ručnu pa pomeram stopalo s kočnice. Dodajem gas i otpuštam kvačilo. “Onda idemo”, kažem ujedno.
I – polazimo.
Iz slabo osvetljenog priputeljka uključujemo se u sveže asfaltiranu ulicu čiji niz pravilno raspoređenih uličnih svetlosti oivičava Hajd park s njegove gornje strane. Kasno je i hladno. Novembarska košava fijuče a oštra ledena kiša pada ukoso kao da nas kažnjava. Izuzev pokojeg super-entuzijastičnog trkača na stazama krivudavo prosečenim kroz šumicu, nigde unaokolo nema nikoga. Čak su se i zaposlenici raznih privatnih obezbeđenja, angažovani na čuvanju svih tih vila unaokolo (u kojima se već decenijama smenjuju generacije pripadnika političkog, ekonomskog i estradnog mejnstrima) zavukli u svoje slabo zagrejane kućice. A to je, baš kako smo i pretpostavljale, znatno olakšalo našu, do sad tek napola obavljenu misiju.
U mukloj tišini vozimo se prema Topčiderskoj zvezdi. Kružni tok je samo još jedna žrtva manije novogodišnjeg dekorisanja grada koja je poslednjih godina potpuno obuzela prestoničke vlasti. U poređenju sa znatno slabije osvetljenim okolnim ulicama, on blista poput usamljene galaksije u pustoši mračnog i hladnog svemira. Dve žičane žirafe u prirodnoj veličini, koje godinama već stoje u samom njegovom središtu, potpuno su potonule u tamu. Nekad ih je bilo tri ali onda je jednu pokosio pijani vozač. Preostale dve žirafe od tada samuju tu, na zelenoj površini usred kružnog toka. Kad ih s proleća prekrije gusta puzavica, kao da im se vrati i nešto samopouzdanja, pa deluju gotovo impozantno. Sad, međutim, usred ledenog novembra, čine se greškom zatečene tu, poput nesnađenih likova iz pogrešne basne. Dok jedna, ona manja, naizgled mirno pase, druga je podigla glavu na visokom vratu pa naćuljenih ušiju, u večnoj usredsređenosti osmatra okolinu.
Nema opuštanja, kao da nam poručuju dok se uključujemo u gravitaciono polje Topčiderske zvezde, nema opuštanja; uvek neko mora da bude na oprezu u ovom sjebanom gradu.
*
Danima smo ga pratile…
Celu priču pročitajte na sledećem linku: