Od Zviahela do Buče 215 km, od Buče do Harkova preko Kijeva 520 km, od Harkova do Bliznjukija 170 km. Sve to zajedno iznosi 905 kilometara koliko ćemo ukupno preći tokom današnjeg dana pre nego što se dokopamo Bliznjukija i obećanih kreveta u dečijem vrtiću. Bilo je neobično ponovo posetiti Buču, mesto na kom je prošle godine masakrirano 400 nevinih ljudi i koje je postalo simbol ovog nepravednog rata, ali i proći kroz rubne delove Kijeva koji još uvek nose bolne tragove bezumnog razaranja. Razorene građevine, antitenkovska zaštita i nabacane vreće s peskom su doslovno posvuda – već su postali uobičajen, sastavni deo pejzaža ove fascinantne zemlje. Sam Kijev je inače monumentalan i samopouzdano se spušta na obale širokog Dnjepra sa svojim elegantnim građevinama i crkvama zlatnih krovova. Tu smo ostavili vozilo koje smo do tad vozili i prešli u drugo kojim je rukovodio Jozef Makai, mađarski novinar poreklom iz Subotice, naš čovek, koji je za seriju reportaža o ruskoj agresiji na Ukrajinu dobio najprominentniju mađarsku novinarsku nagradu. Trenutno smo negde kod Poltave, Milan vozi, ja sam na suvozačkom sedištu, Jozef spava iza nas, bližimo se Harkovu odakle ćemo u večernjim satima napokon stići u Bliznjuki da tamo predamo humanitarnu pomoć dobronamernih i saosećajnih građana Srbije štićenicima lokalnog socijalnog centra. Zbog toga uostalom sve ove dane neprekidno prevaljujemo na hiljade kilometara. Pozdrav svima kod kuće iz izranavljene, ali beskrajno hrabre Ukrajine!