Pamtite li masakr na železničkoj stanici u Kramatorsku iz aprila 2022? Preko 60 žrtava među kojima i veliki broj dece i preko stotinu teško ranjenih civila? Ali život se pre ili kasnije presabere, svakodnevica nastavi da se odvija i danas stanična zgrada u tim gradu gotovo ničim ne ukazuje na tragediju koja se tu dogodila pre manje od godinu dana – prolaznik bi lako mogao i da previdi lutkice okačene o staničnu ogradu i kamen na postamentu na kom je uklesano obećanje da će tu jednog dana osvanuti pravi spomenik žrtvama ruske agresije. Jednog dana, svakako, ali ne još, ne sad, dok zločini traju i žrtve se množe.

Već je veče. Negde smo na putu između Pokrovska i Pavlovhrada, još uvek u Donjeckoj oblasti. Truckamo se i poskakujemo na sedištima po razrovanim putevima istočne Ukrajine. U Donjeck smo ušli iz potpuno devastirane Harkovske oblasti. Razmere razaranja ni ovde nisu bile ništa manje. Tu smo, u Kramatorsku i Pokrovsku, ukrajinskoj vojsci donirali poslednja dva od deset vozila i sad se svi, natrpani u mini-busu, strpljivo vozimo nazad na zapad zemlje, sve do Užgoroda. Naše putovanje do tamo trajaće otprilike 24 sata kada ćemo se oprostiti od svih odvažnih i požrtvovanih ukrajinskih prijatelja s kojima smo preduzeli ovo dugo putovanje.

U Donjecku smo prošli kroz Slavjansk, u Kramstorsku smo pili fenomenalni kapućino u hipsterskom kafeu, dok su pored železničke stanice, poprišta masakra civila, prolazili lokalni klinci na skejtbordovima. Ukrajina je puna kontrasta, oni su povremeno dirljivi, ponekad zabavni, uglavnom su doduše tragični, jer svedoče o jazu između turobne realnosti i mnogobrojnih potencijala ovog društva spremnog za budućnost, ali takođe (i ne svojom voljom) suspregnutog u katastrofičnim posledicama nemile prošlosti koja mu diše za vratom i koju bi najradije streslo sa sebe kad bi samo moglo. Lutkice na ogradi železničke stanice u Kramatorsku samo su jedan od mnogih podsetnika da tako nešto još uvek nije moguće. Jednog dana, govore, ali ne još, ne sad, dok zločini traju i žrtve se množe.