Sinoć smo tek negde oko 23 sata stigli do Bliznjukija, glavnog cilja našeg putovanja. Prespavali smo u lokalnom obdaništu i već od rane zore ponovo bili na nogama. Nakon brzog doručka i kafe pošli smo prema Socijalnom centru kako bismo tamo napokon isporučili humanitarnu pomoć koju smo namenili štićenicima ove ustanove. Tamo nas je dočekao potpredsednik opštine Bliznjuki i zahvalio nam se na ukazanoj pomoći. Zajedno s meštanima i ekipom iz našeg konvoja, stvari smo istovarili u prostorije Centra, nakon čega smo imali po mnogo čemu dirljiv susret s lokalnim ljudima koji su se okupili da nas pozdrave. Bliznjuki se nalazi neposredno uz liniju fronta, pa se naš susret i ad hoc književni matine odvio u kratkom predahu između dve uzbune. U takvim trenucima najbolje znamo zašto ovo radimo i da sve to ima istinskog, dubinskog smisla. Nakon svega, mnogo aplauza, osmeha, razdeljenih i primljenih poklona i zajedničkog fotografisanja, oprostili smo se s meštanima Bliznjukija i pošli dalje, prema ne tako davno oslobođenoj teritoriji istočno od ovog gradića kako bismo se uverili kako to izgleda kada ruska vojska „dobrovoljno napusti okupirane teritorije” i videli svu devastaciju koju su ostavili za sobom. Ali o svemu tome više u narednom postu…