Od pankera do angažovanog pisca… tvoj život, ne samo književni, uvek je čvrsto povezan sa društvenim i političkim događajima 20. i 21. veka. Počnimo od tvog poslednjeg književnog dela, „Cloaca Maxima“, koje je napokon objavljeno…

Počeo sam da ga pišem pre trideset godina, u proleće 1991. godine, kada je jugoslovenska vojska krenula u Sloveniju da ponovo zauzme granične prostore i sukobi se sa slovenačkim graničarima koji nisu imali vojsku, jer do tada nismo smatrali Sloveniju stranom zemljom. Tako su počeli balkanski ratovi. Svi smo bili potpuno zatečeni. Gledati ovu veoma poznatu scenu slovenačkih planina i sve što smo prepoznali kao svoj dom, a zatim videti ljude ubijene na putu, bilo je potpuno šokantno. Jednostavno nisam mogao to da prihvatim, nije imalo smisla za mene. Među nama smo govorili o krizi, ne o ratu, rekli smo “da, nekako će se rešiti, 1989. godine pao je Berlinski zid, bilo je Gorbačova, ujedinjenje Evrope… Možemo li biti tako glupi? Jednostavno nam se nije činilo logično. A onda je sve počelo da se odvija, sa sukobima između Hrvata i jedinica tadašnje jugoslovenske vojske, uništenjem Vukovara, a zatim i Dubrovnika, što je bilo potpuno neverovatno. Ja sam bio jednostavno šokiran.

Počeo si da pišeš „U potpalublju“ uz zvuke oružja…

Početkom 1992. godine, Radio B92, veoma važan za kulturnu scenu mladih, bio je protiv rata, pozivao je ljude da pišu ratne priče. Bio sam zaista motivisan tom idejom. Tako je nastao prvi nacrt „Cloaca Maxima“, suptilno se poklapajući sa prvim nacrtom „U potpalublju“, mog prvog romana. U međuvremenu, rat je počeo i u Bosni početkom aprila. “Bilo je nemoguće da se to dogodi”, govorio sam sebi, nije bilo zamislivo da bi neko smeo da je dirne jer je bila tako krhka. Naravno, ponovo sam bio u zabludi. I tako se rat ponovo rasplamsao… „U potpaljublju“ nije bio uključen u antologiju B92, sve ostale priče su zaista imale veze sa stvarnim ratnim situacijama. A ja nisam pisao kao da sam u rovu i pucao na neprijatelja.

Je li ovo tvoja biografija?

Napisao sam roman o mladom paru koji živi navodno normalnim životom, noseći teret svojih demona i heroinske zavisnosti te drugih nepravilnosti života u Beogradu, s željom da imaju dete dok rat traje i sve se uništava, a oni više ne mogu da povrate svoj život. I u tom procesu stvaranja, počeo sam razmišljati o tome šta će se dogoditi posle, jer mi se nije činilo ispravnim da postoji srećan kraj rađanja dok tragedija još traje. Ne, neće sve biti u redu. Svi to znaju. I tako sam odlučio nazvati roman „U potpalublju“ i nazvati čitav projekat četiri romana „Cloaca Maxima“. Dodao sam podnaslov sapunica a danas bi to verovatno nazvali rijaliti šou ili nešto slično. Pišući sapunicu, predstavljao sam ovu preteranu televizijsku reprezentaciju stvarnosti. Mislio sam da ono što smo proživljavali u vrlo mračnim terminima zapravo podseća na telenovelu.

Dakle, delo koje je počelo tokom balkanskih ratova završeno je drugim ratom u Ukrajini? Možeš li reći koji je zajednički osećaj Srba prema ratu u Ukrajini?

Da, završavao sam pisanje „Cloaca Maxima“ kada je izbio rat u Ukrajini. Osećanje Srba je veoma naklonjeno Rusiji. Na početku, proruski stavovi su bili gotovo 90%, a sada su manje od 70%, ali i dalje dve trećine društva. Kada je počeo rat u Ukrajini, naslovi na naslovnim stranama su bili šokantni, „Ukrajina napala Rusiju“, pisalo je da je 24. februara Ukrajina prešla svoju granicu i napala Rusiju, predstavljajući Putina kao heroja. Naracija je potpuno takva: zapadne zemlje bombardovale su nas devedesetih, Rusija nas nikada nije bombardovala. Sve je pojednostavljeno i smešno. U Srbiju je došlo oko 200.000 ruskih državljana, a zatim imamo prilično značajnu ukrajinsku dijasporu od oko 20.000 ljudi. Deset Rusa prema jednom Ukrajincu. Ruski se čuje svuda. Dolaze iz Moskve, Sankt Peterburga i drugih velikih gradova. Većinom su obrazovani ljudi, ljudi koji rade u IT sektoru ili poslovnim ljudima, ali i velik broj Lgbt osoba, aktivista protiv Putina i pacifista u opasnosti u režimu Putina. Organizovali su proteste protiv rata, proteste ispred ruskog ambasade. Bili smo veoma impresionirani građanskim hrabrošću jer većina ovih ljudi mora da se vrati u Rusiju nakon 30 dana kako bi obnovili turističku vizu, ali ne žele ostati u Rusiji niti biti uhapšeni. Da nije bilo Rusa, ovi protesti protiv rata u Beogradu nikada ne bi bili organizovani.

Sa svojim udruženjem Krokodil, angažovani ste u humanitarnim akcijama, ali i u jačanju dijaloga i saradnje sa ukrajinskim piscima.

Dobro smo povezani sa ukrajinskom dijasporom u Srbiji. Nismo samo prikupljali humanitarnu pomoć, već smo ugostili ukrajinske pisce u rezidenciji sa programom Writers in Exile. Prošle godine smo imali 11 osoba sa njihovim porodicama direktno iz ratnih područja. Otvorili smo ukrajinsku biblioteku u KROKODILu, kupili 500 naslova savremene ukrajinske književnosti, dečje knjige, preveli tekstove, organizovali pozajmicu knjiga, radionice za decu, časove srpskog jezika. Međutim, kada smo prvi put počeli prikupljati humanitarnu pomoć u martu 2021. godine, broj ljudi koji su odlučili pomoći bio je samo šestoro. Četvorica su bili Srbi koji žive van zemlje, a samo dvoje su bili iz Srbije. Kada me je ukrajinski pisac Andrej Ljubka pitao koliko novca sam prikupio od ljudi u Srbiji, morao sam mu reći 150 evra. Bio me je sramota. Skupljali smo novac za bolnicu u Harkivu, bolnicu za prevremeno rođenu decu. Ljudi nisu znali kako da reaguju na to. Prošlog leta, međutim, mnogo više ljudi se pridružilo i donosilo sve što su mogli, pelene, hranu, toplu odeću i sve što je bilo namenjeno socijalnom centru na krajnjem istoku Ukrajine, seoskom stanovništvu koje je trebalo aspirin i pelene za stare. Radimo sve ovo jer želimo stvarno pomoći, ali radimo to i zato što želimo da se suprotstavimo revizionističkim i nacionalističkim narativima u Srbiji.

Intevju je vodio Franco Ungaro.