Vladimir Arsenijević povodom trideset godina prvog izdanja romana “U potpalublju”:
Ne sećam se tačnog datuma kada je objavljena knjiga “U potpalublju” ali bilo je to svakako u mesecu aprilu ili eventualno maju godine 1994, u vreme kada sam, dakle, tek bio navršio dvadeset devet godina života. Od tada do danas prošlo je još nešto više, punih trideset, pa se s osmehom prisećam kako sam samoga sebe već tad smatrao prestarim za nove početke i kako sam trpke na leđima nosio nagomilan teret mnogih propuštenih prilika i kreativnih ambicija koje se, još od početka bavljenja muzikom u mojoj četrnaestoj i pisanjem u šesnaestoj godini života, nisu realizovale ni u šta konkretno. Tako da me je srećnim činila već sama činjenica da je nešto što sam uobličio i smatrao konačno vrednim deljenja s drugima zaista i bilo objavljeno. Za to je bila zaslužna izdavačka kuća Rad u kojoj je kao urednik radio Jovica Aćin s kojim me je povezao otac moje tadašnje i sadašnje prijateljice, istoričarke Olge Manojlović-Pintar. Kako je Rad bio u ogromnoj krizi kao jedan od glavnih nosilaca mastodontskog i u potpunosti subvencionisanog socijalističkog izdavaštva na izdisaju koje će brzo i lako odumreti tokom devedesetih ustupajući mesto novim akterima od kojih, uostalom, potiče čitava današnja izdavačka scena u Srbiji, Jovica Aćin se pozitivno izjasnio o rukopisu ali je naglasio da sredstva za njeno objavljivanje jednostavno ne postoje. U njihovom pribavljanju pomogla je moja tadašnja tašta koja je, zajedno s nekoliko poslovnih partnera donirala nešto sredstava privatnog eksport-import preduzeća koje je u to vreme vodila. I tako je originalno izdanje knjige U potpalublju ipak ugledalo svetlost dana u Radovoj ediciji prve knjige koja se zvala Ključevi, s meni omiljenom Ešerovom grafikom koju sam lično odabrao na naslovnici. Promocija je održana u Radovoj knjižari koja se tada nalazila na Terazijama, na mestu gde danas po svemu sudeći vulgarno blešti još jedna od hiljada kladionica kojima je u poslednje vreme unakažen čitav naš grad. Mislim da je na događaju bilo pet ili šest ljudi a među njima se nalazila i Svetlana Velmar-Janković koja je, uprkos razlikama u političkim stavovima, bila moja iskrena podržavateljka od najranijih dana.
Već od samog objavljivanja, knjiga je privukla popriličnu pažnju medija, književne kritike i publike. Sve je to međutim zasenjeno NIN-ovom nagradom koju sam dobio početkom naredne godine za najbolji roman objavljen 1994. i od tada traje određena neuroza vezana za ovu knjigu koja se ni do današnjih dana nije u potpunosti stišala. Rekao bih ipak da danas ovaj roman ne govori novim generacijama sve ono što je bio u stanju da poruči generacijama koje su živele i stasavale kroz devedesete godine. Činjenica da je nastajao u žiži tadašnje stvarnosti, u središtu grotla, u stomaku Zveri, možda prelako izmiče današnjim čitaocima. Ne znam, nisam siguran, ali rekao bih da je popriličan deo kontakta i emotivne veze koju je ova knjiga uspešno stvarala u međuvremenu nepovratno izgubljen. I to je, zapravo, potpuno u redu. Čitava naša stvarnost odgovor je na pitanje zašto je to tako.
I eto. Danas, 26. aprila godine 2024, punim pedeset devet godina i pomišljam da me neprestani kontakt sa sopstvenim prvim delom drži u varljivom, možda i patetičnom ali nesumnjivom osećanju da sam ujedno mlađi ali i stariji nego što u međuvremenu nakupljene godine ukazuju.
Sam prema ovoj knjizi nakon svega gajim izrazito ambivalentan odnos. Donela mi je mnogo toga dobrog ali i mnogo toga lošeg takođe. Ipak, zahvalan sam joj i, ako se tako uopšte može reći a da čovek ne zazvuči neverovatno glupo, zahvalan sam i samome sebi što sam je napisao. Ona je bila moj odgovor na sve gadosti u kojima smo živeli i način da nekako razlabavim taj tvrdi čvor koji mi se od početka mrske poslednje decenije dvadesetog veka formirao u utrobi i zadavao mi svakodnevne bolove. Život nakon svega zaista nije postao nimalo lakši ali je s druge strane poprilično dobio na smislu.
A već to, kad se sve sabere i oduzme, baš nikako nije malo.
Autorka slike: Goranka Matić