SONG TO MR. G

I

Ovo nije veselo mesto. Čovek ovde jednostavno mora da pronađe nekakvu zabavu, inače bi sigurno ubrzo i sam poludeo. A nekakva razlika u mentalnom stanju između bolesnika i onih koji se o njima brinu ipak mora da postoji, zar ne? To, uostalom, i nisam rekla ja već naš nekadašnji superindendant, nadaleko čuveni doktor Markus Kari. A ja sam, iako sebe uopšte ne smatram osobito pametnom, ipak oduvek bila dovoljno promućurna da slušam i poštujem pametnije od sebe.

Zato već dugo nijednog pacijenta ne zovem po imenu. Svakom sam skovala po neki nadimak. Ovog zovem Pretty Boy, onog El Presidente. Ovog Peggy Sue, onog Moonshine. Samo ja znam zašto. Oni se ne bune, a meni dan tako bude zabavniji i brže prođe.

Jedini pacijent kojeg nisam lično preimenovala jeste onaj kog oslovljavam s Mr. G. On me je preduhitrio. Pre nego što sam uopšte uspela da smislim ime koje bi mu pristajalo bolje od onog kojim ga je rođena majka krstila, sâm me je zamolio da ga zovem samo tako i nikako drugačije.

Mr. G, dakle.

Bilo je to… Kada? 1956. Pre čitavih pet godina. Vreme zaista leti. Čak i ovde, na vrhu brda, u psihijatrijskoj bolnici Grejston Park.

U to vreme Mr. G govorio je, a i razmišljao, znatno jasnije nego danas. Jednog od svojih prvih dana ovde dosetio se stare crnkinje iz nekakve zabiti u Oklahomi u kojoj je proveo svoje nesrećno detinjstvo, koja ga je, onako malenog, mršavog i tršavog kakav je ostao i do dan danas, večito štipala za obraze. Bio je njen slatki mali medeni Mr. G.

„Zovite me samo tako i nikako drugačije, molim vas, sestro Beki“, rekao mi je uz onaj svoj vragolasti osmeh koji ga ne napušta ni danas kad je njegova bolest već ozbiljno uzela maha.

„Sure“, odgovorila sam mu. „Sure, why not, Mr. G.“

Retki su trenuci kad čovek koji radi instituciji poput ove ima razloga da se oseti ponosnim. A ja sam se tog trenutka osetila baš ponosnom. Na izvestan način, Mr. G me je delegirao za ekskluzivnog nosioca njegovog sećanja, utoliko dragocenijeg što je svakog trenutka moglo zauvek da ispari. Što bi onda bilo kao da onaj slatki mali medeni Mr. G nikada nije ni postojao.

A njemu je ta pomisao, znala sam, bila najstrašnija od svega.

Siroti Mr. G! Od svih pacijenata ovde, na Odeljenju 40, on mi je bez ikakve sumnje – najdraži.

Kad su ga prvi put doveli ovamo, mislili smo da je hronični alkoholičar. Posle smo bili uvereni da pati od nekog neobičnog oblika šizofrenije. Njegova prava dijagnoza biće ustanovljena tek znatno kasnije. Mr. G boluje, ispostavilo se, od Hantingtonove horeje, a za tu tešku bolest savremena psihijatrija (još uvek) nema pravog leka.

Zato siroti Mr. G već godinama uredno dobija svoje svakodnevne doze pilula za smirenje i antidepresanata, i pred našim očima neprestano kopni i propada. Čeka svoj kraj. Istina, rutinski smo ga, i bez pravog rezultata, dva ili tri puta provukli kroz ECT. Ali, to je gotovo uobičajena procedura u ovoj neveseloj ustanovi, koju retko koji naš pacijent uspe da izbegne. Grejstoun se – ne bez razloga, uostalom – ponosi činjenicom da je jedna od retkih ustanova ove vrste u zemlji koje su kompletno opremljene najsavremenijom medicinskom tehnikom. Čiji je cilj, jasno, uspešan tretman mentalno obolelih pacijenata svih vrsta. A to što nas Mr. G u šali često zove gravestone umesto Grejstoun, tu se radi samo o njegovom specifičnom smislu za humor. Ne bi on tolike godine proveo ovde kod nas, da smatra da postoji neko bolje mesto za tretman njegovog problema, u to možete da se opkladite.

Inače, i po mnogo čemu drugom, a ne samo po dijagnozi, Mr. G se razlikuje od većine naših pacijenata. Posete, recimo, prima mnogo češće od drugih.

(U javnosti se, naročito u poslednje vreme, mnogo toga lošeg govori o našoj ustanovi. Malo ljudi zna da kod nas, recimo, vlada vrlo liberalan režim poseta, te da mirni pacijenti – a Mr. G svakako spada među njih – mogu da ih primaju čitavih sedam dana nedeljno, od četiri do šest popodne. Pod uslovom, prirodno, da su u odgovarajućem stanju i raspoloženju za to.)

Nedeljom mu uvek dolazi supruga Mardžori (Hilda Brauner s kojom delim smenu tvrdi da su njih dvoje zapravo razvedeni, ali šta Hilda Brauner zna!) i sa sobom obavezno dovodi decu. Nakon njihovih poseta Mr. G je uvek vidno iscrpljen i uznemiren. Tad se njegovi udovi razmašu nekontrolisano, glava mu trza u stranu, a jezik strašno koluta ustima. Oči mu pri tom budu umorne i tužne. Ja mislim da je to zbog toga što on ne voli da ga deca gledaju takvog. Čini mi se, najiskrenije, da ni deci nije baš drago što moraju da dolaze, iz nedelje u nedelju. Ali, ona, njegova supruga (ili već šta god da mu je), kao da baš insistira na tome. I tu nema pomoći, zar ne?

Tako je to svake nedelje, dok radnim danima mog omiljenog pacijenta uglavnom obilaze kolege muzičari.

Jesam li već spomenula da je Mr. G po profesiji muzičar?

Da, muzičar. Folk pevač, trubadur. Kažu da je poznat širom zemlje, da se njegove pesme puštaju na radiju u svih 50 država i da je proputovao čitavu SAD svirajući i šireći slavu o sebi do njenih najzabitijih kutaka.

Pa, možda i jeste, ne tvrdim da nije, ali, verujte mi na reč: ovde kod nas, u Moristaunu, niko nije čuo za njega.

A njegovi prijatelji-muzičari zaista su neobični. Jedan, recimo, uvek dolazi obučen kao kauboj. Od glave do pete. Videti kauboja kod nas u Moristaunu, a da u gradu ne gostuje Wild West cirkus, nije mala stvar. Drugi je, opet zgodan i naočit, poput mladog Erola Flina. I znatno ljubazniji od onog brbljivog kauboja. Sećam se kako mi se poslednjeg puta, odlazeći, naklonio i poljubio mi ruku. E to ja zovem pravim gospodinom! Dugo nakon te posete motao mi se po glavi, čak sam ga i sanjala (još uvek pocrvenim svaki put kad se toga setim), čekala sam da nam dođe u posetu barem još jednom, da ga ponovo vidim ako ništa drugo.

Ali – ništa. Prazno.

Prazno kao napuštena, zaboravljena rubrika pod nazivom „Ljubavni život Rebeke Beki Rodžers, kvalifikovane bolničarke iz Moristauna, Nju Džerzi“.

II

Pa ipak, daleko najneobičniji od svih neobičnih ljudi koji su prošli kroz Odeljenje 40 otkad Mr. G kod nas boravi, pojavio se ovde kod nas relativno nedavno. Bilo je to prošle, 1961. godine. I to u sred one ledene zime za koju jedino mogu da kažem: hvala dragom Gospodu što je prošla. Ako je verovati stručnjacima i televiziji (a ja smatram da treba verovati i stručnjacima i televiziji), bila je to najhladnija zima u poslednjih sedamnaest godina. Ali, što reče Dženi Karter s kojom sam najbliža u klubu prezbiterijanskih žena pri našoj lokalnoj crkvi: „Ne sećam se da mi je tada bilo ovoliko hladno.“

Džejn je prava lafica i s njom se uvek slatko nasmejem.

Iako je dan kad je taj neobični mladić prvi put došao bio verovatno najhladniji te ljute zime, sećam se da je on bio krajnje neprilično odeven. Imao je na sebi jaknu od ovčije kože, razdrljenu flanelsku košulju, odrpane vojničke pantalone i motorciklističke čizme. Na glavi je, preko onog umršenog gnezda od kose (sramota kako sva ta omladina odbija da se podšiša!), nosio duboku crnu somotsku kapu. U pomodreloj ruci stezao je ručku kofera od gitare. Obrazi su mu bili rumeni, a nos sjajan od hladnoće.

„Zaista je hladno ove godine“, primetila sam, zatvarajući vrata za njim. Fijukanje vetra je istog časa uminulo.

„Yeah, I froze right to the bone. Njujork Tajms kaže da je ovo nahladnija zima u poslednjih sedamnaest godina“, uzvratio mi je on svojim pevljivim naglaskom, dok mu je vilica neobuzdano podrhtavala, a glas odjekivao u prostranom holu.

Setila sam se Dženi Karter. „Znam“, rekla sam. „Samo što mi tada nije bilo ovoliko hladno.“

Mladić se na to kratko nasmejao. „Yeah, right!“ rekao je. „I guess you could say that…“ Zavrteo je glavom i podigao pogled prema meni. Imao je vragolaste crne oči i bio je sitan, jako sitan.

Baš kao Mr. G.

Dovela sam ga do sobe za posete i ponudila da mu odložim stvari. Pružio mi je samo jaknu. Onu svoju musavu kapu nabio je još dublje na čelo. „Ovo ne ide nikuda“, promrmljao je kroz nos, nastojeći da zvuči mrzovoljno. „Kao ni ovo“, dodao je i dlanom potapšao kofer svoje gitare. Disao je ubrzano, praktično hiperventilirao.

„Ne bi bilo loše da se malo smirite pre nego što dovedem pacijenta. Da li ste možda za čašu vode?“

„Da, molim“, odgovorio je.

Prinela sam mu malo ledene vode iz automata u uglu. Ne kao da nije mogao sam da se posluži, ali ja volim da budem ljubazna prema posetiocima naše ustanove, naročito ukoliko su ovde po prvi put. „U redu“, rekla sam mu svojim najfinijim glasom, „samo se vi lepo osvežite. Ja za to vreme idem po pacijenta.“ I izašla sam brzo, dok mu je nos još uvek bio u papirnoj čaši.

Bila sam profesionalno ljubazna, kako se od mene i očekuje, ali moram da priznam – nije mi se dopao taj mladić. Od prvog trenutka osećala sam pred njim nekakvo peckavo strujanje, neku čudnu, neprijatnu napetost. Imala sam intenzivan osećaj da njegove namere nisu najpoštenije, da je ovde stigao s određenim planom. Da želi – nešto. A ja nikad ne bih dopustila da Mr. G bude obmanut ili povređen na bilo koji način. On je moj omiljeni pacijent, i u meni se, tokom svih ovih godina, razvio snažan zaštitnički odnos prema tom čoveku.

Kad nas je video kako ulazimo u prostoriju za posete – najpre ja a za mnom Mr. G koji je poskakivao hodajući i zanosio se čas levo čas desno, nesposoban da obuzda svoje razigrane udove – mladić je doslovno đipio s drvene stolice na kojoj je do tad sedeo. Bio je toliko uzbuđen da nije ni primetio da mu je ona njegova cenjena gitara od koje do maločas nije hteo da se odvoji ni za sekund skliznula s butine i pala na pod uz tresak. S mešavinom neverice i strahopoštovanja, svukao je kapu s glave. Gužvajući je u rukama, pogledom je naprosto proždirao mog najdražeg pacijenta. Malo mi je išao na nerve, moram to da priznam. Pa i malo više. Primetila sam, pored toga, da je i Mr. G donekle zbunjen i preplašen. Kako i ne bi bio.

Kad je, nakon nešto mucanja i zapinjanja, mladić konačno progovorio, pričao je isključivo o muzici. Bio je muzičar na svom početku, i Mr. G je bio njegov idol, to se jasno videlo. Svojim nazalnim glasom pominjao je raznorazne muzičare i pričao kako su oni uticali na njegov muzički razvoj. Slušala sam ga s pola pažnje. Nije da ne volim muziku, ali lično ni za jedno od tih imena nisam ranije čula. Ali, Mr. G očito – jeste, to je bilo jasno kao dan. Iako se njegova glava tako silovito klatila da je delovalo kao da će se svakog časa odlomiti i pasti s njegovog tananog vrata, osmeh je ipak titrao na njegovom licu dok je svojim inteligentnim, prodornim očima (koje bolest naprosto nikad nije zahvatala, koje su ostajale zdrave uprkos svemu) osmatrao svog neočekivanog, neobičnog, raspričanog gosta.

Mladiću to, činilo mi se, za razliku od većine drugih gostiju (koji nisu uspevali da prikriju koliko su zgroženi stanjem u kom se nalazi naš siroti Mr. G) uopšte nije smetalo. I to je bila ona jedna dobra stvar u vezi s njegovom posetom. Uz činjenicu da se, tog puta barem, mladić zaista nije dugo zadržao. Ionako je sve vreme sedeo nemirno i kao na iglama, a i pričao je nepovezano i prilično nervozno. I toliko je brzao da Mr. G,kojise ne opušta lako i potrebno mu je neko vreme da se navikne na sagovornika, nije ni stigao da dođe do reči. Što je možda i bolje, pošto ga ovaj sigurno ništa ne bi razumeo. Ali, nije bilo ni prilike za to, kažem, jer je mladić u jednom trenutku naglo ustao, praktično đipio sa stolice kao oparen, i izjavio da neizostavno, neizostavno mora da pođe.

Slegnula sam ramenima, pa ustala i sama. Ja ga svakako u tome nikada ne bih sprečila. Otpratila sam ga do izlaza iz našeg odeljenja. Mladić je koračao do mene, đonovi njegovih čizama škripali su po uglačanom bolničkom podu, nije govorio, bio je zamišljen i ćutljiv, kao da ga je iscrplo sve što je imao da kaže svom posrnulom idolu, svom nesrećnom heroju. Kad sam završila s njim, vratila sam se u sobu za posete da svog omiljenog pacijenta vratim u njegovu sobu.

„Zaista ste poznati, Mr. G,“ rekla sam, odvodeći ga. „Ovaj mladić je očito vaš veliki obožavalac.“

„A ja sam vaš veliki obožavalac, Beki“, rekao mi je Mr. G, onim svojim izobličenim govorom koji više ne razume gotovo niko, čak ni njegovi najbliži.

Niko osim mene.

III

Nije mi se, kažem, dopao taj mladić.

Tako da uopšte nisam bila oduševljena kad je, već sledeće nedelje, došao kod nas u posetu po drugi put. Kad su ga najavili, izašla sam da ga sačekam na ulazu u naše Odeljenje 40 (Wardy Forty, tako nas u šali zove Mr. G), ali on je već čekao u hodniku. Mora da ga je Hilda Brauner pustila da uđe. Ili neko od pomoćnog osoblja, iako je to protiv strogih regulacija koje ovde kod nas vladaju. Bilo kako bilo, primetila sam da je obučen u istovetnu odeću kao i pre. Ima li on, zaista, išta drugo da obuče? Ispod miške nosio je boks cigareta Rally. Stajao je naslonjen na zid i pušio, nezainteresovano otresajući pepeo na tek ispoliran pod.

„Pušenje je dozvoljeno samo na terasi“, obavestila sam ga prilazeći mu. „Znak vam je okačen tačno ovde“, noktom sam kucnula po metalnoj ploči koja je visila tačno iznad njegove glave.

On je podigao pogled prema znaku pa prema meni, a onda lenjo izvadio cigaretu iz usta, ugasio je pažljivo o đon čizme i spustio ugnječeni opušak u džep. Potom se uz uzdah odvojio od zida. Iako je delovao znatno staloženije nego prethodnog puta, do mene je i dalje neprestano dopiralo isto ono peckavo strujanje koje sam osećala i prilikom njegove prve posete – jasan znak da postoji neki tajni razlog zbog koga njemu ne pada teško da prevaljuje čitav taj put do nas. Jer, voziti se dovde sat i po autobusom iz Njujorka, pa onda još pola sata pešačiti uzbrdo da biste na ovom neveselom mestu proveli kratko vreme u društvu čoveka koji je možda nekad zaista bio vaš idol, ali je sad samo ljuštura, senka one nekadašnje osobe – ne, meni se to jednostavno nije činilo normalnim.

Kad sam ga obavestila o poseti, Mr. G me je zamolio da mladića ovog puta dovedem u njegovu sobu. Kako su baš tad preostala tri kreveta bila prazna što se kod nas ne događa baš tako često (iskreno, toliko smo pretrpani da bi nam dobro došlo barem još nekoliko dodatnih odeljenja, iako naš obojeni domar Milton tvrdi da će nas pre zatvoriti nego proširiti – ali, zaista, šta Milton zna?) ispunila sam mu želju.

Tog puta, mladić je bio znatno pričljiviji nego prilikom prve posete. I znatno smireniji, takođe. Kao i Mr. G, koga su izuzetno obradovale cigarete koje mu je posetilac doneo na poklon. Mr. G je strastveni pušač, iako zna da sam ja apsolutno protiv te loše, nezdrave i nehigijenske navike. Međutim, ono što je mene posebno začudilo jeste otkriće da mladić, i bez moje asistencije, sasvim lepo razume sve što Mr. G pokuša da mu kaže. Činilo se da guta svaku njegovu teško izgovorenu reč. Pri tom se slobodno služio čajem iz plastičnog bokala na nahtkasni, a u jednom trenutku uzeo je jednu sparušenu pomorandžu iz gomile, neko vreme je vrteo među prstima, i ona je već sledećeg nestala u njegovom džepu.

Mislio je, sigurna sam, da ga niko ne vidi.

Ali, neko uvek vidi. O da – neko uvek vidi!

Tog puta, mladić se kod nas zadržao znatno duže nego prilikom prve posete, a u jednom momentu se čak odvažio i izvadio svoju gitaru iz kofera. Mr. G ga je uz snažne trzaje glavom i zaplitanje jezikom svojim izobličenim glasom zamolio da nešto odsvira. Ovaj je na to u času pocrveneo, rumenilo ga je svog oblilo, ono peckavo strujanje strahovito se pojačalo, bacio je upitni pogled prema meni, uzvrpoljila sam se na stolici ali sam ipak potvrdno klimnula glavom, a on je na to rekao samo „all-righty“ ili šta već kažu ti hillbillies u takvim prilikama, i – zasvirao.

Iskoristila sam priliku da izađem iz sobe i za trenutak proverim kakvo je stanje u ostatku odeljenja, a dok sam to obavljala do mene je sve vreme dopiralo njegovo bučno muziciranje. Dugačkim, štrokavim noktima škripao je po žicama tako silovito da mi je to paralo uši možda i više od onog njegovog kreštavog, nazalnog zavijanja i nepodnošljivog piska njegove usne harmonike. Mislim, ako se to danas naziva muzikom, onda ja zaista ne razumem kuda ovaj svet ide!

Kad sam se vratila u sobu, mladić je upravo odlagao gitaru. Lice mu je bilo znojavo, obrazi zajapureni. Ponovo je hiperventilirao. A Mr. G – pa, Mr. G je delovao zadovoljno. Veoma zadovoljno. Ležao je sasvim mirno, poput anđela, a gotovo sam sigurna da sam primetila i suze u njegovim očima. Tek posle sam shvatila: pa, to su bile njegove pesme! Pesme koje je lično on napisao i komponovao, i koje je verovatno voleo jednako koliko i svoju decu, možda čak i više od njih, ali koje godinama već nije bio u stanju sam da odsvira. Koje je, možda, u međuvremenu i zaboravio. I na koje ga je sada ovaj mladić podsetio.

God bless him! Siroti, siroti Mr. G!

„Well, I’ll be seein’ ya“, rekao mi je mladić na rastanku. Gotovo veselim glasom.

„Sure to God“, uzvratila sam mu. Ali, šta sam pri tom pomislila, to samo ja znam.

Iako je bilo tek šest sati, noć je već bila duboka i tamna. Napolju je nad sivim drvećem fijukao ledeni vetar. Činilo se da ova zima nikada, nikada neće prestati.

„Enjoy the orange“, doviknula sam mu kad je već nestao u tami.

Tako da uopšte ne mogu da kažem da li me je čuo ili ne.

IV

Bilo kako bilo, nepune dve nedelje kasnije zima je jednako trajala, ledena poput pakla, a mladić je ponovo bio tu. Po treći put. Mr. G ga je prilikom tog susreta dočekao kao starog znanca. Godinama ga nisam videla toliko raspoloženog i zadovoljnog kao tad. Moram da priznam da sam bila pomalo ljubomorna, iako mi je ujedno bilo drago što se Mr. G – koga tuga i depresija, kako vreme odmiče a bolest uzima sve više maha, praktično i ne napuštaju – toliko obradovao.

Mladić je, međutim, tog puta ponovo bio sav kao na iglama. To jest, barem na početku, dok su samo sedeli i razgovarali, sve dok ga Mr. G nije zamolio da mu ponovo nešto odsvira. Kao da je na to sve vreme čekao, mladić je u trenu izvadio gitaru, pročistio grlo i rekao: „Well, this time I would like to perform for you one of my own songs.“

To me je prenulo.

Mr. G  ga je tada prekinuo pokretom ruke i upitao da li je to prva pesma koju je u životu napisao.

„Naw, I got truckload of ’em“, uzvratio je mladić, ali obrazi su mu zadrhtali u odsudnom trenutku i ja nisam mogla da odolim pomisli da laže.

„Well“, rekao je Mr. G, neometen, „I’d sure like to hear it!“

Mladić je ponovo bacio pogled prema meni, ja sam ponovo potvrdno klimnula, on je spustio glavu, zažmurio na trenutak… I tad se dogodilo nešto neobično. Ono neprijatno peckanje koje je od njega neprestano dopiralo odjednom je prestalo. Svuda oko nas brujala je ista ona svečana tišina kakvu ponekad, samo ponekad, osetim prilikom molitve. A onda je mladić odsvirao nekoliko uvodnih akorda, rekao: „This song’s about… well, it’s about a very great man“, i zapevao. Pevao je umornim, pomalo tužnim glasom o tome kako se nalazi hiljadu milja daleko od kuće i o svim neobičnim stvarima koje je do sad na svom putu video, o siromasima i seljacima i prinčevima i kraljevima i o svetu koji umire a samo što se rodio. A kad je zapevao, nešto snažnijim glasom: „Hey, hey, great teacher, I wrote you a song“, ja sam odjednom pretrnula jer mi je tek tad sinulo kome je ova pesma u stvari posvećena i  kome govori, a kad je otpevao „Hey, great teacher, I know that you know“, shvatila sam šta je to ovaj neobični mladić želeo sve ovo vreme. Pa, on je samo hteo da mu otpeva tu svoju pesmu! Pesmu o njemu. Song to Mr. G.

I moram da priznam da sam se jedva suzdržala da ne zaplačem. Mr. G se, ovo dodajem prosto for the record, nije ni suzdržavao. Plakao je i plakao, a telo mu se grčilo, udovi igrali, glava trzala u stranu a jezik bezumno kolutao usnom dupljom.

Nakon što je vreme za posetu tog dana isteklo, ispraćajući mladića do izlaza iz Odeljenja 40, upitala sam ga kako se zove ona pesma koju je odsvirao.

„Još uvek ne znam“, odgovorio mi je. „I might call it ’My hard travellin’… Whaddaya think of that?“

„Možda bi bolje bilo nešto jednostavnije“, rekla sam mu. „Zašto je ne nazovete prosto Song to Mr. G?“

Mladić me je na trenutak pogledao odozdo zapanjenim pogledom, a onda se zvonko nasmejao. „Song to Mr. G?“

„Da, upravo tako. Budući da je jasno kao dan da je pesma posvećena njemu. I da govori o njemu. I, još nešto: trebalo bi nešto lakše da udarate po toj vašoj gitari“, rekla sam mu. „Uznemirili ste pola odeljenja.“

Ali, mladić kao da nije ni čuo moju poslednju opasku. „Onda bih je radije zvao Song to Woody“, rekao je.„And, yeah, what’s all that Mr. G stuff, anyway?“

„Gospodin Gatri me je zamolio da ga oslovljavam samo tako i nikako drugačije. I ja poštujem njegovu želju, to je sve“, objasnila sam mu.

 „Mr. G!“, ponovio je mladić, više za sebe, uz mali osmeh.

„Well, it’s certainly better then Great teacher“, primetila sam.

Mladić se na to samo još jednom nasmejao. „You are right, though“, promrmljao je. I još jednom se kratko nasmejao sebi u bradu.

„So, what did you say your name was?“ upitao me je iznenada, krajnje neformalnim tonom.

Ne volim takva iznenađenja. „I never did“, rekla sam. „Zovem se Beki. Rebeka Rodžers.“

Pokazao je palcem na svoje grudi. „The name’s Bob“, rekao je. „Bob Dylan. Hi Becky!“

„Hi Bob“, uzvratila sam mu. Kao da ja nisam znala njegovo pravo ime! I prezime. Kao da nisam već nakon prve posete proverila na prijavnici. Dilan – ha!

Zastali smo pred vratima. Iako je bilo tek šest sati, noć je već bila duboka i tamna. Napolju je nad sivim drvećem fijukao ledeni vetar. Činilo se da zima nikada, nikada neće prestati.

„Well, I’ll be seein’ ya“, dobacio mi je taj neobični mladić, Bob, izlazeći napolje, na zimu.

„Sure to God“, uzvratila sam mu, ali šta sam pomislila, to samo ja znam.

Iz zbirke priča “Ovo nije veselo mesto” 2014.