Prvi dan našeg putovanja prema Ukrajini prošao je bez mnogo uzbuđenja ili drame, upravo onako kako smo i očekivali. I srpsku i mađarsku granicu prešli smo bez imalo problema i čini se mnogo bolje i brže nego prošle godine. To je valjda neki dobar znak. Trenutno se nalazimo u Zahonjiju, mađarskom gradiću u blizini graničnog prelaza s Ukrajinom. Tu ćemo provesti noć kako bismo, zbog prošlogodišnjeg iskustva noćenja na granici, u Ukrajinu ušli u jutarnjim časovima, dakle u vreme kada je centralni granični ofis u Kijevu otvoren. To je neophodno kako bi nam, kao državljanima Srbije, bio omogućen ulazak u ovu zemlju. Razlog: značajan broj državljana naše zemlje, zaluđenih sumanutom propagandom i fantazijama o rusko-srpskom prijateljstvu, uprkos zakonima koji to izričito zabranjuju, učestvuje u dobrovoljačkim snagama na strani Rusije i kao mušice ginu u stranoj zemlji za korist druge, krajnje agresivno nastrojene strane zemlje, učestvujući u ratu s kojim nemaju ama baš nikakve veze. Zbog toga ukrajinske granične vlasti moraju da izvrše dodatne provere pre nego što vas, kao nosioca našeg pasoša, propuste dalje. Prošle godine su nam proveravali čak i telefone. Pisaćemo vam ujutru kakva je situacija na prelazu sa kontrolama. Ubrzo posle stići ćemo u Užgorod gde ćemo se ponovo sresti s našim prijateljem Andrijem Ljupkom, ukrajinskim piscem i prevodiocem s kojim ćemo, nakon što iz kombija humanitarnu pomoć pretovarimo u terenska vozila, a u kombi ukrcamo četiri stotine knjiga namenjenih ukrajinskim izbeglicama u Srbiji, nastaviti sa svojim 2000 kilometara dugim putovanjem do Bliznjukija na samom istoku velike zemlje. Laku noć iz Mađarske.