INTERVJUI | Vladimir Arsenijević

Vladimir Arsenijević: Ljudska bića su jedna šarolika skupina

Vladimir Arsenijević, autor „Duhova“, epiloškog romana tetralogije Cloaca Maxima, otkriva postupke nastanka književnog dela, kao i kako na pisca deluju okolnosti pod kojima stvara.

Roman „Duhovi“ predstavlja uzbudljiv književni kaleidoskop naše stvarnosti u rasponu od tri decenije, počev od perioda obeleženog tragedijom koju je Vladimir Arsenijević oslikao u svom prvom romanu „U potpalublju“. Apsolutni bestseler devedesetih, ovenčan Ninovom nagradom, doživeo je kultnu pozorišnu adaptaciju i prevod na dvadeset jezika, čime je nedvosmisleno označio jedno vreme i pogled jedne generacije na sebe, kao i na prilike koje su je fatalno obeležile.

„Duhovi“ predstavljaju poslednju knjigu tetralogije Cloaca Maxima, započete romanom „U potpalublju“. Kako se osećate nakon pređenog puta koji je trajao pune tri decenije? Da li ste otpočetka zamišljali četvoroknjižje, ili se mašta „otrgla“ kontroli?

Zapravo se ništa nije otrglo kontroli. Samu tetralogiju osmislio sam još 1993. godine, u vreme kada sam pripovetku Cloaca Maxima pretvorio u kraći roman koji sam nazvao „U potpalublju“. Naslov Cloaca Maxima dodelio sam četvoroknjižju koje sam tada osmislio, uz pridodat podnaslov: sapunska opera. Od tada datira jednostavna namera koju sam i sproveo u delo: da prve tri knjige predstavljaju hronološki kompaktnu celinu u trajanju od 12 meseci, od oktobra 1991. do oktobra 1992. godine, unutar koje je smeštena serija tragedija koja je, kroz ratove i nasilni raspad zemlje, unakazila jednu porodicu u nastajanju da bi četvrta, epiloška knjiga bila smeštena dosta dalje u vremenu, u jednu tada gotovo nezamislivu budućnost u kojoj su se svi ratovi već okončali i iz koje Narator zapravo pripoveda svoju priču. Da će se sve to protegnuti na čitavih trideset godina i da će ta budućnost izgledati ovako kako zapravo izgleda, to već ni u najluđim zamislima nisam bio u stanju da pretpostavim.

Moglo bi se reći da Vi simbolički predstavljate vodiča svojim čitaocima kroz vreme i prostor, i to radite trideset godina.

Ja bih ipak napravio jasnu razliku između mene kao autora ove knjige (ili već – ovih knjiga) i Naratora koji je njihov pripovedač i jedan od glavnih likova te time, već po definiciji, sam po sebi književni konstrukt. „Ja“ forma, naravno, unosi sve očekivane zabune u komunikaciji s čitaocima pa mi se i dan-danas dešava da me pitaju o detaljima iz knjige verujući očigledno da je Naratorova stvarnost jednaka mojoj. Među tim dvema realnostima, naravno, postoje izvesne podudarnosti zahvaljujući činjenici da i on trpi istovetne zakonitosti vremena i prostora koje sam i ja prinuđen da nosim na svojim leđima, ali sve što konstituiše njegovu intimnost i svakodnevicu čista je fikcija i nema baš nikakve veze s mojim iskustvom.

U svojim romanima razbijate ustaljene patrijarhalne norme i uverenja, opšteprihvaćene modele ponašanja. Kakav je Vaš odnos prema tradicionalnim ulogama?

Veoma otvoren. Zaista nisam sklon bilo kakvom društvenom konzervativizmu i mislim da najbolje što može da se učini s ustaljenim i nasleđenim obrascima ponašanja jeste da ih se oslobađamo bez imalo zazora i straha. Mi ljudska bića smo po prirodi stvari jedna veoma šarolika skupina i nema razlika da sve neutralne razlike ne prigrlimo i usvojimo kao zalog za jednu budućnost koja bi barem u teoriji mogla da bude daleko srećnija od uskogrudosti prošlosti a u velikoj meri i sadašnjosti.

Može li pisac da stvara neometan društvenim dešavanjima? Da li književnost može/mora da bude angažovana?

Pa to je dosta teško ali, naravno, uvek je moguće, a često i izazovno, književno se iskušavati u igri na malom prostoru. Pamtim da sam krajem devedesetih godina zaista pregoreo od svih tih naših uvek prekomerno burnih pa i obavezujućih društvenih okolnosti kao i od svoje opsesivne potrebe da ih tematizujem, da mi se pirotehnika svih tih ratova činila kao jeftino sredstvo i da je počelo da me intrigira pitanje da li bih lično bio u stanju da stvorim nešto što bi bilo literarno relevantno a da se ujedno ne dotiče društvenih dinamika i njihovih posledica. Recimo nešto po onom jednostavnom „boy meets girl“ principu. Tada sam odlučio da pišem „Išmaila“, jednu ilustrovanu pripovest koja se bavi nedovoljno istraženim vezama između akademske neoavangarde i umetničke konceptuale s kraja šezdesetih godina i pank-roka kao sasvim novog modela omladinske supkulture iz druge polovine sedamdesetih i načina na koji se sve to reflektovalo kod nas. Pa sam opet uleteo u zamku društvenih okolnosti, samo iz jednog sasvim drugog ugla koji me je tada, priznajem, i samog iznenadio. Izgleda da se iz sopstvene kože, ali i iz sopstvene glave jednostavno ne može.

Šta se promenilo od 1994. i da li je zaista došlo do istinskih, korenitih promena? Da imate priliku da se obratite sebi trideset godina mlađem – šta biste rekli?

Danas kada imam već 58 godina i jasno vidim ne samo da vreme nedvosmisleno postoji već i da je prethodnih trideset godina mog života prošlo veoma brzo, a kako je ujedno iluzorno verovati da ću preživeti još jedan toliki period, razumem vrednost preostalih dana, ali i značaj kvaliteta svakodnevnog života pa se sve češće pitam ima li smisla sve što radim i nije li pametnije svoj život posvetiti prijatnijim stvarima. Realnost je postala drugačija, komplikovanija, bolja svakako nego što je bila tada, ali nedovoljno dobra i nesumnjivo ni po čemu nalik na onu budućnost kakvoj sam se u to vreme nadao. Stoga bih verovatno trideset godina mlađem sebi poručio da se ne zanosi previše i da nešto više misli o sebi samome.

Začetnik ste Deklaracije o zajedničkom jeziku i jedan od osnivača književnog festivala K. R. O. K. O. D. I. L. Koji su ciljevi pokretanja udruženja: po čemu su jedinstveni?

Sve čime se bavim mimo pisanja poseduje jedan jedinstven kontinuitet i jedinstvenu svrhu takođe. U septembru 2000. pokrenuo sam izdavačku kuću Rende s namerom da objavljujemo i promovišemo nove književne tendencije regionalnih zemalja nastalih po raspadu zajedničke domovine Jugoslavije, a s kojima zbog ratova nismo mogli da održavamo kontakt tokom čitave prethodne decenije. Praktično svojeručno smo stvorili prostor zahvaljujući kom su regionalne autorke i autori popularniji i prisutniji u Srbiji nego u bilo kojoj drugoj zemlji u našem okruženju. Rende sam napustio 2007. godine i naredne dve godine vodio sam beogradsku podružnicu hrvatske izdavačke kuće V. B. Z. Dok sam bio u V. B. Z.–u, počeo sam da razmišljam o tome da nam nedostaje relevantna platforma za predstavljanje svih tih autora iz regiona koje smo objavljivali, i tako je nastala ideja KROKODIL-a – Književnog Regionalnog Okupljanja Koje Otklanja Dosadu I Letargiju. To je bilo 2009. godine. Danas, čitavih četrnaest godina kasnije, Udruženje KROKODIL, pored redovnog godišnjeg festivala koji je prerastao u jednu od najvećih književnih manifestacija ne samo u regionu već, to slobodno mogu da kažem, i u Evropi, takođe vodi jedini kontinuirani rezidencijalni program za književne stvaraoce u našoj zemlji, imamo naš KROKODIL-ov Centar za savremenu književnost, a organizujemo i čitav niz aktivnosti koje su smeštene na tromeđi kulture, politike i društvenog aktivizma, među kojima je bavljenje pitanjima političkih implikacija i jezičkih manipulacija u državama naslednicama Jugoslavije samo jedno od mnogih kojima se bavimo. U tom konkretnom smislu smo, verujem, jedinstveni ne samo u našoj zemlji već i dosta šire od toga.

Koji su Vaši književni uzori? Kojim se piscima vraćate i ponovo otkrivate njihovu briljantnost? Šta ste pročitali u poslednje vreme da Vas je impresioniralo?

To je jedno od najčešćih i ujedno najtežih pitanja koja redovno dobijam. Književnih uzora ima previše, toliko da bih slobodno mogao da kažem da je čitava istorija književnosti moj veliki uzor. Ja zaista volim književnost, čitam redovno po dve ili tri knjige paralelno i lako se fasciniram mnogim delima koje čitam. Često su knjige koje trenutno čitam one koje su moji trenutni uzori, pa je tako i sad. Sviftova originalna verzija „Guliverovih putovanja“, fenomenalna alegorija samog ljudskog postojanja, kao i nova knjiga Aleksandra Hemona The World and All That It Holds, knjige su u kojima ovih dana intenzivno uživam.

Budući da ste višestruko nagrađivani autor, najmlađi dobitnik Ninove nagrade, prevođen na preko dvadeset jezika, šta biste savetovali onima koji žele da književnost postane njihov životni poziv?

Savetovao bih im da se ne nadaju ničemu i da sve što dobiju prime s popriličnom količinom skrušenosti, te da razloge za bavljenje književnošću potraže na nekom drugom mestu, idealno negde duboko u sebi samima, a ne u spoljnim, merljivim parametrima kao što su profesionalna, društvena ili, ne daj bože, finansijska uspešnost.

Autor: Siniša Bošković
Izvor: Bukmarker

Radio Beograd 2: Klub 2: Vladimir Arsenijević

Gostovanje Vladimira Arsenijevića u emisiji „Klub 2” na Radio Beogradu 2, autorke i urednice Melihe Pravdić.

Gušimo se u samosažaljenju

Za razliku od prve tri knjige tetralogije, sapunske opere, “Cloaca maxima” gde se radnja odvijala u realnom, tadašnjem, precizno određenom vremenskom intervalu, u poslednjoj knjizi Duhovi (Laguna, 2023), Vladimir Arsenijević kroz sećanja Naratora prolazi kroz različite vremenske rukavce koji su uticali na likove dobro nam znane još od prve knjige U potpalublju. Tako je ova završna knjiga “krešendo” u kom se kroz uzbudljiv kaleidoskop naše stvarnosti poslednjih tri decenije “pojačavaju” duboki tragovi koje su događaji ostavili na piščeve junake, kao i na nas same.

Kada pisac Vladimir Arsenijević (Pula, 1965) u ovom razgovoru kaže da “nema mnogo toga uzbudljivijeg od kontakta sa knjigom koja vama lično nešto jako važno govori i načinom na koji vam to govori”, čitaoci mogu da to provere i u knjizi Duhovi jer neće se razočarati, ni malo.

“VREME”: Da li je ključ rešenja za pisanje završnog dela ove tetralogije bio da se Narator, iz sadašnjeg vremena, preciznije leta 2020. godine, sada kao već šezdesetogodišnjak i udovac, seća poslednje tri decenije i svega što se književnim junacima dešavalo u ovoj našoj “sapunskoj operi”?

VLADIMIR ARSENIJEVIĆ: Ta ideja da se čitava priča okončava u vremenu značajno udaljenom od onog oktobra ‘91. kojim počinje roman U potpalublju a i od oktobra ‘92. u kom se okončava treća knjiga tetralogije Ka granici, bila je stvar moje procene koja je nastala još na početku kada sam definisao sve četiri knjige Cloace maxime. Greška koju sam napravio posledica je tadašnje naivnosti zbog koje sam verovao da ćemo mi, dok ja uopšte stignem da napišem prve tri knjige planirane građe, svakako već okončati sve naše ratove. Što se i dogodilo ali ima u svemu tome i drugi deo: naime, taj da sam ja tada odnekud verovao da ćemo do tog vremena prirodno rešiti i sve druge probleme, povući određene pouke i da ćemo se i kao pojedinci i kao društvo naučiti odgovornom ophođenju prema prošlosti i uploviti u jedan bolji deo naše tekuće istorije. Kako sam ja to tada video, to je značilo da ćemo se saobraziti sa vremenom i mestom u kojem živimo, da ćemo se uključiti u evropske integracije i druge procese, redefinisati regionalne odnose, otkriti kako funkcionisati u regionu mimo neke jedinstvene državne zajednice, i generalno, postati neka vrsta Švedske.

Ali, to nam se nije desilo.

Naravno, kao što nam je poznato, to se nije dogodilo. Gledajući iz ove perspektive, čudo bi bilo da se to uopšte i dogodilo. Sada je logično pitanje kako smo uopšte i mogli da mislimo da ćemo moći da “izađemo iz svoje kože” i da premašimo ono što su zapravo naši potencijali i što se kroz istoriju uvek iznova potvrđivalo. Odakle uopšte pomisao da brzopotezno možemo da izađemo na kraj sa svim našim istorijskim zabludama koje vučemo sa sobom već vekovima pa smo ih, evo, dovukli i u daleku budućnost, sve do ove naše tekuće 2023. godine. Sećam se da je tih devedesetih bila još jedna stvar koja nas je motivisala i držala u životu. Mi smo tada iskreno verovali da 2000. godine počinje science fiction. Naša se generacija seća one serije Svemir 1999 gde nam je to vreme tada izgledalo neverovatno daleko… to je svet Marsovaca, leti se iz galaksije u galaksiju… odvija se neka budućnost koja je, u stvari, bila fantazija našeg doba i koja je uspela da istraje. Zaista sam tada verovao da ćemo, kada se nađemo na pragu novog milenijuma, uspeti da prevaziđemo sve ono što su bile dinamike 20. veka, od atomske energije do atomske bombe, od savremenih medija do Gebelsa, dakle, sve te dinamike koje su se neizostavno pokazivale i u svom najboljem i u najgorem svojstvu, da ćemo ih prevazići i da nećemo morati da se, kao tada, užasavamo nad tekovinama sadašnjosti. O, koliko je to bilo naivno. Brzo smo otkrili da nema ničeg magičnog u kalendarima i datumima i da je sve nastavilo da teče i samo postajalo sve komplikovanije.

Kada sam se našao u situaciji da pišem tu prokletu četvrtu knjigu, ta budućnost se zaista odvijala, ali ni po čemu nije bila nalik na onu koju sam tada zamišljao. Paradoksalno, ali samoj priči je ta verzija budućnosti koja nam se desila, mnogo više odgovarala.

Samo nekoliko dana pre velike tragedije u školi “Ribnikar”, u jednom intervjuu ste izjavili kako se sa tugom sećate protesta tokom 90–ih, empatije koju je Beograd osećao za nesreće drugih, a da toga sada nema. Nažalost, posle samo nekoliko dana desila se ogromna tragedija koja je ponovo probudila empatiju kod ljudi u celoj Srbiji. Da li je bilo neminovno da se tako nešto desi kako bi se ljudi trgli iz letargije?

Svi smo bili i ostali smo duboko potreseni i dubinski traumatizovani masakrom koji se desio. Zaista ima nečeg užasavajućeg u činjenici da smo kao društvo stigli dotle da je moguće da se baš takve stvari dogode. S druge strane, za mene je bila još groznija jedna pomisao za koju ne mislim da je deli svako u ovom društvu, a to je da je meni bilo čudno što se nešto slično nije dogodilo i ranije. Osećam dovoljno tog negativnog potencijala koje je nakupljeno u društvu da mi nije teško da zamislim da može da se desi nešto još gore. Strašno je to reći, ali mi se čini da ova tragedija, nažalost, koliko god bila stravična, nije krajnja konsekvenca grozote koju je ovo društvo sistematski stvaralo tokom poslednjih dvadeset godina naslanjajući se na sve one užase iz devedesetih.

To je tih četvrt veka iza nas čijih se događaja seća i junak u vašem romanu.

Mi imamo minimum tri decenije jednog strahovito negativnog naboja i ta negativna tenzija koja se stvorila u društvu mora da rezultira nečim užasnim. Lično se bojim da ovo što se desilo nije kraj ničemu. Činjenica je da je tragedija rezultirala masovnim protestima, da su ljudi uvideli da nesumnjivo postoje neposredne veze između političara koji vode ovo društvo, koji formiraju atmosferu u društvu i onoga što se u tom društvu dešava. U svakodnevnom životu uočavamo te različite oblike agresije u javnom prostoru, opšteg stanja “skraćenog fitilja” među građanima, jedne zaista užasne, neprestano napete atmosfere u kojoj svi živimo. Ljudi su sada to prepoznali i odlučili da ustanu protiv toga. Fenomenalno je to i veoma plemenito, naročito kada se setimo koliko smo poslednjih godina bili poprilično pasivni, sa izuzetkom ekstremnih desničara koji su vrlo agilni i sve vreme vredno rade i zalažu se za svoje stvari. No, ljudi koji su skloni pitomim i miroljubivim rešenjima na goruća pitanja u ovom društvu uglavnom su se ispoljavali na društvenim mrežama, sedeli su kod kuće i dozvolili da jedna vrsta duboke letargije zavlada društvom.

Ima li šanse da se nešto promeni?

Ono što je problem u svemu tome jeste to što takva vrsta pokreta nema nikakvu vrstu političke podrške u smislu da mi nemamo političku partiju koja bi bila dovoljno moćna i voljna da zahteve i volju građana sprovodi u političkom životu Srbije. Politička volja da se sprovedu bilo kakve promene vladajućih paradigmi je na nivou nulte tačke. Naprosto, ona ne postoji. Dovoljno je da postavimo svim našim političarima tri-četiri ključna pitanja koja će se ticati odgovornosti prema zločinima tokom devedesetih godina, odnosu prema Kosovu kao nezavisnoj državi, odnosu prema ostatku regiona, prema Rusiji i Ukrajini, prema različitim manjinskim zajednicama u našoj zemlji itd, i vi biste videli da bi njih jedno 95 odsto pali na tim pitanjima.

Bojim se i da su zahtevi koji su formulisani na ovim protestima suviše oprezni. Šta uopšte znači ukinuti rijaliti program na jednoj televiziji? Svi imamo kablovsku i izbor od 500 različitih kanala i svako od nas može da odluči da ne gleda takve sadržaje. Ali, to nije slučaj s našim čitankama i udžbenicima istorije. Šta je sa svim tim o čemu učimo svoju decu? Oni nemaju nikakvog izbora. Oni moraju da repliciraju ono što im se servira kao nastavna građa i za to bivaju ocenjeni. Tu se odvija jedno pravo i dubinsko ispiranje mozga. Meni je žao što ovo moram da kažem, ali bojim se da za oporavak ovog društva ukidanje neke TV stanice ili nekog programa neće učiniti ama baš ništa. To je jedna duboka zabluda koja će nas opet jako zaboleti. I dalje ljudi upadaju u onu jednu istu narativnu zamku koja je bila i 2000-ih. Kada se zapitamo zbog čega sve radimo, dobijemo odgovor: nema veze, o tome ćemo posle, samo da mi sada promenimo ovo, da Milošević ode s vlasti, da Vučić ode s vlasti. Ali onda bude kasno za dublje promene jer iza Kurte uvek prvi u redu stoji Murta i čeka na svoju priliku. Treba, dakle, prvo videti ko smo to “mi”, ima li nas uopšte pa potom treba sagledati i šta želimo kako se ne bi opet desile stvari koje neće biti po našoj volji. Nažalost, bojim se da uz sav entuzijazam građana, svu želju da se stvari u društvu poboljšaju, mi naprosto kao društvo još uvek nismo došli do te tačke da smo spremni da zahvatimo dovoljno duboko i da zaista postavimo ovo društvo na drugačije osnove. A da bismo postavili ovo društvo na značajno drugačije osnove, moramo da zahvatimo mnogo dublje nego što i sami mislimo da treba.

Bili ste jedan od zaista malobrojnih koji su branili aktivistkinju Aidu Ćorović kada je ona reagovala i gađala jajima upravo grafit na kojem je Ratko Mladić prikazan kao heroj… a taj se grafit nalazi u neposrednoj blizini osnovne škole gde se 3. maja desila tragedija… Koliko su, po vašem mišljenju, pogrešne vrednosti koje u ovom društvu dobijaju zvaničnu verifikaciju od strane vlasti i koliko su one prepreka kako bi ovo društvo postalo nenasilno?

Na uglu ulica Kralja Milutina i Njegoševe gde stoje cveće i igračke, kod škole “Vladislav Ribnikar”, doslovno na zidu preko puta je mural Putina. Na samom ulazu u školu je natpis “Grobari PFK”, desetak metara dalje, u parku u Mitićevoj rupi je onaj odvratni grafit “Kad se vojska na Kosovo vrati”, a još sto metara uz ulicu ne samo lik Ratka Mladića već i Draže Mihajlovića i “Spremte se, spremte, četnici”, i sve tako dalje. Nabrojao sam samo ono što je u jednoj ulici u rasponu od nekoliko stotina metara. To je to neviđeno estetsko-ideološko zagađenje kojem svedočimo mi koji imamo tu nemilu priliku da svoje živote živimo upravo sada i ovde. Količina toga je zastrašujuća i to je precizna slika našeg društva. A kada vi pokušate nešto s tim da uradite, i to na najcivilizovaniji mogući način, kao što smo mi iz “Krokodila” pokušali da uklonimo mural u Mitićevoj rupi jer je on, između ostalog, nelegalno postavljen na bočni zid jedne institucije a okrenut je ka igralištu za najmađe, za decu od dve do pet godina, dakle, mi smo okrečili zid u belu boju i onda morali da trpimo ozbiljno maltretiranje da bismo na kraju dobili i krivične prijave gde se kaže da smo nanošenjem bele boje narušili spoljni izgled zgrade. A samo desetak dana kasnije došlo je trideset, četrdeset kratko ošišanih mladića s kapuljačama i u jednom desničarskom pikniku u parku, usred bela dana, rekonstruisali taj mural, sada s još većim slovima bez ikakvog prisustva policije, bez maltretiranja kakvo smo mi doživeli. U takvim situacijama vi vidite u kakvom društvu mi živimo, šta ovo društvo želi da stvara od naše dece i kakve su posledice svega toga.

U jednom momentu, u vašem romanu Duhovi i glavni narator kaže da “đavo uvek, zaista, dođe po svoje”. Koliko nas duhovi iz prošlosti, kada ona nije “sahranjena”, sačekaju?

To je priča o prošlosti koja to nije i koja vas neprestano sačekuje iza svakog ugla. Kod nas je taj osećaj uveliko uvećan činjenicom da se naše društvo nikada nije potrudilo da se suoči i razreši neka od ključnih pitanja kojim bi trebalo da se bavi. Danas ljudi te vremenske tokove sebi neretko razjašnjavaju jednostavnim istorijskim analogijama. Na primer, u Berlin aprila 1945. godine ulaze snage Crvene armije, a Hitler u nekom bunkeru, s Evom Braun, izvršava samoubistvo. Dvadeset godina kasnije vladaju “Bitlsi” i “Rolingstounsi” i kultura mladih je u jeku. A ta 1965. godina deluje milenijumima daleko od poslednje ratne godine koja je u stvarnosti bila samo dvadeset godina pre. Zato što je napravljen jedan jasan rez s tim vremenom i tako stvoren globalni osećaj nulte tačke od koje se krenulo u rekonstrukciju razorene Evrope, ne samo u smislu podizanja novih zgrada, već se krenulo u celovitu rekonstrukciju načina mišljenja. Vera u progres i vera u budućnost, sve nas je to uspešno okretalo od prošlosti koja je bila razorna. I kada to uporedite s nama, danas i ovde, očigledna je naša sklonost da se ni po koju cenu ne suočavamo s prošlošću. Očigledna je i naša sklonost da bukvalno izmaštavamo šta se dešavalo devedesetih, da do granica moralnog urušavanja totalno negiramo šta se zapravo činilo u ime ove zemlje i njenih građana u Hrvatskoj, BiH, Kosovu. To je zaista fascinantno i za mene je, u tom smislu, paradigmatičan onaj prizor koji ostaje zauvek simbolički sublimat našeg ophođenja prema negativnim nasleđima devedesetih. To je prizor kada su se vadili leševi albanskih civila iz jezera Perućac, a prisutna TV ekipa uočila da jedan gospodin pliva dok traje to vađenje leševa, pa mu je prišla i pitala ga: “Zar vam nije ludo da vi plivate dok bageri iskopavaju leševe?” A čovek, za nešto što se dešava 50 metara od njega i što upravo gleda, izgovara: “Pravo da vam kažem, ja u to ne verujem”. Upravo ta scena je meni označila početak dominacije emotivnih istina u odnosu na faktografiju. Dakle, vi možete da dovedete sve svetske forenzičare koji kažu evo kostiju, evo osam i po hiljada civila, evo grobnica sekundarnih, primarnih, tercijarnih, a neko ovde odmahne rukom i to jednostavno više ne postoji. Broj ljudi ovde, mlađih od dvadeset godina, koji uopšte zna za mesto Vukovar broji se u procentima manjim od 10 odsto, a broj istih tih mladih koji znaju šta se tokom devedesetih dešavalo u tom gradu se izražava u promilima.

A kada dođe NATO i bombardovanje Srbije, onda nastane sveopšta kuknjava, kukavička, bedna posledica te naše nesposobnosti da kao društvo preuzmemo odgovornost za ono što je činjeno ili da barem stegnemo zube kada sve ono što je činjeno dođe na naplatu. Stalno mi je to na umu da kada jedno društvo stigne dotle da se osamnaest zemalja koordiniše u nameri da zaustavi tu ratnu mašineriju koju su oni koji ga vode pokrenuli, da bi najbolje bilo da se samoukine.

Svedočili ste u Ukrajini da se tamo ljudi drugačije ponašaju prema razaranjima…

Da, tamo se ljudi odmah okupe, organizuju, popravljaju zgrade, raščišćavaju ruševine, a kod nas tragova bombardovanja i dve decenije nakon svega ima na svakom ćošku. Svuda su ti samosažaljivi tragovi. Evo, ruševina Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu još od 1941. koja je pretvorena u jedno smetlište, gde ljudi bez ikakvog poštovanja prema prošlosti bacaju smeće… zatim zgrada Generalštaba stoji netaknuta, deo RTS-a u Aberdarevoj je ostavljen da trune… Mi jednostavno ne možemo da stvorimo nijedan drugi narativ, neki koji bi se s poštovanjem ophodio prema nasleđu iz prošlosti. Mi smo, jednostavno govoreći, jedno društvo koje je toliko duboko potonulo u svoje zablude i mračna snatrenja da nam neće pomoći ni protesti, šetnje protiv nasilja.

I vaš roman Duhovi završava se suzama, kao vrsta pročišćenja. Koliko će se dešavanja tokom tri poslednje decenije na Balkanu moći bolje rekonstruisati pomoću književnih dela naspram udžbenika istorije?

Ta grozna okolnost da smo mi ratovali sami sa sobom, jedni protiv drugih, učinila je da se stvori jedna prilično značajna književna produkcija. Kada nas ne delite po etničkom, nacionalnom ključu, već tu produkciju posmatrate kao inkluzivnu književnost koja se stvara na zajedničkom jeziku spram različitih iskustava, u jednoj traumatičnoj situaciji koja nas je stavila na suprotstavljene strane u jedno užasnom ratu, tako da su naše optike značajno drugačije ali je alat kojim se služimo jedinstven, jer pišemo na našem jeziku koji svi razumemo, ne prevodimo jedni druge, čitamo jedni drugima i slobodno komuniciramo, to je ono što tu književnost, po mom mišljenju, čini jako interesantnom i drugačijom od drugih evropskih književnosti.

Činjenica da se to u evropskoj književnoj areni i ne vidi najbolje posledica je te naše strastvene potrebe za autoprovincijalizacijom. Otići u Lajpcig na sajam knjiga i videti te naše tužne, poluprazne štandiće, stvarno je jadno. Svako se predstavlja za sebe, a postoji osnov da se razmišlja na drugačiji, inkluzivni način koji bi rezultirao, čini mi se, ipak barem nešto većim poštovanjem prema toj književnosti koja nije mala. Nažalost, ti ratovi su postali naša uža specijalnost. Od nas se to očekuje i malo je knjiga sa ovih prostora koje su prevođene a da za temu imaju nešto drugo. Skoro sam bio u Osijeku na Panonskom festivalu knjige gde je bila jedna ukrajinska prevoditeljka koja je pričala o jednoj interesantnoj stvari. Oni se sada u Ukrajini jako čuvaju da se ne zarobe u tom narativu koji se tiče ruske agresije. Želeli bi da neprestano podsećaju svet da postoji ukrajinska kultura, književnost, film i pozorište, savremena produkcija koja obrađuje najrazličitije teme i da oni ne bi voleli da sve to padne u senku nametnutog narativa o ratu i agresiji. Mislim da smo mi u tu zamku neoprezno upali. Ona nije bila vođena nekim konkretnim namerama, ali nas je sačekala. Nama se tek sada, pre dve godine desilo, a mislim na makedonsku autorku Rumenu Bužarovsku, da se njena knjiga Moj muž objavljuje u svetu kod najvećih izdavača i dobija izvanredne prikaze i omiljena je kod čitalačke publike a da se nijednim svojim segmentom ne dotiče naših društveno političkih okolnosti, već se bavi intimnom sferom mračnih muško-ženskih odnosa. To je knjiga koja je u svetu objavljena, za koju ja mogu da kažem da je mimo onih pretpostavki šta mi predstavljamo i koju bi ulogu trebalo da vršimo. Sve ostalo, uključujući tu moje knjige koje su do sada prevedene na druge jezike, prevedene su zbog toga što se dotiču naših partikularnosti.

“Uprkos svim tragičnim iskustvima, među nama, stanovnicima zapadnog Balkana, i dalje postoji neosporna bliskost. Država koja se zvala Jugoslavija više ne postoji, ali time nije nestalo i ono što predstavlja naš usud i našu najveću sreću ujedno: srodnost senzibiliteta” – napisali ste u eseju “Jugolaboratorija” u istoimenoj vašoj knjizi objavljenoj u Biblioteci XX vek. Možda je ta “srodnost senzibiliteta” najuočljivija na regionalnim književnim festivalima. Vi ste se skoro vratili iz Prištine gde ste učestvovali na književnom festivalu “Polip”, a dani nas dele i od već 15. izdanja festivala “Krokodil” koji vi organizujete u Beogradu.

Zaista se sećam onog osećanja uzbuđenosti i misije iz 2000. godine kada smo mi pokrenuli izdavačku kuću “Rende” baš u mesecima kada je sve izgledalo da ćemo zakoračiti u novo doba i da ono sa sobom nosi te izmaštane promene o kojima smo malopre pričali. Tada smo mislili da ima mnogo razloga da se brojne stvari rekonstruišu, pri tome, naravno, niko od nas nije pomišljao na rekonstrukciju Jugoslavije, ali jeste mislio na život s granicama koje su određene “ali bez njih” tj. na rekonstrukciju prvenstveno komunikacije i međusobne saradnje. Bez obzira na činjenicu da smo imali nacionalne pisce koji su stvorili ratne okolnosti i jako uticali na to da se proširi mržnja među nacijama koje su tvorile Jugoslaviju, ipak je ova druga generacija pisaca na svim stranama bila senzibilitetski formirana na sasvim drugačijim osnovama. Pamtim da je tada među nama vladalo veliko uzbuđenje. Mi smo osnovali “Rende” u Beogradu, “Buybook” je osnovan u Sarajevu, festival “FAK” je osnovan u Zagrebu i promovisao je upravo tu novu književnu scenu, a i Slovenci su rado sarađivali, priključili su se i makedonski pisci, a svima nam je bilo stalo i da imamo intenzivnu komunikaciju sa piscima s Kosova. Otud, uostalom, i Polip. U izdavačkoj kući “Rende” mi smo stvorili platformu kroz nekoliko edicija kao što su “Ledolomac” i “Bosanci trče počasni krug” gde smo objavljivali autore iz nekadašnje Jugoslavije i bilo je iskrene, pomalo i naivne radosti u tom ponovnom otkrivanju komunikacije. Sećam se kada smo doveli “FAK” ovde pa ga nazvali “FAK YU” i kada je u Centru za kulturnu dekontaminaciju bila bukvalno grobna tišina u kojoj su ljudi slušali Ćiću Senjanovića, novinara Ferala, jer su upijali njegov splitski govor koji godinama nisu bili u prilici da čuju. To su te neke toliko jednostavne stvari koje nikada nije ni trebalo da postanu egzotične, a jesu. Danas, mi imamo divnu publiku na “Krokodilu” i uvek su programi prepuni ljudi koji su željni takvih sadržaja. To je divan svet koji jako raspoloženo dočekuje sve autore koji nastupaju, koji se baš raduju tim događajima i susretima. Oni naš festival smatraju delom svog privatnog senzibilitetskog prtljaga, nečim što ih čini onim što jesu. Mislim da se na naše programe dolazi ne samo kako bi se čuli ti pisci, već se dolazi i po neku vrstu samopotvrđenja i to je vrlo dirljivo jer je to često manjinski impuls. To je potreba da se uverite ne samo u činjenicu da vi postojite nego da postoji još ljudi koji misle i stvari doživljavaju na sličan način kao i vi. To “Krokodil” omogućava ljudima. A prava istina je to da, iako se tu radi o hiljadu-dve ljudi koji se svake večeri okupe na programima festivala, da je to ipak jedna izrazito manjinska publika. Naš izazov je kako da proširimo publiku. Tako smo ove godine, pored večernjeg programa, uveli i čitav niz prepodnevnih i popodnevnih programa u tri zone oko naše glavne bine. Time promovišemo tezu koju zastupamo još od osnivanja a to je da književnost nije samo ono što je upakovano u knjigu, nego da se ona stvara kroz različite žanrove.

U samoj zahvalnici na kraju knjige Duhovi spomenuli ste mnoge svetske pisce koje ste citirali. Koliko je vama značajna klasična književnost, koliko je značajan kontinuitet?

Naravno da se vi kao pisac inspirišete onim što vas fascinira kod drugih pisaca. U tom smislu ste zaista nastavljač određenih tradicija koje, u nekim slučajevima, samo vi i uočavate. Jezik kojim pišete, i ritam koji osećate u sebi, i melodija kojom pripovedate, zapravo tvore kontinuitet sa stvarima koje čitate. Prvenstveno sam čitalac i ponekad me uznemirava činjenica da zbog užasno gustog dnevnog rasporeda nemam dovoljno vremena za čitanje. Jer, kada je pisanje u pitanju, ja ga nikada nisam glorifikovao u odnosu na druge segmente mog života. Pisac nema neki zaseban atelje u kojem piše, već se sve to odvija u prostoru s ukućanima i uz svakodnevne aktivnosti u porodici. A ja nisam samo pisac, i mislim da se osećam loše u svojstvu samo pisca, ta egocentričnost počinje s vremenom da me ubija. Jako, jako su mi važne stvari koje radim a koje nisu namenjene samo meni nego drugim ljudima i u tom smislu je čitav moj rad i angažman u “Krokodilu” posvećen tome. Kako i to oduzima jedan veliki deo dana, sve to rezultira time da čitanje koje je realna potreba, počinje da liči na luksuz koji čovek sebi jedva uspeva da priušti. Meni je to jedna od glavnih životnih frustracija – što ne mogu da čitam onoliko koliko bih želeo. Sada mislim, nakon četiri godine rada na knjizi i nakon što su Duhovi objavljeni, da imam pravo na, ono kako sportisti to lepo kažu, “zaslužen odmor”. Ranoranilac sam, pa kada se rano probudim, to je period kada na miru mogu da čitam a to mi predstavlja beskrajno uživanje. Mislim da nema mnogo toga uzbudljivijeg od kontakta s knjigom koja vam nešto jako važno govori i načinom na koji vam to govori. To je jedno od uzbuđenja koje je za mene do danas ostalo neprocenjivo. Ja sam vam, pre svega, doživotni čitalac, pa onda sve ostalo.

Zbog kojih knjiga se ovih dana budite rano?

Čitam novelu Bez Bore Ćosića i dosta čitam autore koji su gosti ovog izdanja “Krokodila”. Čitam i Bernharda Šlinka, i čitam nešto što sam do sada propustio ali beskrajno uživam u toj knjizi, a to je Floberova Madam Bovari koja je fenomenalna knjiga. Kao i Crno proleće Henrija Milera.

Autorka: Gordana Nonin
Izvor: Vreme

Ne smeta mi što sam vječna manjina, nego što nam stvarnost svima nije bolja

Puna tri desetljeća prošla su između prvog i posljednjeg nastavka njegove tetralogije Cloaca Maxima. Prvi roman “U potpalublju” priskrbio je Vladimiru Arsenijeviću prestižnu NIN-ovu nagradu, kao najmlađem dobitniku, dok su “Duhovi”, kojima završava tetralogiju, nedavno objelodanjeni. Rođen je u Puli, a nakon što je završio srednju školu i vojni rok, preselio se London. Poslije će reći kako su mu četiri londonske godine zaista bile životna škola, a za život je prvotno zarađivao radeći kao kuhar. Vraća se u Beograd 1989. godine, u osvit raspada tadašnje Jugoslavije i ratnog sukoba. Piše, a njegov prvijenac izrazito je antiratni roman. Preveden je na čak dvadeset jezika. Po motivima ovog kultnog romana nastala je istoimena i zapažena kazališna predstava koja se također ovjenčala nagradama. Kako se ističe, “U potpalublju” je nedvosmisleno označio jedno vrijeme i pogled jedne generacije na sebe, kao i na prilike koje su je fatalno obilježile.

Vladimir Arsenijević pokrenuo je izdavačku kuću Rende 2000. godine. Kreativni je direktor književnog udruženja i regionalnog festivala Krokodil, čije je 15. izdanje, pod motom “Prostori slobode”, upravo završilo.

Poznati beogradski pisac gostovao je nedavno u Osijeku, na prvom Panonskom festivalu knjige, gdje je predstavljao svoj posljednji roman, ali i sudjelovao na panelu “Rat u Ukrajini – važnost solidarnosti”. Inače, unatoč intenzivnom proruskom raspoloženju u Srbiji, odnio je prošle godine vrijednu humanitarnu pomoć u Ukrajinu, respiratore i drugu neophodnu opremu za prerano rođene bebe u bolnicu u Harkivu, što je duboko povezano s njegovom osobnom pričom jer i Vladimir je otac prerano rođene djevojčice.

Za njegova posjeta gradu na Dravi, s Arsenijevićem smo razgovarali o književnosti, ali i društvenoj situaciji u Srbiji, politici, ratu u Ukrajini… Kao i uvijek, odgovarao je otvoreno i “bez rukavica”, ne izbjegavajući ili zaobilazeći niti jedno pitanje, bez obzira na to hoće li se njegove riječi nekome svidjeti ili će, pak, izazvati kritike, pa i uvrede kakvih se, nažalost, u životu naslušao. Možda najbolje to objašnjava njegova rečenica: “Ja sam toliko dugo u poziciji manjine da me to ne uznemirava, meni je krivo što stvarnost u kojoj živim nije bolja”.

Roman “Duhovi”, završnica tetralogije Cloaca Maxima, predstavlja književni kaleidoskop naše stvarnosti u rasponu od tri desetljeća. Razdoblje je to obilježeno nizom mračnih tragedija. Jesmo li išta naučili?

Ovisi na koga mislite, uzduž i poprijeko, kako bi se reklo. Kao društvo, konkretno srpsko i hrvatsko, nismo se proslavili u objektivnom sagledavanju prošlosti, ali mislim da je srpsko društvo daleko lošije ponijelo teret onoga što je ostavilo za sobom tijekom 90-ih godina i da su strašne negativne posljedice tog odbijanja da se suoči sa zločinima koji su učinjeni, sa zaista mračnim naslijeđem tog perioda dovele do situacije u kojoj srpsko društvo živi danas. A ono se na najstrašnije načine suočilo s posljedicama kroz odrastanje jedne nove generacije koja je sklona istim zabludama kakvima su bili skloni njihovi očevi i djedovi, znači ekstremnom nacionalizmu, nedostatku volje za prihvaćanje odgovornosti i zapravo prihvaćanju jednog jako agresivnog modela koji se promovira u društvu gotovo kao jedini moguć. I neka krajnja posljedica, iako racionalno ne u potpunosti razumljiva, jest masovno ubojstvo u školi u središtu Beograda, gdje je deset vršnjaka ubio dječak koji je došao s oružjem, da bi se kasnije ispostavilo kako je otac fasciniran oružjem i vodio je tog dječaka u streljanu… Ono što je posebno važno jest da se na zidu same škole, direktno pokraj ulaza, nalazi natpis “Grobari PFK”, što je ekstremno krilo nogometnih huligana, navijača Partizana koji su izrazito agresivni i velikim su dijelom nosioci tih negativnih društvenih tendencija. A doslovno preko puta ograde škole, gdje se posljednjih tjedana polaže cvijeće, pale svijeće, a djeca ostavljaju plišane medvjediće, nalazi se mural s likom Vladimira Putina pored kojega je pisalo “brat”. Ta društvena atmosfera strahovito utječe na našu omladinu i ona je direktno posljedica svega što smo propustili učiniti, a ticalo se onoga što je trebalo riješiti nakon 2000. godine.

Je li uopće smisleno, nakon svega što se rekli, pitati ima li nade za mlade generacije?

Često je to pitanje, a moram reći da sam ja fatalistički raspoložen. Čini mi se da su neke stvari nepovratno propuštene i teško će biti odmotati povijest i vratiti se na neku zamišljenu nultu točku pa početi iznova. Nažalost, u toj našoj realnosti vremena i prostora, nema mogućnosti za ispravak. No, ako bi se društvo ikada opametilo i krenulo se daleko odgovornije ophoditi prema nekima od glavnih alata koji utječu na odgoj mladih, a tu mislim na obrazovni sustav, generalnu atmosferu u društvu, poruke koje se šire putem medija, onda bismo mogli stvoriti jednu drugačiju, novu mladu generaciju. Nikada nije kasno. Bolje početi odmah, ali ja uopće ne vidim raspoloženje u društvu da se s bilo čime počne.

Srbija je trenutačno na nogama, deseci tisuća ljudi prosvjeduju. Mislite li da se društvo zaista nalazi na prekretnici? Ili je to samo bljesak demokracije i nastojanja da se nešto preokrene, koji će utihnuti kroz neko vrijeme?

Ja se jako plašim masovnih gibanja. Ne plašim, nego nemam u njih veliko povjerenje i jako mi je teško stvoriti u sebi neku vrstu optimizma. Vidim ljude koji se iskreno raduju jer u to ulažu svoje iskrene dobre namjere za budućnost društva, ali, gledajući političku scenu u Srbiji, mislim da postoji jedna jedina politička stranka, a to je Možemo, koja bi mogla skrenuti društvo u nekom drugom pravcu, no njihova je moć na političkoj sceni, objektivno, strahovito mala. I to je nemoguće. Ostatak opozicije se praktično nadmeće s Vučićem i naprednjacima u nacionalizmu, u obožavanju Rusije, u antizapadnoj retorici, i tu je vrlo vidljivo da mi nemamo političke stranke koje reprezentiraju različite ideologije, nego mi imamo neke vrste političkih klubova koji se međusobno bore za vlast, i to je sve.

Rat u Ukrajini reflektira se i na prostorima bivše Jugoslavije, odavno su zauzete strane, što je dijelom oživjelo i duhove naše ne tako davne prošlosti. Gdje je empatija u cijeloj toj priči?

Nažalost, u Srbiji empatije spram Ukrajinaca ima poražavajuće malo, i to je nešto što je mene jako, jako pogodilo u veljači prošle godine, kada je krenula frontalna agresija Rusije na Ukrajinu. I pri tome čitava ta stvar s objektivnim rusko-ukrajinskim problemom ili s nekom hladnokrvnom analizom nema zapravo nikakve veze. Riječ je o jednom reduktivnom odnosu prema tekućoj povijesti da se koristi neki traumatičan događaj iz povijesti kao okvir za razumijevanje, u slučaju Srbije to je gubitak Kosova, i sada se onda povlače jednostavne analogije koje dalje rezultiraju potpuno pogrešnim zaključcima. U toj verziji stvarnosti odnosa Rusije i Ukrajine, Rusija se bori za dijelove Ukrajine na onaj način na koji Srbija nije uspjela boriti se za Kosovo, a s druge strane stoji nekakav zli zapad koji je u Srbiji ozloglašen. Sistematično je to promovirano od bombardiranja 1999. godine, kao da su ljudi sadili cvijeće 90-ih godina i onda je odjednom, bez ikakvog razloga, došao nekakav zli NATO i ubio boga u nama. Prvo, ono što nekako ljudi u Srbiji više ne znaju, jest da je to bombardiranje, za razliku od svih jugoslavenskih ratova koji su se vodili devet godina, trajalo 52 dana, da su uglavnom gađani vrlo precizno odabrani ciljevi, vojni objekti, civilni objekti u smislu medija ili pojedinih ministarstava, i da je, naravno, dolazilo do civilnih žrtava jer bi svako malo neka od tih bombi zalutala, ali da namjera tog bombardiranja nije bila da se njime ugroze civili. S druge strane, činjenica je da određene statistike govore kako se praktički u promilima mjeri broj ljudi mlađih od 20 godina koji uopće znaju da se nešto događalo u gradu po imenu Vukovar tijekom 90-ih godina, a da ne govorim kakve su statistike kad im se postavi pitanje odnosa prema kosovskim Albancima, odnosa prema našem neposrednom okruženju, kakve mi odnose trebamo graditi s građanima Hrvatske, s građanima Bosne i Hercegovine, i tako dalje. To je sve poražavajuće. I kažem, to je sve ta jedna ista priča, to je posljedica toga kada imate jedan hiperintenzivni povijesni revizionizam koji ne obuhvaća samo udžbenike iz povijesti nego i sve platforme na kojima se ti narativi promoviraju. Jer, kada uzmete što se govori u televizijskim serijama, kakvi su refreni popularnih pjesama, što se priča za stolom na nedjeljnom ručku, onda shvatite da praktički izlaza iz svega toga nema. I rezultat je ovo što imamo.

I za tragediju u OŠ “Vladislav Ribnikar” krivio se “zli zapad”, nije se povlačila analogija s krvavim 90-ima…

Ni krvavim 90-ima ni obožavanjem Putinove agresije. Jer, škola se nalazi u ulici Kralja Milutina koja je naspram Njegoševe ulice, a ona je doslovno zagađena ekstremno desničarskim nacionalističkim grafitima i muralima koji veličaju Putina. Samo petnaestak metara dalje niz ulicu, praktički u dječjem parkiću, ogroman je mural u bojama srpske zastave, gdje je ćiriličnim slovima ispisano “Kad se vojska na Kosovo vrati”. Možda stotinu metara dalje nalazi se ozloglašeni ogromni mural Ratka Mladića, koji je sada konačno prebojen, gdje piše “Đenerale, tvojoj majci hvala”, a do njega je mural Draže Mihajlovića. Nešto dalje je mural “Srpska Sparta”, koji je zapravo način da se Crna Gora simbolički, kao Srpska Sparta, vrati pod okrilje Srbije. Znači, kroz to postoji sistematski tendenciozni rad, ulaganje energije da se ta atmosfera održi u društvu, uz tu neprestanu autoviktimizirajuću potrebu za traženjem krivca uvijek izvan sebe, a taj se krivac onda uglavnom nalazi na mjestima gdje ga ne bi trebalo ni tražiti.

Nakon što ste završili srednju školu i odslužili vojsku, preselili ste se u London. Vratili ste se u Beograd 1989. godine. Kako ste se, kao dečko iz Pule i povratnik iz inozemstva, snalazili u teškim vremenima koja su uslijedila? Kako vam je danas, s vašim svjetonazorom, živjeti u društvenoj atmosferi kakvu ste opisali?

Ja sam toliko dugo u poziciji manjine da me to ne uznemirava, meni je krivo što stvarnost u kojoj živim nije bolja, ali na kraju ipak ima dio stvarnosti koji je pod vašom kontrolom, izuzev u situacijama kada stvari zaista postanu ekstreme i kada se i ta kontrola gubi, a to je vaš intimni krug ljudi s kojima ste u kontaktu. Pored toga što sam pisac, vodim udruženje Krokodil u Beogradu koje organizira vjerojatno najistaknutiji književni festival u regiji, ako i pregršt drugih programa i projekata. Dosta se bavimo i aktivističkim radom i društveno-političkim stvarima. Recimo, dva puta smo u prethodnoj godinu vozili humanitarnu pomoć u Ukrajinu. I, na neki način, svatko se bavi stanjem svoje duše, po vlastitoj savjesti. Za ono što radim, često trpim i uvrede u društvu koje dolaze s raznih strana, često i supruga i ja, budući da radimo zajedno, doživljavamo i najrazličitije prijetnje, što se u posljednje vrijeme dosta intenziviralo zbog naših različitih aktivnosti, ali nekako morate stisnuti zube i raditi ono u što vjerujete. I na kraju, naučite da, otkad je društvenih mreža, većina tih stvari, koliko god odvratne bile, zadržavaju se na tastaturama. Ljudi uopće nemaju nikakvu samokontrolu na društvenim mrežama, i dok uopće stignu promisliti, ako ikada uopće išta promisle, oni pritisnu “enter” i ono što su napisali ode daleko, a zastrašujuće je što su ljudi sve u stanju napisati.

Pokrenuli smo u Krokodilu događaj “Hate Poetry” i zvali smo ljude koji su izloženi toj vrsti napetosti da čitaju poruke mržnje. Ima nečeg oslobađajućeg u tome kada se te poruke čitaju javno, one su u stvari prilično monotone, gdje vam netko psuje majku, pa tako u tisuću verzija, nema tu ničeg bog zna kako pametnog. Imat ćemo na festivalu Krokodil regionalni specijal u kojem će sudjelovati Viktor Ivančić i Mima Simić iz Hrvatske te još neki autori iz regije. Jer, globalni je to fenomen, i postoje različite dinamike u društvima, ali jedan dio tih društava koristi priliku da se obračunava s ljudima s kojima se ne slaže putem društvenih mreža i to junaštvo mene podsjeća na ono junaštvo u prometu, gdje ste vi iz kozmosa svog automobila velika faca i svašta možete reći, dok biste u nekoj komunikaciji oči u oči ipak drukčije razgovarali.

Proturatni roman “U potpalublju”, kojim ste prije tri desetljeća započeli svoju tetralogiju, osvojio je NIN-ovu nagradu kao najmlađi dobitnik. Malo je neobično da je ova knjiga sa snažnom antiratnom porukom uspjela dobiti najvažniju književnu nagradu u Beogradu u to doba…

To je bio jedan neobičan trenutak 1995. godine koja je obilježena potpisivanjem Daytonskog sporazuma i oštrim zaokretom, vrlo kratkim, Miloševićeve agresivne politike, gdje je on pokušao afirmirati sebe kao mirotvorca te su odjednom mediji u Srbiji postali mnogo otvoreniji nego što su bili godinama prije. Sjećam se, kada mi je dodijeljena NIN-ova nagrada, da je za mene najimpresivnije bilo to što sjedim i gledam taj užasni dnevnik na RTS-u, koji nam je uvijek bio simbol što sve može postati od medija, i onda ta ista voditeljica kaže: “A NIN-ova nagrada za roman godine dodijeljena je mladom piscu Vladimiru Arsenijeviću…” Meni je to bilo kao da sam u snu. A za sam žiri se često govorilo da je to bio izlaz iz jedne neugodne situacije koja je također bila više političke nego književne prirode, gdje su među finalistima i kao dvojica najviđenijih da dobiju nagradu te godine bili Vuk Drašković s jedne strane i Milovan Đilas s druge strane. Oni su tada bili vrlo jaki simboli te dvije Srbije u tom trenutku. Danas je Srbija, nesumnjivo, samo jedna desničarska, pravoslavna džamahirija, ali tada je ona imala ono svoje komunističko i novočetničko nasljeđe. Pored njih su bila još dvojica pisaca, Dragoslav Mihailović i Ivan Ivanović. Onda je mene nekako žiri odabrao kao solomonsko rješenje. Čuveni teatrolog Jovan Ćirilov tada je u jednoj svojoj kolumni u NIN-u napisao, otprilike, kako te godine imamo četiri zatvorenika raznih režima, jer su oni svi bili zatvarani iz političkih razloga, i jednoga koji je pao s Marsa, a to sam otprilike bio ja. Izvukli su me kao rješenje i na neki način me zloupotrijebili, a mislim da sam ja umio zloupotrijebiti zloupotrebu također pa smo tu bili na ravnoj časti. Nekada se te zvijezde jednostavno poslože.

Roman je ubrzo preveden na 20 jezika, a doživio je i kazališno uprizorenje. Što to u njemu konkretno toliko privlači publiku?

Nekoliko stvari, u tom trenutku ti naši ratovi traju već dosta dugo. Kada pogledate, Ukrajina je tek nepunih godinu i pol u ratu, a koliko imamo osjećaj kako to dugo traje. Kod nas su ratovi trajali tri, četiri, pet godina, i ljudi su u svim europskim zemljama bili zamoreni tom medijskom slikom jer ona je neizostavno uvijek ista. Televizijski je dnevnik prilično dosadan, uvijek imate izbjegličke kolone, granatirane građevine, obeznađene ljude, vremenske nepogode, jednostavno mediji žive od te vrste senzacionalnog sadržaja. I onda vidite da se manje-više samo mijenja geografija, koja je nekada na Bliskom istoku, nekada i u istočnoj Europi, nekada u Latinskoj Americi, ali suština svega to je ista. Knjiga je nudila mogućnost da se zaviri u tu stvar iz nekog drugog kuta, ona nije pisana s osjećajem heroizma ili bilo kakvog slavodobitništva. Što se tiče protagonista, dio njegova užasavanja apsolutno je to što se našao na strani negativaca u jednom društvu koje je potpuno podivljalo i ne može uspostaviti kontrolu nad tim svojim niskim strastima, i vođeno je ljudima koji te niske strasti potiču. I to je to užasavanje. Tako da mislim da je knjiga dala iskren uvid u to kako izgleda kada se suočite s time. Nedavno je prikazivan fenomenalan dokumentarni film “Dvadeset dana Mariupolja”, a radio ga je ukrajinski novinar koji se zatekao u Mariupolju na početku ruske agresije i preživio dvadeset dana pakla, gdje se doslovno sve oko njega promijenilo, i on je to bilježio. Kazao je jednu rečenicu koja je na mene ostavila baš jak dojam, jer me podsjetila na moj osjećaj, a to je da ratovi počinju tišinom. Recimo, jedan dio negativnih kritika na knjigu bio je: “Pa to on sada nešto spava, pa to su neki hipsteri u Beogradu…”, nekako su ti negativni prikazi propustili primijetiti da rat nije slika o ratu, zapravo je suština rata nešto sasvim drugo. I broj pozicija u ratu je jako velik, možete se naći u kući koja gori, a možete se naći u kući preko puta u poziciji nekoga tko promatra kuću koja gori, i da su sve te pozicije jednako relevantne. Nisam htio ništa folirati i pisati neku tragediju koja meni ne pripada, ja sam pisao kako je to biti žitelj jednog grada koji je pokretač ratova i nasilnog raspada zemlje.

Tetralogiju Cloaca Maxima stvarali ste punih 30 godina. Neobično je to dugo vrijeme, planirali ste tako, ili…?

Nisam je planirao toliko dugo pisati, ali sam planirao dugo. Mislio sam kako će mi sigurno trebati jedno dvanaest ili trinaest godina, a onda su se stvari omakle.

Autorka: Suzana Lepan Štefančić
Izvor: Večernji list

Arsenijević za “Nezavisne”: Bojim se da nas ništa dobro ne čeka u narednom periodu

Vladimir Arsenijević, pisac iz Beograda, ovih dana u izdanju “Lagune” objavio je roman “Duhovi”, četvrtu knjigu sage “Cloaca Maxima”, koja, kako piše izdavač, predstavlja uzbudljivi književni kaleidoskop naše stvarnosti u rasponu od tri decenije, počev od perioda obilježenog tragedijom koju je pisac odslikao u svom prvom bestseler romanu “U potpalublju”, ovjenčanom NIN-ovom nagradom.

Više o knjizi, osvrćući se i na period pisanja romana “U potpalublju”, ali i kulturnim prilikama na prostoru bivše Jugoslavije, uz nezaobilaznu priču o pank muzici, ovim povodom Arsenijević je govorio za “Nezavisne”.

NN: Kako danas s vremenskim otklonom od 30 godina gledate na roman “U potpalublju” za koji ste dobili NIN-ovu nagradu? Da li je on na neki način odredio Vaš život kao čovjeka i pisca?

ARSENIJEVIĆ: Naravno da je umnogome odredio neke od središnjih tokova mog života. Meni se taj književni i društveni uspeh dogodio doslovno preko noći i to, kako se takve stvari obično dese, u vreme kada sam mu se ponajmanje nadao. Te 1995. godine, kad je knjiga nagrađena NIN-ovom nagradom kao prvi debitantski roman koji je tu nagradu dobio, dok sam ja tada bio i do danas ostao najmlađi nagrađeni autor, ja sam se bližio tridesetoj godini života. I imao sam mnogo razloga da verujem da sam manje-više omanuo u svemu što sam u životu planirao. Knjiga je, dok sam na njoj radio, bila moj intimni otklon od svih horora svakodnevice u zemlji koja se raspadala u seriji eksplozivnih ratova ispunjenih dubokom mržnjom svih prema svima. Ko bi se u tom trenutku usudio da pomisli da će postati tako rado čitana, ne samo u Srbiji, već i u čitavom regionu, te uskoro prevedena na više od dvadeset jezika i adaptirana u jednako uspešnu pozorišnu predstavu. Pre nje ja sam bio samo privatna osoba, a posle nje velikim delom sam postao praktično javno vlasništvo, a ta nagla preosvetljenost nije rezultirala neophodno osećajem zadovoljstva, već i mnogo intenzivnijim osećanjem duboke mučnine. Ali to je već bio i ostao moj i samo moj problem.

NN: Prethodnih dana izašla je i Vaša knjiga “Duhovi”, za koju je navedeno da predstavlja uzbudljivi književni kaleidoskop naše stvarnosti u rasponu od tri decenije, počev od perioda obilježenog tragedijom koju ste prikazali “U potpalublju”.Gdje smo, po Vašem mišljenju, danas i kakva nas budućnost čeka u narednom periodu?

ARSENIJEVIĆ: Ne usuđujem se da predviđam bilo kome bilo šta, ali smatram samog sebe popriličnim fatalistom spram situacije u kojoj se u Srbiji nalazimo i kad posmatram političku scenu koja se listom sastoji od političkih partija istovetne ideološke orijentacije koje naprosto funkcionišu kao odvojeni klubovi koji se bore za vlast, ali ne i za druge i drugačije vrednosti. Kad pogledam s koliko je uspešnosti nacionalistička matrica instalirana u glave mnogih pripadnika najmlađih generacija u našoj zemlji, bojim se da nas ništa dobro ne čeka u narednom periodu. Izgleda da i dalje moramo da verujemo da će davnašnjim rečima Dušana Jovanova tek “naši unuci (ovde po sopstvenoj proceni dopisati: praunuci, čukununuci itd.) biti naša prava deca”.

NN: Poznato je da ste “Duhove” pisali četiri godine. Zašto je toliko tekao rad na njima, da li je, osim što je bilo potrebno mnogo vremena za pisanje tako obimne knjige, bilo i emotivnih i kreativnih barijera tokom pisanja?

ARSENIJEVIĆ: Na rukopisu “Duhova” sam počeo da radim već prvih dana kalendarske 2019. godine, da bi se već u martu te godine, ekstremno prevremeno, u 24. gestacijskoj nedelji, sa samo 700 grama težine, rodila moja kćerka Nora s mnogobrojnim problemima koji su bili posledica dramatične nerazvijenosti i dalje uslovili pregršt razvojnih izazova koji traju do danas i trajaće po svemu sudeći još dugo. Sve to je, prirodno, usporilo rad na rukopisu iako sam ja i odranije navikao da pišem isključivo u ranim jutarnjim časovima kad svi ukućani spavaju. Pored toga, sam rukopis je dosta obiman, obimniji od bilo koje knjige koju sam pisao ranije, tako da sve to naprosto zahteva neko vreme da bi se uobličilo. Osim toga, ako mi se nekada i žurilo, sada sam već u fazi kada zaista ne osećam da valja juriti za nekim zamišljenim ciljem, već pisati dok stvar jednostavno ne bude gotova. Kreativnih pa ni emotivnih barijera zapravo nije bilo, a verovatno je odgovor na to u činjenici da sam ja pratio plan koji sam odredio još danas tako davne 1993. godine.

NN: U “Duhovima” je polazna tačka smrt majke protagoniste koji ima 60 godina. Koliko je konačni rastanak s majkom težak za svakog muškarca, šta on gubi u tom trenutku? Da li se na neki način i oslobađa jer zna da se jedna od osoba koje je najviše volio više ne muči?

ARSENIJEVIĆ: Tokom pisanja ove knjige dogodilo se da je i moja majka preminula. Osećaj bola i skrhanosti i jednog akutnog nedostatka pratio me je dugo po njenoj smrti. Moja majka nije dugo umirala, ali svaka smrt zapravo traje predugo i neizostavno je nečista. Meni je žao što se sve završilo u Urgentnom centru, u ledenim prostorijama, pod neonskim svetlima, među onim musavim pločicama na zidovima i drugim bolesnim i povređenim ljudima, a ne u intimnosti i toplini stana u kom je živela i želela da dočeka svoj kraj. Nisam imao osećaj oslobađanja, samo odlaska zauvek i teške, duboke, bolne napuštenosti.

NN: U mladim danima bili ste član pank benda “Urbana gerila”, u kojem su pored Vas bili i frontmen “Partibrejkersa” Zoran Kostić Cane, slikar Uroš Đurić i novinar Branko Rosić. Kako gledate na to vrijeme i pank u Jugoslaviji?

ARSENIJEVIĆ: Bilo je to višeznačno vreme kao i uostalom svaki period pre i nakon njega. Razvoj pank scene u Beogradu i drugim jugoslovenskim gradovima koincidirao je s poslednjim godinama Titove vladavine i života, a dominacija novog talasa koji je nakratko postao mainstream muzički obrazac kod nas zauzeo je kritične i krizne godine koje su po Titovoj smrti usledile. Sve te ekonomske, društvene i političke krize i lomovi koji su pogodovali jačanju nacionalizama, a onda i nasilnom raspadu zemlje, odvijali su se paralelno s tim sjajnim godinama za muziku, kulturu i pre svega samosvest mladih. Kad se u sve to uklopi i heroin kao usud urbanih mladih ljudi kod nas koji je, barem u Beogradu, rezultirao talasom smrti od overdoza, hepatitisa, AIDS-a, onda slika postaje očekivano mračna i u njoj od nekakve fantazije o “zlatnim vremenima” koja se danas neodgovorno promoviše nema ni spomena.

NN: Da li je pank još živ? Da li je on muzički pravac ili način života?

ARSENIJEVIĆ: Pank zapravo nije muzički pravac. Reč je o životnom pogledu, principu, a muzički gledano, njegova dominantna struja su maksimalno simplifikovani, korenima vraćeni i s mnogo mladalačke energije i ubrzanja odsvirani bazični rokenrol rifovi. Ali pank je i u svom proto-obliku već slobodno eksperimentisao s raznim drugim muzičkim žanrovima, poput regea itd. Postpank je bio eksplozija eksperimentisanja, a ono što je panku bilo svojstveno jeste jedna celovita ideologija koja je najviše apelovala na tinejdžere, a koja se najlakše može smestiti u DIY (Do-It-Yourself ili Uradi sam) princip – tj. ne moraš da se beskonačno tehnički usavršavaš da bi koristio gitaru kao oružje i svetu glasno poručio sve što o njemu misliš. Bila je to snažna poruka i direktan poziv za klince naše generacije kome je bilo veoma teško odoleti pa i nije čudo što je pank veoma brzo postao globalni fenomen.

NN: Kako danas gledate na kulturnu scenu regiona bivše Jugoslavije?

ARSENIJEVIĆ: Meni je od svega najtužnije s koliko smo se samozadovoljstva u postjugoslovensko vreme provincijalizovali. Nije moralo da bude tako, neke veze su mogle da budu sačuvane i mimo zajedničke države. Nema tužnije scene za mene od one koju prikazujemo iz godine u godine na velikim evropskim sajmovima knjiga i skupovima pisaca, poput onog u Lajpcigu, na primer, gde se, umesto da iskoristimo priliku i povežemo se u jednu jedinstvenu nadnacionalnu inkluzivnu književnost jezika, mi razdelimo na te malene, nikom interesantne nacionalne štandove pa gledamo jedni druge, tužni, neprimetni i usamljeni preko oka, dok nas evropska književna scena jednostavno previđa jer joj se nalazimo ispod radara. Tužno je šta smo sami sebi uradili, a slično je, nažalost, i s drugim umetnostima. Međutim, nisu sve bitke izgubljene i treba raditi na kulturnom objedinjavanju, u čemu činjenica zajedničkog jezika, ma kako da ga zvali, igra veliku ulogu, kao i dosad neiskorišćeni potencijal objedinjenog tržišta od preko dvadeset miliona ljudi. Valja raditi na tome u ime jedne moguće bolje regionalne budućnosti.

NN: Kakvi su Vam planovi za budućnost, radite li na novim romanima ili nekim drugim projektima?

ARSENIJEVIĆ: Pored pisanja knjiga, moj dnevni posao je vođenje Udruženja “Krokodil” i to ispunjava veći deo mojih radnih dana. S druge strane, pišem i određene stvari koje ne spadaju u prozu. Konkretno, moj scenario za dugometražni igrani film pod nazivom “Ekskurzija”, koji se bavi temom vršnjačkog nasilja koje rezultira samoubistvom deteta nad kojim se nasilje vrši, u poslednjim je fazama pripreme i snimanje će biti sledeće godine, a reditelj je Miša Terzić. Takođe, zajedno s Igorom Štiksom potpisujem dramski tekst pod nazivom “Urotnici”, koji je nastao po motivima eseja sakupljenih u “Krokodilovoj” ediciji “Zajednička čitaonica”. Ova predstava imala je svoje premijerno izvođenje pre par meseci u Ateljeu 212, a sad nam predstoji jedna vrsta regionalne pozorišno-književne turneje gde će ista predstava biti igrana unutar festivala u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Sloveniji. Naravno, moji opšti književni planovi podrazumevaju još nekoliko knjiga koje bi valjalo napisati pre nego što definitivno dignem ruke od toga pa pretpostavljam da ću pre ili kasnije ponovo početi da ustajem u cik zore kako bih u jutarnjoj tišini pisao stvari koje decenijama već nosim u sebi i koje strpljivo čekaju na svoj red.

Autor: Slobodan Manojlović
Izvor: Nezavisne novine

Vladimir Arsenijević: Čudno je da se tragedija u školi nije dogodila ranije

Uzmeš tih naših 20-30 godina koliko je proteklo od poslednjih ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije a i dalje se ne vide nikakvi rezovi već beznadežno plutanje u jednom opštem vremenu, gde je sve uvek jednako živo. I to su ti duhovi, kaže u intervjuu za Nova.rs pisac i osnivač Krokodila.

Roman „Duhovi” (Laguna) Vladimira Arsenijevića, završnica tetralogije „Cloaca Maxima“, predstavlja epilog priče koju je autor započeo u svom slavnom prvom romanu „U potpalublju”, koji je dobio Ninovu nagradu 1994, i preveden je na 20 jezika. Ta knjiga je nedvosmisleno označila jedno vreme i pogled jedne generacije u sebe, kao i na prilike koje su je fatalno obeležile. Četvrta knjiga Arsenijevićeve sage ide dublje od mračne poslednje decenije 20. veka. Uzimajući leto 2020. i smrt majke kao polaznu osnovu, ova pripovest oživljava različite vremenske rukavce koji su uticali na njene mnogobrojne junake.

Iako Arsenijević, pisac i osnivač Krokodila, ima novi roman, bilo je neminovno razgovor započeti pričom o tragediji u OŠ „Vladislav Ribnikar” jer je to nešto što je promenilo naše živote poslednjih dana.

– Reakcija je stvarno bila snažna i evidentno je da je društvo reagovalo s jakim osećanjem tuge. Kao da smo svi prošli kroz onaj poznati psihološki okvir: zgroženost, pa neverica, depresija, bes… U mojoj glavi je sve to vreme zvonila jedna pomisao: da je zapravo čudno da se tako nešto nije dogodilo ranije. Naravno da je u pitanju poremećena svest tog dečaka. Šta je on učinio svoj toj deci, svojoj porodici, drugim porodicama pa na kraju krajeva i samom sebi… Proizvesti toliko nesreće i posle morati da živiš s tim je zaista užasavajuće, kaže pisac i dodaje:

– Ali teško bi bilo pričati o svemu tome a da se ne uzmu u obzir opšte društvene okolnosti i način na koji se ovo društvo suočava, to jest ne suočava s opštepoznatim problemima. Koliko stvari gura pod tepih, koliko je nesposobno da preuzme odgovornost. Kada pogledate Njegoševu ulicu, koja je ipak glavna gradska arterija, i uživala je status super urbane zone – Idoli su pevali o njoj – sada ne možeš da se probiješ od Kalenića do Cvetnog trga od svih tih militarističkih i hejterskih poruka koje su na sve strane. To sve utiče na svest tih mladih ljudi. Ja ne kažem da je taj dečak neophodno raspolagao tim idejama I da je to motivisalo masovno ubistvo, ali smo kondicionirani da razmišljamo da su nasilje, ratovi, militarizam, oružje, mržnja, glorifikacija ratnih zločinaca – normalna pojava.

Kako je došlo do ideje za poslednji deo sage „Cloaca Maxima”?

– Čitavo četvoroknjižje osmišljeno je tokom 1993. Nisam, naravno, mogao tada s punim pouzdanjem da znam da će ta knjiga biti smeštena u 2020. godinu, ali sam znao da će se odvijati dugo nakon što će se završiti svi ratovi koji su inicirali priču. I kada sam razmišljao o tetralogiji, znao sam da ću je, s obzirom na sve životne okolnosti, sigurno pisati desetak godina. Pretpostavljao sam da će, kada dođem do svoje četvrte knjige, zamišljene kao epilog, već biti mir i da ćemo rešiti sve probleme. To je bila moja polazna osnova.

Smrt majke je okidač koji pokreće mnogo različitih smrti u romanu „Duhovi”. Na neki način vraćamo se opet kroz tu smrt i na slučaj „Ribnikar” – kao da je sve povezano…

– Na sve likove iz knjige suštinski negativno uticala činjenica da žive tu gde žive. I to nije stvar nekakvog usuda, ne treba o tome misliti u mističnim kategorijama. To je stvar društvenih okolnosti koje su zapravo pažljivo stvarane. Na kraju kada osmotriš, mnogo toga je stvar dubokog političkog promišljanja i želje da se društvo zauvek drži u ovoj mizeriji od stvarnosti. I sada se mi svi pitamo zašto se ovo u „Ribnikaru” desilo. Ceo taj jezik i pitanja tipa: „Šta nam se to dešava?”. Ništa se nama ne dešava! Naprotiv, neko nešto čini a sve nakon toga su posledice.

Zašto se roman zove „Duhovi”?

– Pripovedač u knjizi više puta kaže: „Samo su duhovi oko mene.” Nijedan od likova o kojima se u knjizi radi nije potrajao dovoljno dugo da doživi ovo vreme. Ali, postoji i drugi način da se to razume. To je ona priča o prošlosti koja nikad nije mrtva, a najčešće nije baš nije ni prošlost. Ovde postoji taj gotovo fizički osećaj da nama svi ti slojevi naše prošlosti bukvalno naležu na glavu i ne daju nam da se podignemo. Dišu nam za vrat, stalno su tu. Kada napraviš vremensko poređenje – 1945. u aprilu Hitler je bio u bunkeru u Berlinu, i nadirali su saveznici i Crvena armija, a 1965. su Bitlsi svirali u Hamburgu. A onda uzmeš tih naših 20-30 godina, koliko je proteklo od poslednjih ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije, a i dalje se ne vide nikakvi rezovi već beznadežno plutanje u jednom opštem vremenu, gde je sve uvek jednako živo. I to su ti duhovi.

Danas mnogi autori po ugledu na Knausgora pokušavaju da pišu o sebi i stvarnim ljudima što je prilično pipavo. Kako se vi nosite sa tim odnosom fikcije i stvarnog?

– Narator u „Duhovima“ više puta kaže da je to što piše njegov pokušaj autofikcije. Ali, nije i moj jer ja nisam on i pišem fikciju. Definitivno ne delim svoj prljav ili čist veš unaokolo.

Ne volite tu vrstu književnosti?

– Nemam ništa protiv nje, mislim da neki ljudi to sjajno rade, Knausgor dosta dobro, doduše na preskok. U tim hiljadama strana „Moje borbe“ ima svega i svačega. Ali načelno ne vidim stilska ili žanrovska ograničenja za koja mogu da kažem: ovo baš volim, a ovo nikako. Ali moja knjiga je fikcija iako su ljudi često poistovećivali naratora sa mnom, pa još uvek doživljavam komične situacije tipa: „I dalje živiš u Molerovoj?“ ili „Šta radi Anđela?“ Ali „on“ nikada nije trebalo da bude „ja“.

Odlazak u Ukrajinu tokom rata koji traje je sigurno za vas bilo važno iskustvo. Šta vam je najveći utisak?

– Kada čovek krene na takvo jedno mesto u takvim okolnostima, naravno da je utisaka previše da bi ona mogla da se sortiraju. Ali jedna stvar je mene jako pogodila i rastužila – pored činjenice da se tamo odvija tragedija u kojoj civili svakodnevno stradaju – putujući kroz Ukrajinu vidite jedno društvo koje je makar trenutno sravnilo unutrašnje razlike i konfikte. Paradoksalno, zavladala je jedna vrsta čudnog mira, osećaj plemenite borbe i spremnosti na istrajnost i hrabrost. Količina iracionalne mržnje koja ovde kod nas postoji prema Ukrajini je nešto što meni zagorčava život na dnevnom nivou. A mi kad god smo bili u Ukrajini, nismo čuli ni jednu jedinu lošu reč o Srbiji, izuzev čuđenja da su Srbi toliko zalutali u svom razumevanju rata u Ukrajini, da su se nekako svesno našli na strani nesumnjivog agresora, protiv naroda koji je njemu na kraju krajeva daleko bliži.

I za kraj, predstojeći Krokodil festival biće održan od 15. do 18. juna. Koja važna imena dolaze i šta još zanimljivo možemo da očekujemo?

– Pored nemačkog pisca Bernharda Šlinka kao vrhunske strane zvezde, imaćemo i fantastičnu selekciju regionalnih gostiju kao što su: Viktor Ivančić, Zoran Predin, Boris Buden, Robert Perišić… Na otvaranju festivala biće novo scensko čitanje predstave “Urotnici” koju smo Igor Štiks i ja radili po motivima naše edicije “Zajednička čitaonica”. Imaćemo i muzički program u okviru koga će nastupiti LP Duo, Sara Renar… Predin će, pored književnog nastupa, takođe imati mini-koncert. Velika strukturna promena festivala jeste da ćemo, pored večernjeg programa, imati i čitav niz prepodnevnih i popodnevnih događaja na tri zasebne zone na prostoru ispred Muzeja Jugoslavije.

Autor: Bratislav Nikolić
Izvor: Nova.rs

INTERVJU Vladimir Arsenijević: Prošlost nam diše za vratom

Vladimir Arsenijević mislio je da će finale tetralogije „Cloaca Maxima”, koja je započeta kultnim romanom „U potpalubllju“, završiti knjigom pod naslovom „Brdo“, da će Pripovedač okončati svoju priču posmatrajući događaje u prošlosti s distance u kojoj su sve naše mržnje završene.

Nažalost, nije tako. Roman se zove „Duhovi“, govori, kako sam Arsenijević kaže, „o prošlosti koja nam i dalje diše za vratom“, koja odavno upozorava… A onda nas je prošle sedmice zadesila nesreća o kojoj ne prestajemo da mislimo sve ove dane…

– Naravno, knjiga „Duhovi“ je napisana pre nego što se ova tragedija dogodila, a sada je sve samo koincidiralo sa predstojećim promotivnim aktivnostima čisto da dokaže da će se sva naša najopasnija predviđanja zagarantovano ispuniti… Nešto od svega toga ne možete ni da zamislite, i mislim da je ovo jedna od tih situacija koje izlaze van okvira zamislivog, ali ujedno, kada se tako nešto dogodi, mislim da svi imamo užasavajući osećaj da je sve to rezultat svih naših katastrofalnih društvenih dinamika. I meni je samo jedna stvar zvonila u glavi, kada smo shvatili šta se dogodilo, da je zapravo čudno da se tako nešto nije dogodilo ranije. I ono što je najužasnije od svega je da mi zapravo prepoznajemo te potencijale upravo zato što naše društvo neprestano kreira atmosferu u kojoj bi bilo sasvim logično da se takve stvari dogode – kaže Vladimir Arsenijević uoči promocije svoje knjige „Duhovi“ koja je održana sinoć u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC.

Na početku knjige „Duhovi“ Pripovedač razgovara sa svojim mrtvim roditeljima, pominje teške tišine kada je trebalo komunicirati. Posle ove tragedije, svako ima neki predlog. Jedni da ućutimo jer previše brbljamo, drugi kažu – mora se razgovarati. Ni oko toga ne možemo da se složimo. Kako gledate na to?

– Teško je pričati jer je celo društvo traumatizovano jer je bol doslovno opipljiva. Svi su primetili, neobična je tišina na ulicama, postoji napetost u društvu, ne treba ni to potcenjivati, niti o tome govoriti bez nekog poštovanja. Činjenica je da društvo saoseća što je samo po sebi dobro ali i to saosećanje je sa jedne strane ispunjeno pametovanjem koje se jako vidi na društvenim mrežama, gde svako zna šta je uzrokovalo šta, a,naravno, i kompleksnost svega toga koja dovede do toga da neki mladi um tako pukne je stvarno zaslepljujuća. Nemoguće je stvari izraziti u jednostavnim terminima, a onda, naravno, kreću one svađe iz poslednjih redova i to je stvarno iscrpljujuće, da oko bilo čega nastaje ta podela na dve strane, plus nekoliko nijansi… I, istovremeno, reći ću nešto, ne znam da li je pametno, meni se i to iskazivanje bola čini prejakim i pomalo histeričnim. Pomalo sam se setio i onog tragičnog trenutka, kada je izvršen atentat na Zorana Đinđića. Dva dana pre njegove smrti svakog je bolelo uvo, dva dana nakon smrti Zorana Đinđića na stotine uplakanih ljudi. Čini mi se da kao društvo lako zapadnemo u to jadikujuće stanje a kada treba preventivno činiti nešto na društvenom nivou da bi se sprečile tragedije u društvu često zakažemo. I sad se opet spominje da smo imali takve situacije, imali smo malog Aleksu Jankovića i predlog Aleksinog zakona, koji nikad nije prošao. Imamo čitavo to iskustvo i vršnjačkog nasilja i nasilja među školskom decom. To apsolutno nije rešavano i, naravno, dočekali smo situaciju da se desi najstravičnije ostvarenje svega onoga što nismo razrešavali kada je bilo vreme da se tako nešto čini.

Vi i Branislav Trifunović ste radili na crnom mjuziklu „Nije to ništa“, koji se bavi upravo temom vršnjačkog nasilja i koji je, kako ste pre nekoliko godina govorili, inspirisan tragičnom sudbinom Alekse, dečaka koji je zbog vršnjačkog nasilja oduzeo sebi život. Šta je s tim projektom?

– Ima ona statistika, da za domaći film od početka rada na njemu do premijere prođe oko sedam godina. Ja mislim da smo mi sad u sedmoj godini tog projekta. Taj crni mjuzikl „Nije to ništa“ je preživeo razne transformacije i više i nije mjuzikl. To je jedan film koji se zove „Ekskurzija“ koji se bavi istom temom ali na jedan različiti način. Inspirisan je primerima vršnjačkog nasija sa smrtnim ishodom gde dete koje trpi nasilje izvrši samoubistvo jer ne može više da živi sa time. Snimanje filma će krenuti početkom naredne godine, a film režira Miša Terzić. To je projekat od koga svi jako mnogo očekujemo. Njegova tema je bila inspirisana tadašnjim trenutkom ali nažalost mi smo sada opet dočekali situaciju gde je važnost takvog jednog filma opravdana…

Udruženje KROKODIL je mnogo puta skretalo pažnju na agresiju koja vlada u društvu i preduzimalo konkretne akcije protiv nasilja…Šta sada?

– Stvari su jako kompleksne, ne mogu se sad preseći nekom odlukom. Naša problematika seže u onaj jedan neiskorišćen dan,pa smo sad više preterali i sa tim, i koji zovemo šestim oktobrom, koji nikada nije stigao. Mi bismo morali prvo da se vratimo dosta daleko u devedesete godine da preispitamo šta se sve to činilo u ime ovog društva, za šta postoji odgovornost spram te nedavne istorije koja poprilično zagađuje odnose sa našom neposrednom okolinom, sa onim što zovemo regionom, da rešimo to, da preduzmemo kao društvo odgovornost za zločine koji su se činili, da prestanemo sa tim talasom revizionizma koji nije obuhvatio samo naš obrazovni sistem nego se nalazi svuda. Pošto je način na koji smo mi sa takvom neverovatnom uspešnošću otklanjali bilo kakvu pomisao da preuzmemo odgovornost za bilo šta spram te nedavne istorije i doveo do apsurdnih narativa po kojima smo mi, ispostavlja se danas 2023. godine za veliki broj građana u Srbiji, od 1990/91 do 1999. godine sadili drveće, negovali cveće, okopavali krompir i onda je došao zli NATO i ubio boga u nama sa bombardovanjem. I to je sve što građani Srbije danas znaju o svemu što se događalo tokom devedesetih godina. Spomena o tome ko je nalogodavac srpske politike, srpskog društva, vojske paramilitarnih formacija, od Vukovara preko Sarajeva, Goražda, Prijedora, Srebrenice, na Kosovu, masovne grobnice, izručivanja leševa civila u jezero Perućac… Svi ti užasi su nestali iz kolektivne svesti. I to je nešto što zagađuje bilo kakvu mogućnost da se ikada stanje u ovom društvu primiri, da se agresija iz društva istisne, da se nekako podeli, da se odgovornost preuzme ali i da se krivica prebaci na one koji su zaista krivi, na one koji su zločine počinili. Jer to je ono što onemogućava ne samo našu neposrednu komunikaciju, nego i komunikaciju sa širim okruženjem.

Tetralogija „Cloaca Maxima” počinje romanom „U potpalublju”, a finalno izdanje umesto „Brdo” nazvano je „Duhovi”. Kako ste stigli do ovog naziva, kojim duhovima se bavite ?

– Ja sam postavio stvari tako da sam protagonista koji piše knjige čini to u jednom velikom vremenskom periodu tako da je način na koji se moje mišljenje menjalo, pogledi na stvari, velikim delom i jezik reflektovalo i na samog Pripovedača na dobar ili na loš način, on je bivao transformisan samim iskustvom života u tako dugačkom vremenskom periodu ovde kod nas. Tako da čak ni on ne beži od onoga što je video kao knjigu koju je zvao „Brdo“ i taj naivni osećaj iz devedesetih godina, da samo da završimo sa tim užasom u koji smo zapali, sa tim građanskim ratovima, pa ćemo se mi prirodno smestiti u neko logično okruženje. Za mene lično je to bila Evropska unija, I onda se desila ta budućnost, i mi smo videli koliko je ona kao i uvek komplikovanija i mračnija od bilo čega čemu smo se ikada nadali, i to je rezultiralo i tom četvrtom knjigom dok se i Pripovedač i ja sam, dočepao toga da nju piše, već smo bili u 2020. godini i to je taj period kad on počinje da piše da je sve obeleženo kovidom, a eto i ta stvar je sad daleko od nas… I sve to što odlazi za nama, se pakuje u tu ogromnu prošlost koja nam diše za vratom. I, zapravo to su ti duhovi, nešto što prividno samo odlazi a zapravo uvek ostaje tu . I to je onaj poznati citat „da prošlost nije daleko, a najčešće nije ni prošlost“. Sve to što smo ostavili prividno za sobom diše i u ovom vremenu i snažno utiče na njega.

Autorka: Aleksandra Ćuk
Izvor: Danas

Intervju Vladimir Arsenijević: Udaljili smo se od mnogih istina

Malo je intelektualaca na našoj ovdašnjoj sceni, naročito ako se setimo one Sabatove da je pisac istinski intelektualac „ako se ne stavi na stranu onih koji prave istoriju već na stranu onih koji zbog nje trpe“. I među tim malobrojnim, danas se u Srbiji i šire, izdvaja po mnogo čemu upravo sagovornik „Novog magazina”, Vladimir Arsenijević. Povoda za razgovor sa njim je mnogo, između ostalog, i zato što se on i među tim malobrojnim javnim ličnostima izdvaja aktivnim delovanjem a ne samo komentarisanjem i „lajkovanjem“ svega i svačega što izgleda u sadašnjem društvu postaje mera intelektualizma.

Da li ste „Duhove“, kao završni roman tetralogije, napisali onako kako ste to zamislili pre četvrt veka ili su decenije koje su iza nas doprinele da četvrti nastavak „Cloaca Maxima“ ipak bude temeljno drugačiji?

Tom prerano datom najavom baš sam sebi lepo namestio… Ali kada se setimo, te se 1994. godine sve to dosta ubrzano dešavalo. Kada je roman „U potpalublju“ objavljen, narednih pola godine je bilo sporadičnih reakcija, ali onda je došla NIN-ova nagrada i zaista je sve eksplodiralo. Trebalo se snaći u svemu tome. Mesec dana pre toga me niko ni za šta nije pitao a onda vam odjednom prilaze ljudi i pitaju: „Gospodine Arsenijeviću, šta će biti s nama?“. Snalazio sam se u svemu tome i pričao da je to samo prvi deo jednog četvoroknjižja koji sam ja tako zamislio. Plan je bio da se u prve tri knjige hronološki odvija kompaktna priča koja se dešava u toku godinu dana, od oktobra 1991. godine, dakle u vreme napada na Vukovar i Dubrovnik, a naravno, na početku proleća i početak opsade Sarajeva, pa sve do oktobra 1992. godine. U romanima se ne prati toliko hronologija tih događaja koliko hronologija jedne porodice u nastajanju, mladi bračni par koji čeka bebu, dvoje ljudi koji već sami po sebi vuku jedan ogroman teret svega što se u to vreme inače dešavalo u našim gradovima. Ta intimna drama smeštena unutar mizanscena jedne velike nadolazeće tragedije predstavlja sadržaj prve tri knjige. Četvrta knjiga je zamišljena kao epiloška i pomerena je u vremenu u odnosu na vremenski raspon obuhvaćen u prve tri knjige.

Dobro znam svoj ritam pisanja pa mi je od početka bilo jasno da ću na čitavoj stvari raditi minimum šest-sedam godina i pamtim da sam tad razmišljao da ćemo mi za tih sedam godina svakako biti u nekoj drugoj stvarnosti, onoj koju smo sve to vreme intenzivno priželjkivali. Ipak će, kao, proći svi ti ratovi, mi ćemo se unormaliti, smestiti se u evropski ambijent i početi da napredujemo. Zamislio sam da će se pripovedač iz tog položaja vraćati unazad kako bi se, kao, iz udobnosti te verzije budućnosti sećao užasnog doba u kojem smo živeli tokom devedesetih.

Kad ono… došli smo dovde. Kako biste vi okarakterisali ovo vreme koje danas živimo ovde?

Otimam se tome, i jako me vređa, kada ljudi kažu da je danas gore nego tokom devedesetih. Na Vračaru možda. Ali, mislim, budi ti u Vukovaru, Srebrenici, Prijedoru ili Orahovcu tih devedesetih pa onda mudruj. Naravno da nije gore danas nego tada i stvari su tu veoma jednostavne: živi se loše ali normalno bez ubijanja civila, okupiranih gradova, koncentracionih logora i masovnih grobnica…Ova budućnost stvarno, ni u naznakama, nije ona kojoj smo se nadali, ni lokalno ni globalno, ali reći da nam je gore nego devedesetih je stvarno blasfemija. Međutim, ona nije ni blizu onakva kakvu sam je zamišljao planirajući unutar svoje književne građe da se pripovedač iz nje vraća u prethodne decenije. Taj osećaj kontinuiteta, naročito našim generacijama koje su sve to doživele, jako je intenzivan. Osećaj da nismo u nekom novom dobu nego da se sve jadno preliva od tada pa sve do ovih vremena I da se ujedno veoma svesno udaljava od faktografije donoseći teror revizionizma.

Juče me je jako rastužilo nešto što se desilo u „Krokodil“-u. Donose nam ovde časopis „LiceUlice“ i u novom broju ima fotografija marša „Crni flor za Sarajevo“ iz aprila 1992. godine na kojoj se vide prepune ulice ljudi kada se skupilo na desetine hiljada nas i razvuklo crni flor od Slavije do Palate Albanije. Sećam se, bilo nas je zaista puno i onda shvatiš da se ipak u tom jednom empatijskom smislu mnogo toga promenilo na lošije. Sećam se da sam prolazio pored kamiona sa ozvučenjem s kojeg je puštan zvuk granatiranja Sarajeva i zvuk sirena. Bio je predivan sunčan dan u Beogradu i ti zažmuriš i samo slušaš taj zvuk užasa. Za nas je to tada bio izuzetno intenzivan osećaj. A danas treba da uveravamo ljude da su se zločini zaista događali. Zavladale su emotivne istine i svako je iskrojio svoju revizionističku priču. To je ta pozicija iz koje, dakle, na kraju, pripovedač piše svoju knjigu i upravo je to taj osećaj izneverenosti koji on nosi sa sobom.

Nije li to vaša sudbina kao pisca da nešto zamislite kako ćete pisati, a onda vam se desi da se okolnosti drastično promene i da morate drugačije? Naravno, mislim na vašu knjigu „Meksiko“ u kojoj ste opisali da ste kupili predivnu plavu svesku pred put u Meksiko, a onda je počelo bombardovanje i „Meksiko“ je postala priča nemogućnosti odlaska iz Srbije, kao i velika priča o prijateljstvu sa piscem albanske nacionalnosti sa Kosova. I u centru „Krokodil“ nastavili ste da negujete komunikaciju I programe u kojima učestvuju umetnici iz drugih bivših republika i pokrajina.

Uvek su postojali ljudi na svim stranama koji nisu pravili razlike među ljudima i nije im bio problem da ostvaruju komunikaciju. Bilo je indikativno ono što se događalo devedesetih kada nije bilo moguće negovati kontakte i saradnju. Susreti su bili nemogući, možda poneki na nekom neutralnom terenu. A kada god smo se nalazili u inostranstvu, uvek su ex-Jugosloveni bili zajedno i igrali neku svoju zatvorenu igru. Uvek nam je ta komunikacija sa nama bliskim ljudima bila važna. Mislim da i dan danas čak i najokoreliji nacionalista zna da realno inostranstvo za nas sve počinje tamo gde su nekada bile granice SFRJ. Niko tu nikome u međuvremenu nije postao baš stranac. To odlikuje naš život, sve što predstavlja vrednost koja uvek opstaje, koju je nemoguće ugušiti i koja je jedna vrsta neprestanog zaloga za neku bolju budućnost od ove koju smo stvorili, taman da ona nikada i ne dođe. Te stvari ostaju.

Bili ste i glavni pokretač Deklaracije o zajedničkom jeziku…

Karakter jezika je isti samo se u međuvremenu rascepio na te četiri političke tvorevine pa se sada zovu bosanski, srpski, hrvatski i crnogorski jezik ali, jedna lingvistička, logička pa i etička činjenica jeste da je to budalaština i da se radi o istom jeziku. Delimo ga kao što delimo i zajednički senzibilitet, kao što delimo i jedan deo zajedničke istorije. To su stvari koje su još uvek žive. U maju se spremam da idem u Prištinu na međunarodni književni festival „Polip“ koji predstavlja sjajan primer kako se regionalna komunikacija odvija i koji iz godine u godinu okuplja veoma interesantan sastav regionalnih autora. Mi to, takođe, radimo i u „Krokodil“-u zahvaljujući kom se u Srbiji stvorio ambijent da su regionalni pisci veoma dobrodošli i rado čitani pa poneki među njima spadaju u najkomercijalnije autore na našem tržištu knjige.

„Krokodil” je objavio i ediciju „Zajednička čitaonica“ od devet knjiga. Koja je glavna nit koju ste želeli da razvijete sa tom bibliotekom koja je veoma pažljivo koncipirana?

Taj projekat se nadovezuje na naš prethodni projekat „Jezici i nacionalizmi“ u okviru kog smo organizovali lingvističke konferencije u četiri zemlje regiona sa namerom da, uz pomoć stručnjaka, ekspertski dokažemo da je „voda tečna“. To jest da se mi međusobno razumemo i da nam nisu potrebni prevodioci. U tom smislu moramo da mislimo u kontekstu jednog jedinstvenog jezika, koji je policentričan, koji ima četiri standarda, ali sve to ipak ne umanjuje činjenicu da se radi o jednom zajedničkom jeziku. U Podgorici, Splitu, Sarajevu i Beogradu, te su se konferencije završavale razmenom mišljenja sa publikom i pokazalo se da jedan broj ljudi ne prihvata lako manipulacije. Fascinantan je to politički projekat da vi ubedite ljude, govornike nekadašnjeg srpsko-hrvatskog jezika, da govore različitim jezicima. Jer, ako uspete u toj budalaštini, pretpostavka je da će sve drugo ići mnogo lakše. I to se na žalost pokazalo kao velika istina.

Nakon serije regionalnih konferencija mi smo sastavili i objavili sada već čuvenu Deklaraciju o zajedničkom jeziku koju je potpisalo preko 10.000 ljudi i Noam Čomski. Onda se desila i ona buna među srednjoškolcima u Jajcu. Bila su to deca iz bošnjačke i hrvatske zajednice koja su se lepo družila odrastajući u Jajcu, da bi onda počela obrazovna segregacija pod tim prividno nevinim nazivom „Dvije škole pod istim krovom“ koja je podrazumevala da će ta deca biti razdvojena u različite smene pod lažnom tezom da govore različitim jezicima te da će im u okviru te isti opsežne i podle manipulacije biti dati odvojeni udžbenici iz svih nacionalnih predmeta. A deca su naprosto prozrela čitavu tu stvar i nisu htela da nasednu na laž.

Pokazalo se da postoje i oni koji ne gutaju tako lako sve što im se servira. Ta vrsta dečje naivnosti i neposrednosti učinila je mnogo. Sećam se da sam tada viđao snimke i fotografije sa njihovih demonstracija gde su na transparentima bile iscrtane kruške i jabuke. Nisam to mogao da rastumačim sve dok mi nisu objasnili da je kantonalna ministarka obrazovanja, kada su je direktno pitali zašto ne ukine obrazovnu segregaciju, rekla: „Pa znate, ne možemo mi sada da mešamo kruške i jabuke“. To je bio fenomenalan odgovor dece koji je potpuno obesmislio tu nakaradnu politiku. Nastavili smo da razmišljamo o čitavoj toj stvari i naravno, vrlo brzo došli u polje književnosti gde sva ta lingvistička pitanja dobijaju komunikativniji i manje akademski oblik. Razumeli smo da sa priličnom dozom slobode možemo da osmotrimo poslednjih stotinjak godina književnog stvaralaštva na ovim prostorima i da sastavimo jednu dinamičnu kombinaciju esejističkih dubleta.

Za svaku od tih knjižica ste izabrali po dva eseja, autora kao što su, na primer, Miroslav Krleža do, recimo, Lane Bastašić. Tu su i Dubravka Ugrešić, Danilo Kiš, Daša Drndić, Nikolaidis, Borka Pavićević…

Napravili smo jednu mešavinu jako interesantnih i za nas beskrajno značajnih autora iz različitih perioda naše zajedničke istorije. Tih devet segmenata su tematski određeni i stvorili smo jednu vrstu čitaonice koju niko, a verujem ponajmanje sami ti autori, ne bi želeli da se svrstavaju u neke nacionalne ili etničke potkategorije. To su jednostavno pisci našeg jezika.

Nisu kruške i jabuke…

Da, da… nisu kruške i jabuke. To je ono kod pisaca, ne možete vi sada njima obući nacionalne dresove i terati ih da pevaju nacionalnu himnu. Ne funkcioniše to na taj način. Tu se vidi da su stvari dublje i komplikovanije od same naše poslovične zaguljenosti. Zamislite kada bi se knjige tih naših pisaca našle na zajedničkom nenacionalnom nastupu na, na primer, Lajpciškom sajmu knjiga. Kao književnost jezika. To bi našu scenu popelo na višu lestvicu evropske i globalne književne utakmice gde bismo mi učestvovali sa jednom produkcijom koja je objedinjena, i koja ne bi bila ni približno toliko provincijalizovana kakva je danas. Knjige iz „Zajedničke čitaonice“ su zaista fenomenalno dočekane od strane publike što samo govori u prilog tome da su nam izdavaštva omeđena nepremostivim zidovima. Zbog toga je Hrvatskoj Fraktura objavila svih devet knjižica u jednom tomu, a u Crnoj Gori je u produkciji Grada Podgorica pripremljeno besplatno jednotomno izdanje „Zajedničke čitaonice“ za sve koji su za takve stvari zainteresovani. Na osnovu tog projekta je urađena i predstava „Urotnici“ u kojoj Bogdan Bogdanović vodi Krležu kroz vremena i prostore da mu pokaže šta se sve u međuvremenu, od njegove smrti desilo.

Aktivisti udruženja „Krokodil“ i Inicijative mladih za ljudska prava su nedavno u parku kod Mitićeve rupe na trgu Slavija organizovali čišćenje tog prostora i tom prilikom prekrečili i jedan veliki grafit čiji sadržaj nije primeren deci koja se igraju na tom prostoru. Odziv građana nije bio veliki u onoj meri koliko je ljudi akciju podržalo na društvenim mrežama. Zašto je to tako?

Nekako sam sklon nekoj vrsti delatnog fatalizma, već sam u onoj fazi u kojoj lično ni u šta ne verujem, ali mislim da ipak treba zasukati rukave i nešto učiniti eto baš zato. To je jednostavno moj stav. Vidim inače dosta pasivnosti kod ljudi. Na primer, desnica pokazuje veliku dozu agilnosti i spremnosti za delovanje, i to joj se jednostavno mora priznati, dok sa ove druge strane političkog spektra više vlada letargija. Ljudi se zadovoljavaju pametovanjem na društvenim mrežama do izbezumljenja, bave se teoretisanjem. Skloni su da iskomplikuju i najjednostavnije stvari, vlada sveopšte trolovanje. Ako bilo koju stvar pokušaš da kažeš ona biva odvedena u neku stranu na koju nikada nije trebala da krene i onda ti kreneš da objašnjavaš… Sve to mene lično jako iscrpljuje i trudim se da što manje objašnjavam, da što manje ulazim u bilo kakve rasprave, nikome ništa ne odgovaram, prosto idemo i radimo svoju stvar. Tako funkcionišemo i to je naš načelni stav da mi stvari koje nas uznemiravaju pokušavamo da na neki način učinimo boljima a hoće li se neko u to uključiti ili neće, to je na izvolte. Na kraju, primećujem da samo nas nekolicina završi u akciji. Kod nas se svaki protest protiv ideoloških i vizuelnih zagađenja na našim zidovima svede na to da nas nekolicina učestvuje.

Jedna od tih stvari koje ste inicirali je i humanitarna pomoć ugroženima u Ukrajini. Sada su već dva odlaska u tu zemlju iza vas… Da li se nešto promenilo u odnosu na prošlogodišnje putovanje?

Neke stvari su drugačije… Već u junu sam primetio da Ukrajinci gotovo po pravilu poseduju jednu posebnu vrstu hrabrosti i izdržljivosti. Stekao sam utisak da nisu skloni samosažaljenju, da se u različitim okolnostima vrlo brzo preslože i počnu da žive onoliko normalno koliko je to uopšte moguće. Sećam se da me je to dirnulo kada sam video jer me je podsetilo na onaj čuveni tekst Miše Vasića u Vremenu kada je on prvi ušao u okupirano Sarajevo i u kojem je pisao da čim prestanu granate, otvaraju se kafići i Sarajlije odmah izlaze da piju kafu i da se druže. Posle nam je postalo jasno da čovek i u najdrastičnijim situacijama juri taj minut u kojem može život da provede normalno.

Ovaj put kada ste bili, ta normalnost se desila i jedno pre podne kada ste održali književni matine…

Da, između dva vazdušna napada smo se družili na tom matineu u Bliznjukiju. Bilo je zaista neverovatno. Publika, a bilo je tu i mladih i starijih, obukli su najlepšu odeću, uparadili se za matine u 11 prepodne u tom malenom mestu i to je zaista nešto što ostavlja snažan utisak. Prošle godine smo išli do Harkiva i nazad i sve vreme je baš gruvalo. Sada smo išli skroz na istok zemlje, i nakon Bliznjukija, pošli smo dole prema Donjecku i prošli smo ceo Dombas sve do linije fronta. Ta količina devastacije… zaista je potresno kada vi prolazite tim putem a selo do sela, sva su potpuno razrušena. Vidi se da je taj deo sistematski uništavan, tamo više nema ni stanovnika. Vidite da su porušili sve, i crkve i obdaništa i štale i kuće, nema bukvalno nijednog objekta da je ostao neoštećen. To ne može u čoveku da ne ostavi trajnu gorčinu. Ono što sam i onda i sada primetio je da su i ti naši ratovi bili užasno toksični i ostali takvi do današnjih dana. Ogromna mržnja se nije dala, nigde nije odmakla, a Ukrajinci ipak imaju posla sa napadačem koji dolazi spolja. Društvo je u tom smislu dosta suzbilo redove i neke razlike među ljudima su se barem trenutno ublažile. Naše gošće iz Ukrajine koje ovde borave u rezidenciji su nam pričale da nije bilo baš sve lako kada je bila u pitanju recimo integracija LGBT zajednice u ukrajinsko društvo pre rata. Rat je učinio jako mnogo da se ti ljudi integrišu jer su i oni, kao i svi drugi ljudi, poželeli da brane svoju zemlju i javno su se angažovali, naravno, ne krijući svoje seksualno opredeljenje. To što se oni bore za svoju zemlju je na neki način otvorilo oči Ukrajincima koji ih do tada nisu podržavali. Mislim da je ukrajinsko društvo na jako dobrom putu i to je ono što je značajno. Oni proživljavaju ovu tragediju koja može da traje jako dugo ali, ono što se kod njih primećuje, a kod nas se to nije moglo primetiti, je da oni, onog momenta kada ih pustite na miru, makar i neki kratki period, to društvo krene da napreduje. Oni imaju tog kapaciteta u sebi i ne sumnjaju u put za koji su se opredelili.

Autorka: Gordana Nonin
Izvor: Novi magazin

Šta čitaju oni koji pišu: Vladimir Arsenijević

Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?

Mama mi čita iz čika Jovine knjige „Deca, ptice i zverčice”. Reč je o fenomenalnom izdanju s kolažnim ilustracijama objavljenom 1965. godine. Pretpostavljam da sam u vreme iz kog to konkretno sećanje potiče imao dve, najviše tri godine. To je ujedno i jedno od mojih najranijih sećanja uopšte.

Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?

„Tajna narandžaste mačke”. Fantastično štivo koje je nastalo saradnjom 10 autora za decu iz 10 različitih zemalja – svaki od njih je napisao po jedno poglavlje. Smatram je jednom od najboljih knjiga za decu i mlade uopšte. U stvaranju je učestvovao i jedan naš pisac – Ahmet Hromadžić iz BiH. Takođe su za mene veoma važne bile knjige „Timpetil, grad bez roditelja” Manfreda Mihaila i „Emil i detektivi” Eriha Kestnera, obe objavljene u fantastičnoj ediciji dečije književnosti originalnog, predratnog Nolita i deo kolekcije sačuvane iz detinjstva moje majke.

Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?

Relativno često se vraćam Prustu, Deblinu, Bulgakovu, Džojsu ali i Krleži, Andriću, Kišu, Pekiću,…

Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?

Dva verovatno ključna američka postmoderna romana. Pinčonov Gravity’s Rainbow i Infinite Jest Dejvida Fostera Volasa. U oba slučaja, jezik me je nadvladao. Ali pošto ne volim poraze, čekam dobar trenutak da se vratim i jednoj i drugoj.

Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?

Iskreno, ne znam da li postoji takva knjiga.

U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?

Ponovo i jedino: „Tajna narandžaste mačke”.

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?

Na klozetskoj šolji. U bilo kom prevoznom sredstvu. U krevetu.

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?

Trenutno verovatno knjige Peti Smit M-Train i The Year of the Monkey.

Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?

Deblinov „Berlin Aleksanderplac”. Bolanjovu „2666”. „Kiklop” Ranka Marinkovića.

Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?

Uglavnom dela Dostojevskog. Ima nečeg kod njega i njegovih knjiga što mi je senzibilitetski veoma strano a povremeno čak i odbojno.

Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?

Nisam siguran da znam odgovor na ovo pitanje.

Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?

Katul, Montenj, Prust, Bulgakov, Kiš.

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?

Ne obeležavam ih.

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odlužene doživotne zatvorske kazne?

Verovatno u oba slučaja Prustovu „Potragu za iščezlim vremenom”.

Šta trenutno čitate?

Herodotovu „Istoriju” već po ko zna koji put ali sada na Kindleu i u prevodu na engleski. Kazanovine „Memoare” u integralnoj verziji od 3.500 strana. Knausgorova „Godišnja doba”.

Autor: Danilo Lučić
Izvor: Glif

Knjige nisu za plažu: Arsenijević i Štiks otkrivaju za Nova.rs protiv koga su se „urotili“

Šta se dogodi kada se, kršeći sve zakone prostora i vremena, susretnu Bogdan, Borka, Mirko, Sem, Predrag, Svetlana, Saša, Miroslav, Daša i Danilo? I kakva je njihova veza s piscima čija su prezimena Bogdanović, Pavićević, Kovač, Mehmedinović, Matvejević, Slapšak, Hemon, Krleža, Drndić i Kiš?

Ovo je najava za režirano javno čitanje dramskog teksta „Urotnici“ Vladimira Arsenijevića i Igora Štiksa koje je 15. decembra na repertoaru Ateljea 212. Autori za Nova.rs otkrivaju o kakvoj se „utori” radi.

– Projekat pozorišne predstave je nastavak našeg bavljenja idejom Zajedničke čitaonice proistekle iz Deklaracije o zajedničkom jeziku koja je rezultat serije konferencija „Jezici i nacionalizmi“ na regionalnom nivou u organizaciji Udruženje Krokodil. Objavili smo devet knjižica a 18 autora su predstavljeni esejima kroz dublete, po temama. To tvori zaista uzbudljivu čitaonicu ali budući da književna izdanja imaju svoja ograničenja, pozorišna predstava je na nivou komunikativnosti za nijansu prilagođenija savremenom dobu – objašnjava Vladimir Arsenijević.

U predstavi je deset autora – Bogdan Bogdanović, Borka Pavićević, Mirko Kovač, Predrag Matvejević, Svetlana Slapšak, Saša Hemon, Miroslav Krleža, Daša Drndić i Danilo Kiš. A zašto su dali naziv „Urotnici“ objašnjava za naš sajt Igor Štiks:

– Enigmatični naslov će se otkriti na javnom čitanju. Odnosno, šta to doista spaja te pisce i na šta nas oni to pozivaju. Urota je za jedno drugačije društvo i svijet, borba za novu utopiju. Jer, urota nikad nije okrenuta prošlosti, nego budućnosti. Mi ne čitamo ove pisce zato što su oni naše književno nasljeđe i što govore o nekim problemima koji nas se danas ne tiču, nego zato što su izuzetno aktualni. I zato smo odabrali ove tekstove i autore koji su dali svoje priloge na ključne teme kojima se danas opsesivno bavimo, od fašizma i antifašizma, Jugoslavije, Evrope, identiteta društva, egzila… Radi se o činjenici da je naše književno nasljeđe izrazito živo i da se u njega ulazi bez prevoda, ili kako to naši likovu kažu bez pasoša i putovnica.

Jezično se razumemo u potpunosti, međutim politički se, ističe Štiks, ne razumemo.

– Ali ne da se ne razumeju različite države kao što nam to vladajući režimi sugeriraju, nego se ne razumijemo o tome kakvo društvo želimo. Želimo li izrabljivačko kapitalističko i fašistoidno društvo? Ja kažem – Ne! I naši urotnici kažu – Ne!. O budućnosti se dakle ne razumijemo. Pa hajde da mislimo o alternativi.

Arsenijević dodaje da u književnosti ne postoje jasne demarkacione linije i nešto što bi specifično definisalo nacionalnu ili etničku književnost.

– U „Urotnicima“ postoji i jedan širi kontekst, evropski, koji takođe ozbiljno promišljamo, a to je način na koji se odvija reprezentacija književnosti u 20. i 21. veku – isključivo kroz nacionalni identitet. Gotovo da i nemate drugi književnu selekciju na svetskim uglednim sajmovima. Imate francusku, tursku književnost, na primer, a ne ekspresionističku ili neku drugu ili okupljenu po bilo kom drugom principu. Ono što je interesantno i čime se bavimo zato, nažalost, ima univerzalni karakter.

Kao dobar primer Arsenijević navodi saradnju sa zemljama nemačkog govornog područja (Nemačka, Austrija, Švajcarska i Lihtenštajn) kada su se kod nas na Sajmu knjiga predstavljali pod egidom „Četiri zemlje jedan jezik“.

– Odlučili su da otklone nacionalnu komponentu, već da se okupe i nastupe kao autori koji pišu jednim jedinim jezikom. Usaglašavanje stavova za to je trajalo godinu dana, znači nije išlo lako, ali je prevladao razum i došli su do zajedničkog rešenja. I kod nas u regionu pisci su najdalje odmakli u povezivanju koje nije zasnovano na interesu. Nije novac dominantan, nego je to naš prostor u nekadašnjim jugoslovenskim granicama, a to će i najokoreliji nacionalista među nama priznati. Zašto mi ne bismo pisali Sajmu knjiga u Lajpcigu i tražili da imamo štand koji nema nacionalno određenje, jer imate pisce koji sebe lakše definišu po jeziku kojim se služe, nego po tome čiji pasoš imaju ili koji DNK nose. Mi ih čitamo u različitim izdanjima na istom jeziku, to se ne prevodi i to se najbolje vidi na regionalnim festivalima – Bookstan u Sarajevu, Festival evropske kratke priče i Festival svjetske književnosti u Zagrebu i Festival Krokodil u Beogradu.

Književnost u svetu danas, dodaje Igor Štiks, funkcioniše na način koji je anahron:

– On ide po državama zbog političke korektnosti, jer ne želi vidjeti realnost da ne postoji francuska književnost isključivo vezana za Francusku, jer se na tom jeziku piše u celom svetu, kao što nastaje nova njemačka književnost na tom jeziku koju pišu i ljudi koji nemaju nikakve veze sa tom zemljom ili su u nju tek došli. I tako se vraćamo na ono što je Kiš govorio osamdesetih godina prošlog vijeka na primeru latinoameričke književnosti a to je da mi jedino možemo nastupiti kao balkanska književnost. Ako u svijetu nekog i zanimate, to je samo kao širi entitet, a ne kao državna nacionalna književnost. To ostavljamo ministarstvima i njihovim omiljenim piscima. Ono što želimo s „Urotnicima“ je da se prvo vratimo sebi, uz pomoć književnosti.

„Urotnici“ zato, nastavlja Štiks, pozivaju na promišljanje društva, jer književnost nije za plažu.

– U ratu sam sa izdavačima koji knjige tako promoviraju, kao zabavu, šaljući poruku da se književnost čita samo kad se nađe malo vremena poslije posla. Književnost ima spoznajnu, dakle političku funkciju. Mi hoćemo politizaciju književnosti a ne zabavu. Ne bavimo se ovim tekstovima zato što predstavljaju bogatu rizinicu književnosti, nego šta oni nama govore danas. Književnost živi samo dok je relevantna društveno i politički, i dok nam daje instrumente da spoznamo svoju realnost i da je mijenjamo. Otud „Urotnici“.

Arsenijević napominje da će ovo javno čitanje biti neobičan susret ljudi koji biološki više nisu među nama i onih koji još uvek jesu a to je ono što knjige omogućavaju.

– Kad samo nabrojite ove pisce, to su zaista fenomenalne ličnosti, vrhunski pisci. Predstava može da spada u postdramsko pozorište i mislim da će biti interesantno.

Izvođači „Urotnika“ su Katarina Žutić, Dejan Dedić, Marko Grabež, kao reditelj Boris Liješević, i pisci Vladimir Arsenijević i Igor Štiks.

– Ključna uloga u prezentaciji jeste režisera koji je smislio veoma zanimljivu formu i zato će ovo biti nešto između javnog čitanja, performansa i predstave sa participacijom pisaca i samog režisera. Dinamika se ostvaruje između samih učesnika koji ulaze u interakciju s likovima koji predstavljaju što žive, što mrtve klasike. Niko ne tumači jednog autora, nego više njih – otkriva delić ovog nesumnjivo intrigantnog kulturnog događaja Igor Štiks.

A kakvi su planovi nakon ovog događaja, upitali smo?

– Korak dalje jeste da se tekst postavi kao pozorišna predstava. Zanima nas neki „laki“ format koji može da putuje i da se realizuje pod različitim okolnostima i tehničkim uslovima. Jer, ono što je za nas jako važno to je ta famozna diseminacija i ovo je za nas jedna vrsta poluge, alata a ne samo kreativno delo. Ima i didaktičku komponentu i zato je za našu misiju bitno da budemo mobilni pošto se sve vreme obraćamo širem kontekstu koji nije omeđen nacionalnim granicama jezika kojim govorimo – zaključuje Vladimir Arsenijević.

Autorka: Suzana Sudar
Izvor: Nova.rs