… i posle svega smo putovali i putovali i putovali nazad prema zapadu velike zemlje. Tiskali smo se i smrzavali u raspadnutom mini busu čitavih 24 sata. Dan, noć, dan. Doručkovali smo kekse i kojekakva sranja, ručali smo soljanku i boršč i kobasice s makaronima i mešanu salatu i salatu od cvekle u drumskom kafeu Udača, večerali ponovo kekse i kojekakva sranja, ispijali beskrajne kafe s ukrajinskih pumpi kojih u toj zemlji ima barem koliko u Srbiji kladionica, pa smo se opet strpljivo, satima, žuljali i gužvali u raspadnutom mini busu i nastojali da spavamo, tako ukočeni i premrzli, uglavnom, naravno, bezuspešno. Dok smo se nalazili među planinama Galicije sneg je počeo da veje, suv i pravi zimski, sada kad mu već vreme nije. Ali sve je oko nas ionako nenormalno i naopako, ljudi napadaju druge ljude, uništavaju njihove domove i crkve i škole i bolnice i mostove i puteve, miniraju im polja i spaljuju drveće pa verovatno u svemu tome ni ta martovska snežna vejavica nije nešto baš toliko neobično.

U Užgorodu smo se oprostili od svih koji su zajedno s nama preduzeli ovaj humanitarni pohod, na kratko smo se tamo videli s Julijom i Uljanom, Andrejevom prelepom suprugom i kćerkicom slatkom kao med, ručali kod njih, kupili nešto omiljenih lokalnih proizvoda u obližnjoj samoposluzi pa preko Slovačke i Mađarske pošli nazad, put Srbije.

I evo nas sad, trenutno se vozimo kroz Mađarsku, umorni koliko se samo može biti. Za samo nekoliko dana proputovali smo 4.500 kilometara ne bismo li lično posetili ljude koji žive na samoj liniji fronta, direktno izloženi svim jezivim posledicama brutalnog osvajačkog rata u koji ih je uvukla oholost i pohlepa i neljudskost poludelog diktatora, obišli smo sela, mesta i gradove na istoku devastirane do nerazaznavanja, ubijene i napuštene, isporučili onima koje smo tamo zatekli toplu odeću, konzerviranu hranu, lekove, igračke za decu i sredstva za higijenu, ali smo istovremeno 400 knjiga na ukrajinskom poneli za Beograd da bismo život članovima ukrajinske zajednice barem delom ulepšali život. I već sada znamo da nećemo na tome stati već da ćemo nastaviti sa sličnim aktivnostima sve dok agresor ne bude poražen a s njim i sve njegove dobrovoljne sluge i pioni (međa kojima je i previše zlom zaraženih građana naše zabludele zemlje), a nepravedno napadnuta Ukrajina napokon slobodna.

Zahvaljujemo svim građanima dobrog srca koji su nam pomogli u ovome kao i organizacijama koje su nam pružile podršku i učinile ovaj naš put mogućim. Dugo smo mislili da smo sami i u tom smislu, najiskrenije, drago nam je da postojite.

Da postojimo.