Postoji sasvim pouzdano nekakav demon u Sergeju Trifunoviću. Odvajkada ga taj podbada iznutra i navodi da čini stvari koje će se gotovo izvesno okončati loše—pre svega po njega samog. To je, verujem, do danas svima dobro poznato. Lično sam se s istim tim demonom susreo praktično u istom trenutku u kom sam se susreo i s osobom Sergejem Trifunovićem—pre čitavih trideset godina, dakle. Družili smo se tokom leta godine 1995, u to davno i veoma mračno vreme kada je on bio mladi glumac a ja mladi pisac još uvek zaposlen kao turistički vodič, na grčkom ostrvu Tasos. Često smo se rentiranim skuterima vozili do ove ili one plaže kružnim putem koji je vijugao pored vrtoglavo strme morske obale. S obzirom da se na severnoj strani ostrva nalazi rudnik mermera aktivan i čuven još od antike, tom inače izuzetno pitoresknom ostrvskom cestom redovno saobraćaju, pored neopreznih, neretko pijanih turista, agencijskih autobusa kojima upravljaju premoreni vozači te lokalaca u pikapovima, i gigantski kamioni koji služe za prenošenje ogromnih kocki sečenog mermera od površinskog kopa pa sve do teretne luke u Limenasu, glavnom gradu ostrva. Sve je to vožnju činilo poprilično opasnom, naročito ukoliko ste se, poput nas dvojice, nalazili na notorno nepouzdanim, iznajmljenim vespama. Sergeja, međutim, ni za šta od svega toga nije bilo briga. Vozikao se bezbrižno svim tim pogibeljnim serpentinama u cik cak, prelazeći pri svakoj krivini duboko u suprotnu traku, na ušima je nosio slušalice od vokmena, na očima su mu bile crne naočare, nije mi bilo teško da zamislim da je ispod njih žmurio uživajući u muzici i brzini. A da stvar bude potpuna: jedan jedini retrovizor na njegovom skuteru odvrnuo se prilikom vožnje i lelujao slobodno na vetru, razlabavljen i iskrenut za čitavih 180 stepeni.

To je moje prvo i ujedno najsnažnije sećanje na njega.

Možda godinu ili dve kasnije, Nikita Milivojević je u JDP-u režirao pozorišnu predstavu po mojoj prvoj knjizi “U potpalublju”. Za glavne uloge antijunaka tog pre svega generacijskog teksta koji se bavio tragedijom mladih ljudi zatečenih u seriji krvavih ratova kojima se okončala laž našeg tek navodno slatkog stasavanja u poznom periodu druge i poslednje—one socijalističke federativne—zajedničke domovine na umoru, angažovao je pripadnike fantastične mlade generacije glumaca koja je tada na velika vrata stupala na pozorišnu scenu: Nebojšu Glogovca, Anitu Mančić, Nikolu Đurička, Vojina Cvetkovića i nezaboravljenog Rastka Lupulovića koji je u ulozi Vanje zablistao gotovo kako niko i nikada nije te odmah potom zauvek napustio pozorište i čitavu ovu svetovnu stvarnost pa otplovio u neke sasvim drugačije svetove u kojima i dan danas obitava. Međutim, Nikita je od prvog trenutka znao da jednog među svim tim mladim i prodornim glumcima sigurno neće angažovati—Sergeja Trifunovića, pogađate. Iako sam ga redovno o tome zapitkivao, svaki put je nemušto mrmljao i odmahivao rukom: razloge za svoju odluku nije bio raspoložen da deli. Iako eventualni manjak glumačkog talenta nikako nije mogao da spada u njih. Jer Sergej je već tada bio uvažavan kao neosporna glumačka gromada, ništa manje od toga. Pamtim da je tokom rada na predstavi sve vreme bio tu negde, u blizini. Motao se oko JDP-a, pamtim da smo duvali zajedno u mračnom uglu kod Stupice. Mislim da mu je bilo stalo da pronađe svoje mesto u predstavi koja je nastajala sa sveopštim osećajem misije. Ali uzalud: spomenuti demon kog je nosio u sebi i protiv kog kao da on sam nije mogao baš ništa, već je počeo da uzima danak i u njegovoj po svemu blistavo započetoj karijeri.

Naporno bi i uostalom nemoguće bilo navesti ovde sve prilike u kojima se ova njegova sumanuta i samodestruktivna crta pokazala nadmoćnijom od samog Sergeja. Toga naprosto ima previše; čitav njegov život jedan je neprestani opit u različitim vidovima neisplative neumerenosti i jedne radikalne nepromišljenosti s veoma skupim posledicama. Ali odavno je još, mislim, svim dobronamernim ljudima postalo jasno da je njega nemoguće, pa u tom smislu i nepošteno, procenjivati onim uobičajenim merilima koja nam služe da koliko-toliko upristojimo sopstvene živote i odstranimo sve ono što u njih unosi ludilo i nemir. Jer, baš kao toliki kreativni ljudi pre njega, od kojih su mnogi ušli u legendu—bez namere da ovde vršim bilo kakva neumesna poređenja, ne mogu a da ne spomenem da je Lord Bajron među sopstvenim savremenicima bio uglavnom poznat kao mad, bad and dangerous to know—Sergej već sam po sebi jeste čistoludilo i nemir.

Zbog svega bi toga čitav ovaj njegov beef s hrvatskom državom i njenom policijom bio totalno komičan samo da posledice tog neuravnoteženog sukoba s potpuno izvesnim ishodom nisu toliko besmisleno oštre i, kao što u Sergejevom životu inače biva, veoma štetne. Po njega samog, podrazumeva se. Jer sve što se dogodilo po onoj njegovoj prošlogodišnjoj, mora se reći – krajnje benignoj šetnji po splitskoj rivi s psom koji je veselo trčkarao pored njega bez povoca, od čega je stvoren čitav galimatijas medijsko-policijsko-pravno-sudski uz uobičajeno sledujući shitstorm na društvenim mrežama čija je osnovna namera bila da Sergeja Trifunovića, javnu ličnost koja još i pritom, sasvim zgodno, dolazi iz Srbije, pretvori u primer nedoličnog i nedopustivog ponašanja pojedinih posetilaca Hrvatske i oglobi ga najpre nesrazmerno visokom finansijskom kaznom a potom mu i zabrani ulazak u zemlju u trajanju od čitavih godinu dana, sve to kao da i ne bi moglo da se dogodi nikome drugome izuzev njemu.

Činjenica da se čitava stvar nastavila doslovno od dana kada je prošlogodišnja zabrana ulaska istekla i kada se Sergej Trifunović, kao što bi valjda svako normalan učinio, zaputio u Hrvatsku da iskuša svoju ponovo stečenu slobodu, govori o sitničavoj spremnosti hrvatske države da produži ovaj sukobu kom je ona očito u boljem položaju od protivničke strane oličene u suštinski nemoćnom, ako i kosmički prpošnom glumcu iz susedne zemlje. Iz razloga koji nisu u potpunosti razumljivi, Sergej Trifunović je zaustavljen, izdvojen i nepravedno skrutiniziran na granici a potom priveden i ekspresno osuđen na dodatnu globu, produženje zabrane boravka u Hrvatskoj u naredna tri meseca uz nalog da zemlju napusti za 48 sati najkasnije kao i na uslovnu zatvorsku kaznu.

Za njega se istog časa, pre nego što je bilo ko drugi uspeo i da trepne, s vrtoglavo visokomoralne pozicije založio niko drugi nego srpski predsednik Aleksandar Vučić. To, naravno, ne govori apsolutno ništa izuzev da je reč o čoveku koji je voljan da, gde god primeti priliku za novi razdor, tu ranu dodatno produbi svojeručno, sopstvenim odavno okrvavljenim prstima. Reč je o osobi koja otelotvoruje sve ono što je trulo u srpsko društvo danas, glavnom kreatoru frankenštajnskog autoritarno-stabilokratskog režima i wannabe diktature, šefu države koja je uspešna samo u neprestanoj paranoičnoj proizvodnji neprijatelja, unutrašnjih i spoljnih, i principijelnom arhitekti sistema koji veselo zabranjuje ulaske, hapsi i deportuje ili organičava boravke regionalnim javnim ličnostima ali i mnogobrojnim stranim državljanima—setimo se samo Feđe Štukana, setimo se Severine, setimo se Vladimira Volohova ili Elene Koposove ali i svega što se trenutno događa Andreju Gnjotu! Moralno pravo srpskog predsednika da bilo kome prigovara na sličnim postupcima, stoga, manje je od nule.

Međutim, nešto drugo je po meni neuporedivo više zabrinjavajuće. Ako je čitav niz javnih ličnosti iz Hrvatske i drugih zemalja regiona, uz sve poznavanje onih nezgodnijih strana Sergejeve ličnosti, ipak spremno ustao u njegovu odbranu, iz Srbije su se uglavnom čuli uobičajeni šumovi: snishodljiv podsmeh, sočne uvrede i oholo osporavanje uz krajnji i već potpuno očekivani nedostatak bilo kakve empatije kao i elementarnog poštovanja za sve što je čovek po imenu Sergej Trifunović u poslednje tri decenije naših života uradio a zbog čega ne bi trebalo da bude baš toliko jednostavno razvlačiti ga unaokolo kao masnu krpu.

No, na žalost, kod nas i među nama moguće su i mnogo gore stvari, znamo to dobro iz gorkog kolektivnog iskustva.

Ne može se ništa trenutno za Sergeja učiniti, presuda je doneta i ona je neopoziva, tako da ovo i nije pokušaj da se nekakve greške isprave dok je još vreme niti apel hrvatskom pravosuđu ili bilo šta slično već reakcija lične obeznađenosti celokupnom regionalnom stvarnošću. Uprkos svim našim nastojanjima da od dela Evrope u kom silom prilika živimo stvorimo barem koliko-toliko podnošljivo mesto, dominantne energije ovde, na jugoistoku, takve su da jedino što njima može da bude stvoreno jesu dalja nesreća, mržnja i zlo. Spram svega toga ono spomenuto “ludilo” i onaj spomenuti “nemir”, elementarne odlike demona kog u sebi i sa sobom uvek nosi Sergej Trifunović, detinjaste su, naivne, gotovo pa nevine osobine jednog po mnogo čemu nesnosno neumerenog čoveka ali ujedno i po mnogo čemu jedinstveno talentovanog umetnika.

Već to ga u mojim očima, a želeo bih da verujem, i u očima mnogih drugih, u ovoj nemiloj situaciji u kojoj se zatekao čini žrtvom i moje su simpatije stoga nesumnjivo na njegovoj strani.